Пише: Роберт Фарли
Водио се рат у Кини и рат у Северној Африци, а ускоро је уследио и рат између Америке и Јапана. Али, у јесен 1941. године, једини рат који се заиста чинио важним водио се у делу централне Русије.
Операција Барбароса, инвазија Немачке на Совјетски Савез, сјајно је започета 22. јуна 1941. Опкољавање након напада однело је готово четири милиона жртава огромне, али неорганизоване совјетске војске.
До почетка октобра, они су напредовали 200 миља од Москве. Онда је уследила операција Тајфун, офанзива за заузимање совјетске престонице и – или су се барем Немци тако надали – окончање војних операција.
Очај подстиче оптимизам, па је Немачкој заиста требало да ускоро оконча рат на Истоку.
Новине са безброј колумни унезверених совјетских заробљеника су можда пренеле слику немачке непобедивости, али за Вехрмахт, Русија је била раскомадана на хиљаду делова.
Немачка и њени савезници су послали више од три милиона војника у операцију Барбароса: до октобра су претрпели више од 500.000 жртава, односно 15 процената нападачке снаге.
Тенкови који су улазили 500 километара дубоко у Русију оставили су траг разрушених тенкова. Руски путеви, малобројни и лошег квалитета, уништили су око 40 процената немачких камиона.
То их је приморало на коришћење пруга за снабдевање на Источном фронту, а руске железничке пруге су биле шире од немачких, што је блокирало снабдевање возовима који нису могли да наставе даље док се руске шине не би модификовале. Немачка логистика се урушила, остављајуће трупе без хране, муниције и горива за тенкове.
Није да су Совјети били у бољој форми. Њихов официрски корпус је десеткован пре рата, а генерали су често били неспособни, или политички прихватљиве улизице. Црвена армија је била изненађена, а затим немилосрдно нападана од противника који је освојио Француску за само шест недеља.
Али, Совјети су барем падали на својим базама снабдевања. Црвена армија је имала бескрајни ток свежих дивизија. Трупе су биле слабо обучене и засигурно лоше вођене, али немачка обавештајна служба, убеђена да су се Совјети до тада већ требали да буду поражени, није могла да разуме како Црвена армија може да поднесе такву количину напада и да још увек наставља да се бори.
Операција Тајфун била је попут боксерске утакмице два пребијена и крвава борца који се једва држе на ногама.
Совјети су били у стању да распореде више од милион војника и хиљаду тенкова у Москви, смештене у више одбрамбених линија које су ископале жене и деца.
Немци су успели да сакупе готово два милиона људи и више од хиљаду тенкова и пет стотина авиона.
У плану је било да се уради више од онога што је већ добро функционисало: спровести низ операција кљешта како би се опколиле и уништиле совјетске армије пред Москвом, а затим упасти у главни град.
Брзо покретни тенкови представљали би оружје које би окруживало непријатеља и спречило их да побегну. Када би Вермахт стигао до Москве, град би такође био опкољен и заробљен.
Уз одговарајуће снабдевање и лепо време, тако велика, немачка нападачка снага могла би вероватно да освоји било коју земљу на планети.
Међутим, ниједан услов се није остварио. Почетна фаза Тајфуна ишла је по плану, само су у Вјазми убијене или заробљене четири совјетске војске и висе од 500.000 совјетских војника.
Али онда је киша и суснежица почела да пада почетком октобра, доносећи са собом злогласну распутицу, блатну сезону која је руски пејзаж претворила у такву мочвару да су возила потонула.
Морале су да их извлаче екипе војника чије су чизме такође тонуле у баруштину. Не само да нису могле да напредују борбене трупе, већ ни камиони са залихама. У међувремену, совјетски контранапад за контранападом, чак иако одбијени, оставили су немачке снаге измучене и исцрпљене.
Такође немилосрдни су били совјетски тенкови Т-34. Тешко наоружани и оклопни, за разлику од својих колега Теутоник, Немци су били очајни док им је противтенковско наоружање одскакало од Т-34. Да ствар буде још гора, Т-34 је имао широке стазе, што му је омогућило бољу покретљивост у блату.
Али Вермахт је и даље имао вештину, вођство и професионализам који су га чинили најбољом војском на свету у то време.
Напредак се наставио, што је навело Стаљина да нареди евакуацију совјетске владе из Москве у Куибишев. Упркос томе што је Стаљин одлучио да остане у главном граду, тај потез је још више ослабио совјетски морал.
Након што су немачке војске почетком новембра застале да предахну, време је постајало хладније, смрзавајући блато и дајући Хитлеровим трупама чврсту подлогу која им је била потребна за напредовање.
