Пише: Марко Танасковић, Нови Стандард

Стојичевић, који је на писање ове књиге био инспирисан делом Мрежни ратови (чији је преводилац) руских политиколога и филозофа Александра Дугина и Леонида Савина, као главни циљ мрежног рата поставља освајање и поробљавање одређене територије, али не војним, већ цивилним средствима, односно успостављање контроле над државом, друштвом и територијом бзе коришћења обичног, класичног оружја, а по могућству и без било какве директне војне агресије. Многи такве врсте освајања и неоколонијалне контроле над једном de jure сувереном земљом називају „мека окупација“.

Погубне последице

У једном свом ранијем интервјуу искористио сам баш тај назив „мека окупација“ да опишем стање у Србији, наводећи како је за становништво таква окупација свакако пријатнија и подношљивија за живот од оне класичне војне окупације, и како ју је често тешко детектовати, али и да је, дугорочно посматрано, далеко погубнија за карактер једног народа. Њена погубност огледа се у томе што, поред окупације територије и ресурса једне земље, она својим продуженим дејством доводи до менталне окупације, односно до прихватања и психолошке интериоризације постојећег стања, до сламања било какве воље за отпором против окупатора, губитка националног поноса и измене свести, разбијања народног јединства и сегментирања друштва на мање и међусобно завађене „интересне групе“. Ми већ сада можемо видети да се кроз медије, државне органе, разне „кампање“, друштво плански раслојава, дроби, мрви на разне мале интересне групе и да се „међународни фактор“ промовише као беневолентни заштитник појединих група. На тај начин се разбија осећај националне припадности а јача осећај припадности, у првом реду одређеној ужој друштвеној групи.

Методичном промоцијом и издвајањем одређене групе (што јасно видимо на примеру ЛГБТ популације) временом се осећај националне припадности гура у други план, а припадност групи доживљава као превасходан. У следећем кораку се од тих појединачних ужих друштвених група ствара мрежа, а касније се те националне мреже повезују са међународним мрежама истог типа. Ова стратегија и техника освајања, окупације и потчињавања страних држава путем стварања огромног броја невладиних, друштвених, идеолошких и инструментализованих мрежа разних друштвених, научних, професионалних, аматерских, интересних организације добила је назив „мрежни рат“ (netwar).

Сфере окупације

Стојичевић агресивно и инвазивно деловање ових различитих мрежа дели у књизи на неколико сфера:  информациону, физичку, социо-културну и когнитивну сферу. У првој половини књиге он нас упознаје са најновијим техникама мрежног рата које су настале у лабораторијама Пентагона и америчким паравојним think tank институтима фамозне „RAND“ корпорације почетком деведесетих година прошлог века, од стране људи попут Џона Аркиле и Дејвида Ронфелта. По угледу на Дугина и Савина, Стојичевић дефинише читав низ принципа, метода, техника, алатки и пракси које се користе у мрежноцентричним ратовима и операцијама, а међу којима су главне: информациона надмоћ, намера командира, свеопшта (подељена)обавештеност, брзина командовања, самосинхронизација, прерасподела снага, демасификација, активна мањина, дубоко сензорно продирање, промена стартних услова, мрежни код и тактика роја. Детаљно нам војним речником објашњавајући сваку од ових метода и приказујући нам њен коначни циљани ефекат, Стојичевић нас наоружава оптиком и аналитичким апаратом којим нам омогућава да многе од наизглед случајних, стихијских и насумичних појава и ситуација у нашој друштвеној збиљи протумачимо на прави начин.

Други део књиге далеко је занимљивији, јер се у њему Стојичевић бави студијом случаја званог „постпетооктобарска Србија“, показујући нам на конкретним примерима како су принципи мрежног ратовања у претходне две деценије били примењивањи на српске државне институције, економску политику, средства јавног информисања, друштвене и породичне односе, културни живот, цркву и све друге сегменте који сачињавају друштвени живот Срба. Иако ће многи који су медијски издресирани да одбаце свако дубље, критичко сагледавање владајућег друштвеног наратива о нужности „транзиције и уласка у евроатлантске интеграције“ одбацити већину теза из ове књиге као „теорију завере“, јасно је да је Стојичевић снагом својих аргумената и луцидном употребом аналитичких метода овде исписао врло убедљив, врло пластичан и свеобухватан приказ једне завере у пракси, а не само у теорији.

