Пише: Дмитриј Горенбург за Russian Military Reform
Руски стратешки циљеви
Руска стратегија на Медитерану усредсређена је на три кључна циља: искоришћавање географског положаја Медитерана за унапређење безбедности Русије, коришћење руског положаја на Медитерану за повећање руског статуса алтернативне светске силе и пружање подршке сиријском режиму.
Стратегија такође има три кључна елемента.
Први елемент је позиционирање веродостојне војне силе на Медитерану. Стална снага у региону важна је за неколико руских циљева, укључујући заштиту руских приступа и смањење рањивости Русије на изненађење.
Ова сила такође пружа Русији већу флексибилност и способност у сузбијању западних активности на Средоземљу, омогућава Русији спремнији приступ светским океанима, смањује време потребно за преусмеравање снага и платформи у регион у случају сукоба и пружа Русији сталну присутност неопходну за ширење утицаја у околним земљама.
Други елемент стратегије састоји се од напора да се осигурају савезници и партнери у региону са циљем повец́ања приступа лукама руским поморским ескадрилама.
Иако је Сирија и даље кључни савезник за Русију, напори на унапређењу сарадње са Египтом, Кипром, Грчком и другим државама били су успешни у већој или мањој мери.
Трећи елемент стратегије надограђује се на други и фокусира се на успостављање морнаричких база у региону – досадашњи напори били су успешни само у Сирији.
База на централном Средоземљу, као што је Либија, била би посебно важна са стратешке тачке гледишта, омогућавајући Русији да прошири своју поморску силу ван источног Средоземља.
Без приступа обезбеђеног од стране савезника у Средоземљу, сталног војног присуства и регионалног базирања, Москви би вероватно било теже да води операције у циљу својих свеобухватних стратешких циљева у региону. Уколико се обезбеде сва три елемента, руска војска би била у много повољнијем положају у случају непријатељстава или сукоба на Медитерану.
Поморске способности Русије на Медитерану
Русија је 2013. године поново успоставила трајно поморско присуство у Средоземном мору са својом медитеранском ескадрилом. Црноморска флота (БСФ) је била основни добављач бродова и логистике за ескадрилу. Од 2014. године, БСФ је купио шест нових подморница, три фрегате и неколико патролних и малих ракетних бродова.
Упоредо са овим аквизицијама, Русија је започела велике ремонте неких својих бродова из совјетске ере. Русија је пребацила батерије за ваздушну одбрану на Крим, где ове батерије пружају покриће за руске платформе које делују у Црном мору и источном Средоземљу.
Увођење више платформи наоружаних крстарећим ракетама дугог домета и додавање батерија за противваздушну одбрану на Крим је у основи променило начин рада Црноморске флоте. Наоружани ракетним системима Калибар, са демонстрираним дометом од 1.500 до 2.000 км, најновији бродови флоте могу да погоде удаљене циљеве из добро заштићених зона у близини руске обале на Криму и у Новоросијску.
Руски бродови су бацили сенку на америчке бродове на источном Медитерану, а руске подморнице распоређене на Средоземљу су такође пратиле америчке и НАТО платформе.
БСФ ће наставити да набавља нове бродове током наредних десет година, омогућавајући Русији да повећа број бродова који би могли бити распоређени за операције у Средоземљу.
Поред тога, Русија је ојачала своје снаге ваздушне и противваздушне одбране на Средоземљу, поставивши низ тактичких борбених авиона у своју ваздушну базу у Сирији и показавши њихову способност да прелете велике удаљености до Средоземног мора из базе на руској територији.
Руска одбрана може да контролише цело Црно море од Крима, укључујући све прилазе руским приморским областима. Русија користи сличне заштитне способности у источном Медитерану, укључујући постављање система противваздушне одбране С-400 и С-300, обалне одбрамбене системе Бастион и Бал, као и Панцир системе за одбрану, заједно са ваздухопловним и морнаричким јединицама.
