Пише: Драгослав Дедовић
Замак је имао пет кула и био је понос високог краљевог чиновника Жана Бернијеа који је носио титулу Прéвôт де Парис, што би се уз нешто добре воље могло превести као „Париски кадија“. Изграђен је негде у време Косовског боја. Дуго је био у поседу краљевих дворјана, породице Анжан, која га је у шеснаестом веку преуредила у ренесансном стилу. Тако је средњовековни замак постао репрезентативни дворац.
Предисторија трауматичног места
Раскошна грађевина је постала бина значајних догађаја. Француски краљ Франсоа Први је умро у једној од кула која сада носи његово име. Луј XВИ је 1783. купио дворац и претворио га у своју летњу резиденцију. Десет година касније ће се његова глава закотрљати под гиљотином на данашњем Тргу Конкорд у Паризу, који се тих крвавих дана звао Трг револуције.
У републиканској Француској је дворац Рамбује служио председницима државе као летња резиденција. Јула 1960. француски председник Шарл де Гол и западнонемачки канцелар Конрад Аденауер баш ту су зацртали циљ уговорног зближавања љутих непријатеља из неколико ратова.
На том идиличном месту први пут се окупила група најразвијенијих земаља под називом Г6. Та група је приступањем Канаде после постала Г7, потом се прикључила Русија и клуб се назвао Г8. Чинило се да ће тако ићи даље са називима, као код нових модела паметних телефона. Анексија Крима и искључивање Русије из клуба само нас подсећају да не постоји линеарни напредак.
„Терористички оперишу“
Идилично место педесетак километара северозападно од Париза постало је фебруара 1999. судбинска тачка на глобусу за све људе који су тада живели у Милошевићевој Савезној републици Југославији.
Предисторија дипломатског премештања косовског чвора у Рамбује јесте прича о цинизму моћи и тријумфу насиља над пацифизмом. Политички циљ косовских Албанаца за време Милошевићеве владавине био је – сецесија. Најугледнији међу њима био је Ибрахим Ругова. И он је одлучно заговарао отцепљење Косова од српске и југословеснке државе. Методе које је одабрао издвајале су га из стереотипног низа балканских политичара који насиље виде као најједноставније средство политике. Ругова је заговарао гандијевски отпор.
Мада је успео да сачува мир за време сецесионистичких ратова, околности му од 1995. нису ишле на руку. Насиље у Хрватскоји и Босни И Херцеговини – насилницима се исплатило. Чак и ако ниси јачи, ако си много слабији, можеш нешто да добијеш: Испровоцирај јачег, а он ће својим варварским одговором испровоцирати још јачег од себе.
Руговин пацифизам који је сигурно сачувао многе Албанце али и понеког Србина узалудне смрти више се није могао наметнути као концепт отпора. Млади постстаљинистички кадар косовских Албанаца из Швајцарске заговарао је оружану борбу. И то методама које су прекопирали од баскијских сепаратиста или Ирске републиканске армије. Бомбе на полицијске станице, атентати. Али и – напади на избегличке логоре крајишких Срба, отмице, мучења, убиства. У извештају немачке Уставне заштите из 1998. Ослободилачка војска Косова је оцењена као организација која „терористички оперише у својој земљи“.
Необјављени рат
Одговор Београда је био жесток. Дуге цеви, хеликоптери, топови. Западна елита и медији су се узнемирили. Спрема ли им се још једна Сребреница? ОВК успешно интернационализује проблем, примењујући стару герилску тактику – што горе то боље.
Уследила је Резолуција Савета безбедности под редним бројем 1160 која је Милошевићу донела санкције, позив да преговара и обустави ексцесивно насиље полицијских трупа. Обично се заборавља онај део Резолуције који позива албанске лидере да „осуде сваки терористички чин“ и да „сви делови албанског становништва Косова морају да употребљавају само мирна средства за остварење својих циљева“.
НАТО је запретио војном интервенцијом.
Милошевић са америчким дипломатом Холбруком склапа споразум према којем 2000 међународних посматрача долази на Косово. Тамо где се повлаче полицајци под командом из Београда, положаје запоседа ОВК. Немачки генерал и високи функционер Северноатлантског пакта Клаус Нојман назвао је такву улогу албанских герилаца „несрећном и провокативном“.
Преговори
Од децембра 1998. требало је према рачуници западних земаља преговарати о будућности Косова. Основни проблем је био скоро баналан. Хајдучко-герилски ОВК није изнедрио преговарача којем би сви веровали. Али САД инсистирају на томе да оружана формација коју већина западних земаља још увек посматра као терористе буде прихваћена као партнер у преговорима.
Волфганг Петрич, аустријски политичар словеначких корена, који заступа ЕУ у преговорима, напослетку идентификује герилца са највећим кооперативним потенцијалом – Хашим Тачи звани Змија појављује се пред очима светске јавности као потпуна непознаница.
Скоро нико више не памти иницијативу Зорана Ђинђића из децембра 1998. када је предлагао кантонизацију Косова, повећање степена аутономије уз остајање унутар државе. Албанцима је сметао останак у државном оквиру, а осталима све остало. Напоменимо, Срби би у томе прошли много боље него што би им могли понудити и Ахтисари и актуелна Заједница српских општина. Одбачена је још једна идеја која би могла зауставити насиље и силу.
