Професор на Факултету политичких наука Универзитета у Београду Милан Подунавац српски режим од 1989. до данас назива „новим деспотизмом“, из кога изузима владавину Зорана Ђинђића и следбеника.
Србија је имала несрећу да је у последњих педесет година породила два најрегресивнија режима у савременој Европи и једина је посткомунистичка земља у којој је на делу политичка рестаурација, сматра стручњак за савремене политичке теорије Милан Подунавац.
Деспотија је назив на неограничену и самовољну владавину деспота, који је био и наслов неких српских владара крајем 14. и у 15. веку.
Подунавац објашњава да је „нова деспотија“ квазилегитимна владавина која потиче јавне пороке попут корупције, подмићивања, лажи и распродаје јавних добара те разара јавне врлине грађанске партиципације и храбрости. Она почива на култури страха, а структурне принципе страха, силе, несигурности и нестабилности прикрива привидом слободе, установа и стабилности, каже се у чланку трећег броја Трагова, интердисциплинарног часописа „за српске и хрватске теме“ Српског народног већа и Архива Срба у Хрватској.
У „новој деспотији“ разорене су границе између јавног и приватног, тајног и јавног, формалних и неформалних правила, официјелног и неофицијелног друштва, а политичке и правне процедуре супституирају се перманентним “популистичким апелом” вође, каже се.
Политичко водство Србије није разумело пад Берлинског зида 1989. а раздобље „нове деспотије“ било је прекинуто временом Зорана Ђинђића, за кога је након пада Милошевићевог режима 5. октобра 2000., темељно питање било „како да Србија постане нормална држава“.
Ђинђић је затекао разорено политичко тело Србије, морао је брзо обновити државу и политичке институција јер су полуге “старога режима” биле прејаке, у чему се морао ослонити на политичка средства и алате, каже Подунавац.
У таквим околностима Ђинђић је развио особиту форму “кабинетске диктатуре” и показао неповерење у парламент, а његово разумевање политичког радикализма Подунавац је оценио блиским „јакобинизму“.
Колико је Ђинђић био у праву говори чињеница да је Србија у моменту његовог убојства и даље очигледно била “дуална држава” с два паралелна центра моћи: једним у Кули, који симболизира “црвене беретке” и другим у Немањиној који оличава “официјелну политичку власт”, каже се у чланку.
Неравнотежа либералних и демократских алата Ђинђићева устава довела је до све наглашеније улоге изванинституционалних фактора. Ђинђићев наследник на челу странке био је Борис Тадић, који био председник Србије од 2004. до 2012. године. За то време јачају актери “старога режима”, који након избора 2012. године враћају Србију у политичку рестаурацију, истиче Подунавац.
Трећи број Трагова доноси још осам радова међу којима два научна, а међу њима прегледни рад историчарке Бранке Бобан о ставовима хрватске политичке елите према стварању југословенске државе.
Хрватски сабор једногласно је 26. октобра 1918. донео одлуку о стварању нове југословенске државе, а сви значајнији политичари, осим праваша, мислили су да је стварање те државе најбоље решење за Хрвате и све јужнословенске народе који су ушли у њу. Они су били свесни да ће им требати много напора и рада да та држава постане барем донекле слична оној коју су некада младалачки сањали, каже се у закључку текста Бранке Бобан.
Хрватски политичари свих оријентација су 1918. сматрали да су Словенци, Хрвати и Срби један народ с три имена и да је уједињење природан процес, Међутим, разликовали су се по схваћању значи ли то да се одмах ствара и нова југославенска нација или да се њихови односи заснивају на поштовању дотадашњих културних, вјерских и државноправних традиција, те да треба препустити заједничком животу да поступно хармонизирањем ствара нову заједницу, каже се.
Но, истиче историчарка већ током 1918. представници низа странака у Хрватској били су забринути због насиља у време проглашења Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, а од манифестација одушевљења у време деловања Националног већа СХС већ тада није било остало готово ништа.
Извор: jutarnji. hr