Иако политичка географија региона и ограничена природа руских снага тамо значе да Москва нема исту одбрамбену контролу као што је има на Црном мору, њене снаге на Средоземљу су довољно јаке да представљају потенцијални изазов за америчку и НАТО поморску доминацију у региону.
Мисије руске морнарице
Стратешко одвраћање остаје најважнија мисија руске морнарице на глобалном нивоу, али обална одбрана и контрола територијалних вода су друге две најважније и представљају велике бриге у Црном мору и Медитерану.
Русија традиционално сматра да обална одбрана значи просто држање страних морнарица подаље од руске обале; од 2015, међутим, обално-одбрамбена мисија је обухватила и заштиту руских снага у Сирији.
Штавише, у последњој деценији руска морнарица се све више фокусирала на побољшање своје способности да блиско сарађује са руским копненим силама и руским ваздухопловством у заједничким операцијама.
Та координација је била на делу већ 2014. године, када су све службе блиско сарађивале на премештању снага на Крим, у оквиру операције која је резултирала руском анексијом тог региона.
Од тог времена, Русија је више пута усмеравала своје војне вежбе на заједничке операције. Позитивни ефекти тог фокуса видљиви су у руским поморским операцијама у близини Сирије, где су руске морнаричке снаге блиско координирале с руским ваздушним и копненим снагама, како у нападима на циљеве на обали, тако и у транспорту особља и опреме за руске операције.
Русија своју обално-одбрамбену мисију остварује пре свега развојем способности, а не набавком платформи. Због тога руска морнарица није толико забринута као што неки западни аналитичари сматрају да би требало да буде због проблема и кашњења са којима се суочила у изградњи великих површинских бродова.
Уместо тога, изградила је велики број мањих патролних бродова и корвета који су изузетно способни у операцијама ограничења и забрана приступа и маневара (А2 / АД).
Идеја је да руска морнарица може да користи ове бродове за стварање поморских зона у које непријатељске снаге тешко продиру. Ови „А2 / АД мехури“ у Црном мору и источном Средоземљу користе се за онемогућавање приступа помоћу краћих – обалских и противваздушних одбрамбених система фокусираних на забрану приступа.
У склопу обално-обрамбене мисије, руска морнарица ће настојати да успостави веродостојно поморско конвенционално одвраћање НАТО-а, комбинацијом ваздушне одбране и бродова опремљених крстарећим ракетама, који ће заједно радити на наглашавању да ће свака употребе морнаричких снага НАТО-а против руских бродова и објеката скупо коштати противника.
Супротно томе, руска морнарица има релативно ограничен фокус на традиционалној пројекцији снага и експедицијским ратиштима на Медитерану. Највећи руски морнарички бродови су совјетска пловила која временом постају мање поуздана. Већина нових површинских бродова који се граде су релативно мали и мало је вероватно да ће се сместити далеко изван руских морнаричких домова на Црном мору и у источном Средоземљу.
Ограничења у руским поморским операцијама на Средоземљу
Будући планови руске морнарице на Средоземљу суочавају се са неколико ограничења. Што се тиче финансирања, Москва је уложила велика средства у морнаричке набавке у оквиру државног програма наоружања 2011-2020.
Она није била вољна да одржи тако висок ниво потрошње у наредних десет година, посебно имајући у виду ограничења у укупној војној потрошњи која су резултат релативно стагнирајуће економске ситуације. Као резултат тога, чини се да је руска морнарица вероватно највећи губитник у Државном програму наоружања 2027. године.
Већина руских поморских пројеката суочена је са значајним кашњењима. То је због комбинације дугорочног пада поморског истраживања и развоја који тек почиње да се обнавља, немогућности модернизације своје бродоградње, буџетских ограничења која су присилила владу на компромисе око програма изградње и модернизације и окончања сарадње у одбрани са украјинским и западним добављачима након сукоба са Украјином 2014. године.