Последњи круг
Од јануара 1999. ОВК почиње све јаче да напада. Ескалација, за коју ће бити оптужене српске снаге, биће тактички део предстојећих преговора.
У Рамбујеу ће се додуше појавити и Ибрахим Ругова, али на челу делегације биће нови амерички миљеник – Хашим Тачи. На српској страни су преговарали људи из другог реда и егзотични представници косовских мањина. Суштина преговора се вртела око опречних идеја – Косово је Србија и Косово није Србија.
Амерички ум је смислио квадратуру круга. Највећа могућа аутономија за косовске Албанце уз формални останак у оквиру државе Србије. Подсетимо се да је Контакт група претходно разрадила десет принципа о којима се не расправља – и да их је Београд прихватио, а ОВК одбацила, јер је један од принципа подразумевао територијални интегритет СР Југославије. Иако је прихватање тих принципа био предуслов за долазак у Рамбује, делегацији косовских Албанаца се прогледало кроз прсте.
Преговори су почели 6. фебруара, а прекинути су без резултата пре тачно двадесет година, 23. фебруара 1999.
Изговор за бомбардовање
На велико изненађење Американаца, косовски Албанци су одбили нацрт мировног уговора па је српско одбијање било немогуће претворити у цасус белли – повод за рат.
То ће се променити у другој рунди преговора у марту. Тачи и остали су за љубав Американаца пристали на све, па и на државни оквир Србије. А српској делегацији је остављено неколико сати да размисли о непознатим клаузулама као што је Анекс Б понуђеног папира, на којима је писало да трупе Северноатланског пакта могу да се крећу на целој територији СР Југославије, да су изузети из сфере домаћег правосуђа и да ће на Косову и у целој земљи бити стационирано тридесетак хиљада војника. Они би надоместили вакуум који би настао повлачењем српских полицијских снага и разоружавањем ОВК.
Западни медији и политичари нису били информисани о постојању ових клаузула. Узак круг људи, који је укључивао и бившег пацифисту Јозефа Фишера као министра спољних послова Немачке задржао је за себе информације које би могле угрозити подршку војној интервенцији. Овај пут су рат очито желели Американци.
Немачки социјалдемократски посланик Херман Шер је тада рекао: „Није било исправно да Влада верује и да сугерише Парламенту да би овај уговор Београд икада могао потписати.“ А ту владу је предводио баш социјалдемократа и велики пријатељ данашње владајуће гарнитуре у Београду Герхард Шредер.
Испало је да је Мадлен Олбрајт пронашла начин да добије то што жели. Хенри Кисинџер је о понуђеном папиру рекао: „Текст из Рамбујеа, који је позивао Србе да дозволе марш НАТО-трупа кроз Југославију, био је провокација, изговор да се започне са бомбардовањем.“
Шта се заиста збило у Рамбујеу?
Волфганг Петрич није тог мишљења. Он сматра да би потпис у Рамбујеу био повољан за Београд. Споразум је додуше подразумевао и преиспитивање народне воље после три године. Али та воља није морала да буде референдумска и подразумевала је поред воље косовских Албанаца и политичку вољу Срба и Србије.
Мада нико не спори да је понуђени споразум за Београд садржавао дипломатску, а тиме и ратну замку, хајде да се упитамо како би „најскупља српска реч“ изгледала да је Слободан Милошевић био у стању да се покрене из политичке земунице у коју се укопао и да је – гутајући највећу жабу – потписао?
Билдергалерие Косово Криег 15 Јахре Ругова унд Милосевиц
Милошевић је довукао Ругову на сликање у Београд и усред бомбардовања, премда овај више није имао никакву моћ
Кумановска капитулација је ионако била много гора за српске интересе на Косову него што би Рамбује икада могао бити. НАТО тренутно обезбеђује независност коју су прокламовали Албанци, а по папиру из Рамбујеа чувао би макар у прве три године Косово као део Србије. Масовног егзодуса Срба вероватно не би било.
Када би неко данас понудио папир из Рамбујеа (исто важи и за план З4 уочи етничког чишћења Крајине) сигурно би га прогласили за свеца.
Али то је проливено млеко. Не можеш га вратити у кацу.
Завештање Рамбујеа
Актуелна власт у Србији чини све да одговорност за стање на Косову припише претходној власти. При томе се праве кампање о будућности Србије. Између осталог и зато да се не бисмо присећали грешака из блиске прошлости. Није ли председник државе Александар Вучић био радикални министар када није потписан Рамбује? И када јесте потписан Кумановски споразум? Да ли је тада из протеста поднео оставку, пао у очи као усамљени борац за Косово? Не. Ћутке је следио курс Вође.
Споразум са представницима Северноатлантског пакта о имунитету њиховог особља и слободи кретања на целој територији Србије потписан је фебруара 2016. Како се тада звао премијер? Александар Вучић. Подсетимо, НАТО је то тражио у Рамбујеу.
Све ово је добро знати. Жак Ширак је у овом дворцу пре двадесет година отворио мировне преговоре патетичним говором каквима су склони француски председници. Између осталог је рекао: „Ретки су моменти када је историја у рукама само неколико људи.“
Како год обрнеш и окренеш, Срби генерално баш и немају срећну руку бирајући те људе.
Прочитајте ОВДЕ какав је то мрежни рат у току против Срба.
Извор: Дојче Веле