План промене свести

Суочавајући нас са бизарним и тешко објашњивим примерима као што је, на пример, грађење „сигурне куће“ у Врању од стране америчке војске стациониране на Косову (што је покрепљено извештајима из војног буџета САД), или тога како одређене НВО посвећене екологији и очувању животне средине одједном преусмеравају своје деловање на родну равноправност и спречавање „насиља у породици“, Стојичевић баца светло на очигледно постојање плана атомизације српског друштва и промене свести просечног Србина. Из ове наше данашње перспективе, ми јасно видимо да је постојала, а и данас постоји „агенда“, „след приоритета“ и „мапа пута“, која је стрпљиво и методично слеђена од стране страних испиратора промена и мреже њихових сарадника у Србији, које су пресудно утицале на сваку власт од 2000. године наовамо.

Неки проблеми су по овој агенди долазили на ред и тада су били осмишљено, недвосмислено, одлучно и дефинитивно решавани по одређеном кључу и плану, док су неки проблеми или остављни нерешени или стихијски полурешавани у складу са дневнополитичким „бурама“ и свађама на политичкој сцени које су на себе одвлачиле пажњу јавности са стварних, дубинских промена, осмишљених на Западу, а спровођених преко мреже невладиних и непрофитних организација, think tank центара, агенција, грант оператера, медија и лобистичких група и, у крајњој линији,  политичара и органа државне власти, који су им давали снагу закона.

Креирање економске структуре

Као економиста по струци и са великим искуством у спољној трговини са Руском Федерацијом, Стојичевић нам, такође, језиком бројки и чињеница, описује како је – деловањем умрежених актера – плански и систематично осујећивана било каква значајнија трговинска сарадња са Русијом и везивање српске привреде за њу. Истовремено имамо ситуацију у којој је српска економија у потпуности умрежена и зависна од ЕУ и евроатлантских интеграција (преко 65 одсто извоза иде у ЕУ, финансијски око 10 милијарди евра), што важи и за српско тржиште рада и мала и средња предузећа.

Умрежавањем малих и средњих предузећа и предузетника, односно корупцијом и застрашивањем оних већих играча и тајкуна, постигнут је ефекат да је српска политичка сцена у потпуности лишена здравог и независног извора финансирања. Ово, наравно, није случајни или успутни ефекат, већ директан и осмишљен, мада не и промовисан у јавности, мрежни ефекат „улагања иностраних грантова“ у „економске реформе“. Наизглед неповезане области утичу једна на другу па је промена у економији проузроковала потпуну промену на политичкој сцени. Како је „новац крвоток политике“ а „политика изузетно скуп спорт“, доведени смо у ситуацију да су практично све озбиљне странке постале зависне од и подређење спровођењу евроатлантске агенде. Зато и не треба да нас чуди што политички програми и стратешка опредељења парламентарних странака уопште не рефлектују већинско расположење и ставове који су присутни у народу, што је очигледна перверзија и изигравање демократских начела и принципа.

Медији као кључни инструмент

Стојичевић, наравно, не заборавља ни медије, који су, уз контролу финансијских токова,  кључни инструмент и оружје мрежног рата, пошто настоје да обликују људску свест и да зађу дубоко у све поре једног друштва. У прошлости, у времену Милошевића, често смо слушали о тобоже „независним медијима“, што је, баш као и синтагма „спонтани протести“,  феномен ређи од појаве тигра вегетаријанца. Када говори о медијима, Стојичевић у више наврата у књизи инсистира на томе да се ради о медијима на српском, а не о српским медијима. То је врло важна дистинкција која упозорава да сваку вест коју добијемо од таквог извора информисања треба опрезно пропустити кроз одбрамбени филтер, уз свест о потенцијално туђинском деловању и мотивацији.

Главна полуга медијског деловања мрежноцентричних операција и даље је телевизија, као још увек најутицајнији електронски медиј. Већина телевизија у Србији је или у директном власништву или под јаким страним утицајем, што важи чак и за државну телевизију РТС где су, након Петог октобра, страни саветници и медијски експерти огранизовали курсеве и медијске радионице из „објективног извештавања“, по угледу на британски BBC. Колико је BBC „објективан, професионалан и независан“ показало се током рата у Ираку, када је учествовао у државној кампањи ширења лажи око проналажења доказа о постојању оружја за масовно уништење, чиме се желела оправдати агресија на Ирак.