Што се тиче индустријских капацитета, већина руских бродоградилишта није у најбољем стању. Бродоградилишта Севмаш и Адмиралти су изузеци и откривају значај који се придаје изградњи подморница у односу на површинске бродове.
Москва је такође имала проблема са набавком различитих електронских компоненти и прецизних машина. Неколико година, дакле, набавка и развој напредних компоненти били су највеће ограничење у изградњи нових бродова са модерним системима. Међутим, већина ових питања сада се решава развојем домаћих алтернатива, тако да ће у будућности поморска градња вероватно брже напредовати.
Русија се такође суочава са оперативним изазовима у поморским операцијама на Медитерану. Примарни изазов је логистика и довођење платформи за борбу.
Турски мореуз вероватно би био озбиљна сметња у слању појачања и способности Русије да се преусмери натраг у Црно море у случају сукоба са НАТО-ом, посебно ако Турска настави да следи строге одредбе Конвенције из Монтреа. Поред тога, руски бомбардери средњег домета би се вероватно суочили са изазовима преласка из Русије у ваздушни простор изнад Сирије.
Због ових изазова, руско руководство би требало да, пре избијања било каквог сукоба у источном Средоземљу, изабере да ли ће се борити на Средоземљу или ће покушати да снаге врати у Црно море како би одбранило руске јужне границе.
Ако би руске снаге остале на Медитерану, оне би представљале озбиљну претњу америчким и НАТО снагама стварањем све гушћег ракетног и електронског ратног окружења даље у источном Средоземном мору.
Русија би морала да очекује да ће те снаге изгубити против бројчано и квалитативно супериорније непријатељске силе, мада након што од свог противника изнуди потенцијално високе губитке.
Будућа руска поморска улога на Медитерану
У будућности се очекује да ће БСФ подржавати још већу медитеранску ескадрилу, са сталним присуством једне до две вишенаменске подморнице северне флоте и 10–15 површинских бродова .
Напори Русије да повећа своје присуство на Медитерану захтевали би и успостављање додатних и већих база у региону. Такве базе не би само пружале могућност за точење горива и поправку бродова: могле би да угосте и обалне обрамбене системе који би штитили ескадрилу.
У блиском и средњорочном року улога руске морнарице биће првенствено одвраћање и ограничавање америчких и НАТО операција на истоку Средоземља и пружање напредне одбране за приступе руској земљи кроз Црно море.
Њен укупни фокус остаје дефанзиван, с могућношћу да се средњорочно повећа нагласак на пројекцији снаге, јер све више нуклеарних подморница класе Јасен ступа на мрежу, а старије совјетске подморнице су наоружане крстарећим ракетама Калибр као део текућих планова модернизације.
Ова будућа сила може потенцијално да запрети морнаричким снагама Сједињених Држава и њиховим савезницима нападима на копно и противградним крстарећим ракетама заснованим на малим бродовима у затвореним морима који су високо заштићени од напада и са тешко доступним модерним подморницама.
Резултат ће бити руска морнарица која, у поређењу с прошлошћу, има много веће ватрене снаге и офанзивне домете упркос зависности од релативно малих платформи. Ова способност учиниће руску ратну морнарицу далеко јачом регионалном претњом до средине 2020-их него што је била неколико деценија.
Медитеран ће играти кључну улогу у руској поморској стратегији због стратешког значаја као приступне тачке јужној Европи, Блиском Истоку и Северној Африци. За Русију, Медитеран симболизује већу конкуренцију Москве и Вашингтона.
Успостављањем својих морнаричких снага, Русија се нада да ће ограничити приступ НАТО-у региону, заштитити руски јужни бок и помоћи својим садашњим и потенцијалним будућим клијентима у региону.
Сиријска војска заузела познато нафтно поље, не хају за упозорење Вашингтона. Више о томе читајте ОВДЕ.
Извор: Webtribune.rs