Крајем новембра немачке извиђачке јединице биле су удаљене само 12 миља од Москве, тако да су се куле града могле видети помоћу двогледа.
Тако близу, а опет тако далеко. Почетком децембра термометар је пао на 45 степени испод нуле на Фаренхајтовој скали. Није тачно да Немци нису били свесни руске зиме. Али са ограниченим капацитетом снабдевања, предност је дата гориву и муницији. Поред тога, коме је требала зимска одећа када је Москва требало да буде заробљена пре него што је Генерал Зима наступио?
Уместо тога, Совјети су напали. Стаљина су уверили подаци Рихарда Зоргеа, Немца који је живио у Јапану, али који је радио за совјетске обавештајне службе, да ће се Јапанци окренути на југ како би се борили против Американаца и Британаца, а не на север против Сибира.
Осетио је да је у могућности да железницом до Москве пребаци 18 елитних сибирских дивизија, добро обучених и добро опремљених за деловање у отежаним зимским условима.
Када је 5. децембра започета контраофанзива, совјетске армије су се немилосрдно пробијале кроз непријатеље. Немачко оружје и немачки војници су били смрзнути. Преживели су могли само беспомоћно да гледају како се нападачи, топло обучени у јакне и чизме, појављују попут духова кроз маглу и снег.
Уследила је једна од оних преломних тачака које се јављају у свакој већој бици.
Неки Хитлерови генерали су желели да се повуку на линију далеко од Москве. Али Хитлер се бојао да ће се повлачење распасти у паничну руту која ће Црвену армију довести до капија Немачке. Наредио је својим трупама да задрже своје положаје до последњег човека.
Иако је Хитлер отпустио неке генерале који нису били сагласни, многи немачки команданти су касније похвалили одлуку као спречавање колапса какав је претрпела Наполеонова Велика армија 1812. године.
Немци су враћени назад у Ржев, 150 миља од Москве. Али њихове линије су и даље биле нетакнуте, и иако поражене, њихове војске су и даље биле спремне за борбу.
А онда је наступио Стаљинов тренутак за самопоуздање. Совјети су такође тешко претрпели контраофанзиве: њихове трупе су биле неискусне, снабдевање је било отежано снегом и блатом, а трпели су и хладноћу.
Ипак, сањајући о освајању Берлина, Стаљин је наредио својим исцрпљеним снагама да наставе са нападима. Резултати су били велики губици у узалудним нападима. До фебруара, Немци су чак извели контранапад и уништили неколико совјетских дивизија.
Шта је постигнуто? Обе стране су се коцкале и изгубиле. Немачки снови о заробљавању Москве и окончању рата на Истоку су испарили. Стаљинови снови о великом контранападу који ће Немце избацити из Совјетског Савеза такође су пропали. Кланица која је представљала Источни фронт наставила се до 1942., а потом и у 1945. годину.
Међутим, Хитлерова игра се показала кобном. 1941. и 1942. биле су последње године када су Немци имали луксуз да воде рат на једном фронту.
Након тога, Американци и Британци су отворили Други фронт с амфибијским слетовима у Европи и константним бомбардовањем Трећег Рајха.
Ако је Хитлер желео да победи, то је морало да се деси пре него што су Англо-Американци удружили своје снаге и пре него што су Совјети реорганизовали своје војске и искористили свој огроман индустријски потенцијал.
Иронично је да је катастрофа коју је Немачка једва избегла у Москви само довела до касније катастрофе. Хитлер је можда био у праву када је наредио да се његове војске не повлаче. То је био доказ да је био интелигентнији и да је имао више живаца од професионалних војника.
Стога је Хитлер слушао само себе и никада није прихватио савете својих генерала да се повуку, што је значило да су немачке војске у Стаљинграду и Нормандији држале своје положаје све док нису биле у потпуности уништене.
Да ли би заузимање Москве изменило исход Другог светског рата? Губљење капитала је често терало народе да траже мир. Москва је била више од административног главног града Совјетског Савеза: била је и витално железничко чвориште и производни центар.
Била је ту и симболична вредност: тоталитарни диктатори, попут Хитлера и Стаљина, стварали су слике себе као свезнајућих вођа својих нација. Губитак Москве би сигурно смањио поверење народа у Стаљина. Заправо, Стаљин је слао дискретне мировне предлоге у Немачку преко Шведске, што је Хитлер игнорисао.
Шта су све терористи оставили сиријској војсци приликом повлачења прочитајте ОВДЕ.
Извор: Webtribune.rs