Често се код нас прича о телевизијама своди на причу о националим фреквенцијама и њиховој додели, што је погрешно и превазиђено, јер у време дигитализације највећи део популације телевизију гледа преко кабла, а не антене. Процењује се да тренутно СББ контролише преко 60 одсто кабловског тржишта, са тенденцијом раста те бројке, што изгледа никоме не боде очи,  а недавно смо били сведоци буре која се подигла око Телекомове куповине кабловског оператера Коперникус који покрива тек три одсто тржишта, чиме се желео увећати државни удео у кабловском тржишту. Дакле, проблем је ако држава (читај режим) купи мањи део тржишта информација, али није проблем ако страни, наводно „приватни фонд“, са директором бившим шефом стране обавештајне службе једне – барем у прошлости – непријатељске земље, контролише највећи део медијског неба.

аш као што се BBC употребљавао за медијску припрему агресије на Ирак, на сличан начин су се „телевизије на српском“ од петог октобра наовамо користиле за оно што би Ноам Чомски назвао „производњом пристанка“ за добровољну десуверенизацију, било да се ради о испоручивању хашких оптуженика, транзиционој пљачки ресурса кроз приватизације државних фирми,  безалтернативном пугу ка евроатлантским интеграцијама или потписивању Бриселског споразума. То се чини путем сервирања медијских наратива који људима, служећи се емотивним манипулацијама и искривљеним представама стварности, желе усадити одређене идеје мимо психолошких филтера који га бране у нормалним околностима, што је процес који Стојичевић сјајно деконтруише у својој књизи.

Интернет није неутрални простор

Ако је телевизија тренутно најмоћније средство за испирање мозгова и наметање друштвено пожељних наратива, у блиској будућности ће то свакако бити интернет. Према речима аутора, интернет је идеално окружење за вођење мрежног рата и то је разлог зашто САД интензивно раде на ширењу интернета по целом свету. Тамо где нама инфраструктурних основа, интернет се шири помоћу дронова, аеростатних балона или сателита. Ово је уједно и разлог зашто је СББ толико новца уложио у развој интернет мреже у Србији и разлог због којег је „дигитализација“ проглашена за један од приоритета у програму Владе Ане Брнабић.

Иако се интернет често сматра за царство слободе, место алтернативних извора информисања и средство за повезивање истомишљеника, реалност је да се заправо ради о строго контролисаном и надгледаном медијском простору где постоји висок степен цензуре. У то смо могли да се уверимо у случају америчког новинара Алекса Џонса, аутора јутјуб емисије „Info Wars“, који је цензурисан због наводног „говора мржње“ (а заправо агитовања против циљева и политике америчке дубоке државе) и у савршено синхронизованој акцији прогнан са свих друштвених мрежа, чиме му је онемогућен било какав утицај. Слично је прошла и српска реп група Београдски синдикат чији је спот „Догодине у Призрену“, који позива на неодустајање од борбе за нашу јужну покрајину, перфидно цензурисан на јутјубу тако што је прво у синхронизованој акцији различитих ботова и мрежних актера пријављиван као „узнемиријући садржај“ (због слика погрома и насиља над Србима), након чега је  стављен на посебан режим који захтева регистрацију и уписивање личних података пре гледања, чиме је умногоме ограничен његов домашај и популарност.

Млади као примарне жртве 

У погледу популарности и раширености интернета међу младима, Србија спада у врло напредна друштва, иако се често сматра баш супротно. Највећи број младих уопште не читају штампу и не гледају телевизију, већ информаиције и забаву искључиво конзумирају преко својих паметних телефона и интернета. Најчешће преко друштвених мрежа попут Инстаграма, Фејсбука, Твитера и Јутјуба. Сматра се, према подацима кровне организације Младих Србије, да је чак 98 одсто младих између 15-24 на интернету и друштвеним мрежама. Ту они постају лак плен за различите стратегије манипулације међу које, према Стојичевићу, спадају миметички ратови, бихејвиористички ратови и тзв. „револуције плишаних лутака“ (sock puppet revolution).

