Две горуће тачке раздора између Немачке и Француске већ недељама су тема светских медија, а јавност и стручњаци се питају како ће после расплета изгледати НАТО, али и распоред моћи на Балкану.
"Снажна и суверена Европа као део НАТО"
“Ми желимо снажну и суверену Европу као део НАТО-а, а не као замену”, рекао је немачки министар спољних послова Хајко Мас.
То не значи да Мас само жели да сачува трансатлантску алијансу само зато што Европа данас не може да се брани без америчке помоћи, без обзира на то што амерички председник Доналд Трамп не делује заинтересовано за то. Он је инсистирао на томе да ће Немачка желети да буде део НАТО-а и када "једног дана буде у стању да одбрани сопствену безбедност".
Одговарајући директно на Макроново мишљење о побољшању односа са Русијом, како се однос са Америком урушава, немачки министар је изјавио да његова земља неће толерисати "посебан третман према Москви".
То су тешке изјаве, посебно када долазе од члана Социјајдемократске странке која је више наклоњена Америци од својих коалоционих партнера из Хришћанско-демократске уније канцеларке Ангеле Маркел.
Међутим, ставови које је Мас изнео упућују на то да се немачка влада ујединила. И Меркелова је критиковала Макронову визију оштрије неко што је то учинила икада у током његове владавине, називајући је "нападом".
Нјен приступ према коме европски део НАТО-а треба да се уједини радикално је другачији од Макроновог, који сматра да пројекат одбране ЕУ треба да настоји стратешком суверенитету.
Немачки политичари сматрају да пројекат треба да буде усмерен на хармонизацију одбрамбених индустрију ЕУ земаља и централизацију развоја новог оружја и војне опреме.
Ова немачка визија у складу је са Концептом оквирних нација које је НАТО усвојио 2014. године. То је механизам за добровољну одбрамбену сарадњу по коме готово све сарадње, па чак и оне са земљама које нису чланице НАТО-а, могу се одвијати под окриљем Алијансе.
Када НАТО пружа тако флексибилну платформу, често није јасно зашто су потребни било који други пројекти сарадње у одбрани. Али, са француског становишта НАТО није најбоља платформа за заједничке програме набавки, јер ван ње ЕУ може да издрже конкуренцију Америке. А укључивање НАТО-а у такве послове подразумева и сарадњу са Америком као лидером организације.
Француска као земља са најјачом војском у ЕУ такође воли да практикује лидерство, док Немачка не дели њене војне амбиције. Она преферира ниске трошкове одбране, јер су већи трошкови политички непопуларни.
Борбена спремност Берлина стално се доводи у питање, а немачки лидери на плећима имају тежину историје.
“Као земља у центру Европе, Немачка мора да играти централну, посредничку и уравнотежену улогу”, закључио је Мас.
Међутим, бити медијатор није исто што и бити лидер. А неамбициозна и компромисно оријентисана Немачка неће се такмичити са Макроновом амбициозном Француском за ту улогу. Омогућиће досадну и поуздану алтернативу и то је вероватно најбоље што може да уради , а Макроновом спортском мотору биће потребне немачке кочнице, закључује "Блумберг".
Насупрот оваквом закључку, политички аналитичар Душан Јањић сматра да темељни сукоб између Француске и Немачке не постоји, јер Макронов покушај да се на основу европске кризе наметне као лидер неће успети.
“Мислим да је покушајем да направи европску војску Макрон погрешно проценио светске прилике. Колико год се некада чинило да му Трамп даје подстицај, он никада неће подржати војну и политичку самосталност Европе и то Немачка врло добро зна”, рекао је он.
Макронове претензије на европски престо заснивају се на његовом популизму, међутим, додаје Јањић, он за то нема структуралну подршку.
“У овом моменту имамо вишак његових амбиција које производе неке политичке последице, али не могу ништа суштински да промене. Неће успети да направи од Француске то што жели. Покушава да буде Наполеон у погрешној ери, закаснио је два века”, каже он.
У чијим је рукама балканска палица?
Друга тачка раздора између Франсуске и Немачке актуелна протеклих дана је Балкан, односно Макроново понављање става да ће до проширења ЕУ на овај регион доћи тек када блок изврши унутрашњу реформу.
Оваквој ригорозности успротивили су се сви лидери Немачке, од Маркелове, преко високих званичника до Немице Урсуле фон дер Лајен, будуће шефице Европске комисије, која је упозорила да француски председник тиме отвара балканска врата конкурентској сили Русији.
Ова лавина критика испровоцирана је ветом који је Макрон дао на почетак приступних преговора са Албанијом и Северном Македонијом, иако су готово све ЕУ чланице и институције оцениле да су оне то спроведеним реформама заслужиле.
Међутим, и поред тога што немачки лидери користе сваку прилику да искритикују овај потез, они не показују спремност да се директно супротставе алтернативним решењима, због чега многи оцењују да су дани немачке доминације у региону одбројани и да је палица сада у Макроновим рукама.
Познато је да је Макрон у настојању да се наметне као европски лидер морао на направи непланирано скретање ка истоку и Балкану на коме је Немачка деценијама имала далеко већу моћ од Француске.
Макрон је у јулу посетио Србију, што ниједан фрацуски лидер није учинио 18 година, где је инсистирао на дијалогу Београда и Приштине, преносио поруке у вези са проширењем ЕУ и упозорио оне који нису чланице Уније да се не мешају у "послове" на Западном Балкану и Косову.
Председник Србије Александар Вучић боравио је ове недеље у посети Паризу где је од Макрона затражио подршку за пројекат "мали Шенген", али и коначно објашњење његовог плана за европски пут Западног Балкана.
Француски председник се бавио регионом више него што су његови претходници чинили деценијама, а ово улагање политичког капитала познаваоци прилика оцењују као попуњавање простора којим је Немачка суверено владала, а који ће остати празан када се Меркелова повуче 2021. године.
Међутим, сматра Јањић, регион и Србија од таквих његових претензије неће имати користи.
“Немачка је изградила своју позицију у ЕУ пре свега подржавајући регионализам, док је стари проблем француске политике, а сада и Макрона, размишљање на нивоу нација-држава. Он тиме може са научи домаће политичаре да не треба да се одричу компетиција државе, али са друге стране он у глави носи империјализам због кога ће за њега Балкан увек бити периферија. То је минус његове позиције због кога ће се тешко наметнути као лидер релевантан у региону”, закључује Јањић.
Прочитајте ОВДЕ како је Србија испровоцирала Америку.
Извор: Блиц
