У интервјуу за „Политику”, Светко Ковач говори о својој књизи и серији, али и о актуелним шпијунским аферама, раду обавештајних служби, атентатима на краља Александра Обреновића, краља Александра Карађорђевића, премијера Зорана Ђинђића.
Како сте открили официра с пет досијеа?
Када сам писао текст о досијеима служби безбедности наишао сам на један досије који ми је привукао пажњу јер су се у њему налазила разна документа неколико служби, међу којима четничког и партизанског покрета, Гестапоа, Абвера и КОС-а. Било ми је интересантно да откријем ко је био човек који је имао пет досијеа. Наставио сам да истражујем архивску грађу у Војном архиву, Историјском архиву Београда, Британском националном архиву у Лондону, у приватним и породичним збиркама. На тај начин сам дошао до многих занимљивих података, не само о Димитрију Цветковићу, него и о другим официрима који су имали судбину сличну његовој. Али не само то. Међу тим подацима су се крили детаљи који су верно описивали једно историјски веома битно време преломљено кроз судбину малог човека.
Промоцији књиге у Дому војске присуствовао је и син Димитрија Цветковића, који живи у Словенији. Он је тада рекао да је из књиге сазнао многе тајне из живота свога оца.
Зоран Цветковић, син мог главног јунака Димитрија, испричао је на промоцији један детаљ који нисам пре тога знао, а односи се на његов разговор с наставником предвојничке обуке који је био пензионисани официр и познаник његовог оца. Питао га је шта му је отац био у рату, а Зоран је одговорио да је био командант Другог ваљевског партизанског одреда. Наставник се само осмехнуо без речи. Тек када је у припреми писања ове књиге сазнао да му је отац у ствари био командант Другог ваљевског четничког одреда, схватио је због чега се наставник осмехнуо. Због тога је прво с нестрпљењем прочитао део „Четнички досије”.
Коју сте поруку желели да пошаљете књигом „Официр с пет досијеа?
Књига говори и о нашим унутрашњим сукобима и поделама, моралним и другим животним дилемама не само у току Другог светског рата, него и после, сукобљеним идеологијама, политичким сумњичењима, која су знатно утицала на живот људи. Ако постоји порука ове књиге, онда је то бесмисао подела и сукобљавања, нарочито због тога што се данас, после толико година, делимо и мрзимо јер су наши преци били у четницима или партизанима, или због идеолошке искључивости и заслепљености, које су биле последица ратних сукоба и победе једне идеологије над другом.
Написали сте сценарио за документарно-играну серију „Тајне службе Србије”. Шта ћемо сазнати у овој серији?
Серијал „Тајне службе Србије” има двадесет епизода у којима се говори како су настале, како су се развијале и какву су улогу службе безбедности Србије имале у неким преломним историјским тренуцима. Обухватају време од Карађорђа Петровића и Милоша Обреновића до краја осамдесетих година прошлог века. Говоримо и о периоду када нису постојали специјализовани органи који су се бавили безбедносном проблематиком, али је та врста послова била врло развијена и у време Карађорђа и Милоша.
Наша историја је, нажалост, препуна многих убистава и атентата. Да ли су службе могле да спрече Мајски преврат и убиство краља Александра Обреновића и његове жене краљице Драге?
Убиство краља Александра Обреновића је посебно трагично имајући у виду да је он имао најаву да се спрема атентат на њега, али га није спречио. Када је крајем 1901. године добио податке о завери, краљ Александар је наредио истрагу која није дала никакве резултате. Управник града Београда Божидар Маршићанин је крајем 1902. и почетком 1903. године упозорио краља да се у војсци кује завера против њега и да се спрема атентат. Три дана пре Мајског преврата руска тајна полиција је врло озбиљно упозорила краља о завери против њега. Упркос откривеним сазнањима, у ноћи између 28. и 29. маја 1903. године, атентат није спречен и група завереника је зверски убила краља Александра и краљицу Драгу. Тада је створена једна типска слика о Србији и Србима као краљеубицама, а Европа нам то никада није заборавила.
Можда је још карактеристичнији случај убиства краља Александра Карађорђевића у Марсељу.
Службе безбедности Краљевине Југославије дошле су до прецизних података о припремама за атентат на југословенског краља. Пратиле су кретање атентатора и о свему упознале француску полицију и француске службе безбедности. Искусни југословенски обавештајац Владета Милићевић имао је своје изворе у врху усташког покрета и захваљујући томе открио је план за извршење атентата на краља Александра у Загребу 17. децембра 1933, који је захваљујући томе избегнут. Иако се такође све знало, атентат у Марсељу није спречен првенствено због грубих пропуста француских служби безбедности и полиције, због чега вероватно тај досије још није отворен. Стручњаци тврде да су из оригиналног видео-снимка убиства краља у Марсељу исечени неки делови филма и тек када се отвори та архивска грађа моћи ће да се донесе закључак о пропустима француске стране, али и непосредној умешаности мађарске и посебно италијанске службе безбедности.
У новијој историји издваја се убиство премијера Зорана Ђинђића. Као и код претходних, и у овом случају је било озбиљних индикатора који су уочени, али им није дат одговарајући значај.
Томе је знатно допринела парализа обавештајно-безбедносног система Србије који је формално постојао, али у пракси није функционисао. Тек после убиства Ђинђића анализирано је како је функционисала физичка, техничка и контраобавештајна заштита. Да је то урађено пре убиства, можда би оно било спречено. Желим да истакнем значај контраобавештајне заштите за коју су одговорне службе безбедности које прве морају да открију индикаторе такве претње и посебно да постоје конкретне припреме за извршење атентата или неког другог терористичког акта.
Брнабић открила када можемо да очекујемо нобеловца! Више о томе ОВДЕ.
Извор: Ало