Миметички ратови представљају борбу за наративе, идеје и социјалну контролу на пољу рата идеја унутар друштвених мрежа. Мимове, или мемове – у зависности од транскрипције – амерички поручник Брајан Хенкок назива „вирусима свести“ помоћу којих је могуће наметнути пожељне и искоренити непожељне и опасне идеје и ставове. Бихејвиористички ратови су најновија техника когнитивог рата и односе се на проучавање менталне структуре и типова личности огромног броја корисника интернета на основу личних података и историје сурфовања мреже који се прикупљају и складиште, па се након тога циљано делује на њихову свест помоћу различитих облика вештачке интелигенције и алгоритама.

Оглас CIA-e у Блицу

Појам (тачније мрежна техника) „револуција плишаних лутака“ постао је шире познат развојем интернета и друштвених мрежа. По званичним подацима 2 одсто корисника Твитера стварају 60 одсто садржаја на овој друштвеној мрежи, а 5 одсто корисника ствара већ 75 одсто. Приближно исти проценти су и на свим осталим друштвеним мрежама. Намеће се логично питање – ко су тих два или пет процената тако активних корисника који имају снаге, времена, новца и других ресурса да стварају све те мимове, статусе, сличице, филмиће, скечеве, шаљиве поруке, коментаре, одговоре на коментаре? Да ли су баш у свим случајевима у питању обични појединци, то јест грађани са вишком времена и креативности? У покушају да одговори на ово питање Стојичевић наводи оглас објављен на порталу Блица у коме ЦИА нуди добро плаћен посао за „НАТО сајбер ратнике“, односно ботове, од којих се захтева познавање матерњег језика и српског културног кода, који могу да надоместе оно што вештачка интелигенција још увек није у стању, односно да разумеју наративе, нијансе и метафоре у језику и сачине смислене „мимове“ по одређеном кључу.

Ако сагледамо количину уложених средстава и озбиљност са којом непријатељ приступа сајбер сфери, а нарочито ако узмемо у обзир рапидно растућу популарност коју интернет има међу младима,  долазимо до закључка да ће се будућност српске државе решавати, између осталог, и у борбама идеја у виртуелном, електронском простору. У том смислу, нарочито онеспокојавајуће делује чињеница да ће то бити „рат на туђем терену“, јер је већ помињани амерички инвестициони фонд ККР, под руководством америчког генерала и бившег директора америчке обавештајне службе, званични власник и контролер највећег дела интернет инфраструктуре у Србији, укључујући ту и сав саобраћај до локалних веб сајтова који пролази кроз њихову мрежу. На тај начин,  Србија је потпуно „покривена и прозрачна“ за америчке обавештајне мреже.

СПЦ као последња линија отпора

Чини се да ова књига није могла имати бољи тајминг за објављивање, јер се појављује баш у тренутку када се од стране САД жели формализовати и легализовати решавање тзв. „косовског питања“ у албанску корист и док нам се, синхронизованим деловањем мрежа, убрзано припремају нове лажне алтернативе и обојене револуције, које само треба да потврде и продуже постпетооктобарску политику десуверенизације. У том смислу, Стојичевићево дело је сјајна прилика за отрежњење и развејавање заблуда, али и својеврсни позив на активацију и мобилизацију родољуба на одбрани националног интереса, јер ауторова намера никако није да подстакне параноју и да обесхрабри и пасивизује људе.  Јасно је да Стојичевић није неки острашћени теоретичар завера и  суманути русофил, већ рационалан човек који, без мржње и горчине,  хладно и промишљено сагледава и анализира нашу „окупациону“ стварност користећи се увидима, искуствима и техникама које је стекао током свог живота у Русији.

Посебно издвојено завршно поглавље књиге он посвећује Српској православној цркви, односно покушајима мрежног утицаја на њене свештенике, каноне и догму, интуитивно свестан да она за Србе представља најближе ономе што би могли назвати „дубоком државом“ и гаранцијом националног континуитета у времену и вечности. Тај последњи бедем српске државности и духовности још увек одолева све интензивнијим и очигледно координисаним  нападима са обе стране, како разних „реформатора“, „модернизатора“ и „екумениста“, тако и екстремиста у виду зилота, отпадника и секташа, а Стојичевић изгледа баш у одбрани тог бедема види последњу линију отпора и искру будућег препорода српске државе и друштва.

Kњигу “мрежни рат против Срба” можете поручити на телефон 063102 28 55. Књига је доступна и у књижарама Делфи. Књигу у електронском формату могу купити и Срби у дијаспори на сајту Новинарница путем линка ОВДЕ.