Пише: Слободан Рељић
Коментар читаоца: “Лепо данас кажу, нема шанси да вас примимо, а ми рачунамо са ЕУ интеграцијама. Боже!” – Вања. Боже! Шта би требало да им кажу људи из ЕУ па да они схвате? Једино бич. Да пукне и да гонич викне: Kуш! Тад би малкице застали, али од “европске перспективе” они не знају одустати.
Ово безглаво сударање с зидовима реалности није никаква специјалност премијерке Србије, већ став оних који су је ту поставили, који је ту држе и чије речи она само изговара. Та пирамида почиње од председника Србије, преко министра иностраних послова, до приземља где се мувају ботови који делају “за спас Србије” за пар стотина евра и професионални митингаши које плаћају у нутро-натури.
Из те пирамиде се еманира сва одвојеност од света, па и ово најновије “блуровање” - што беше напор јавног сервиса, да своју вест направи “политички коректном” кроз ретуширања мајице говорника са српских улица који, замислите, носи натпис “Нема предаје”, а на мапи Србија са Косовом и Метохијом. Зар није могао да стави: “I love USA”, па да буде у духу времена? Али неће.
Стварно, шта ту да ради добар уредник кад министар иностраних послова јавно саопшти како је “разграничење званична политика”? Боже! Ево нас, живимо у оном што је у IV веку говорио Антоније Велики – да заиста постоји време кад људи полуде и кад виде некога ко је нормалан, кажу му “па, ти си луд, ти ниси као ми”. У овој земљи сви који не прате инструкцију с врха пирамиде су луди. Лао Це без сумње. “Што је више закона више је и пљачкаша.” И хаоса. Овде се тај материјал допремљен из Брисела преводи на тоне. Лао Цеов “Прави човек” каже: Ако се не мешам, људи ће сазрети, ако мирујем, људи ће сами научити. Блесави Кинез.
Овде ако Прави човек нема три конференције за штампу за преподне то би се протумачило да је абдицирао. Или, ако министар Дачић после сат времена не поништава своје велике мисли које је изрекао са “апсолутном концентрацијом” то би значило да је имао мождани удар. А чињење? Шта је овде чињење? По којем принципу се у овој унесрећеној земљи поступа? Логика, свака досад позната логика, протерана је на северни пол.
Физички закони се узимају као бајке које се стављају деци у уџбенике само да би заменили наше народне приче које се избацују, по логици евро-реформи. Они сматрају да све знају и онда кроје реалност по своме. Косовски завет је мит, као што је то и Христово распеће. Мит је за њих нешто недостојно пажње. “Они дижу себе до Бога и надају се да могу да промене друштвене и економске законитости.” То је свет антихриста. Њих не треба мешати са атеистима или агностицима. Живот атеисте прође у сумњи у чињеници коју је Николитини Бурсаћу рекао комесар - “Бога нема” . То овај свет не брине. Није им важно. Њихов бог седи у Бриселу. Бог њихових предака је мртвац, јер није им он помогао да намлате оволике паре и зајашу народ.
Без Брисела и Вашингтона не би се макли ни за милиметар. Њихово чињење је антихристовско. Отићи ће они на Божићну литургију, посебно, ако су ту и ТВ-камере, учиниће оно прстима горе-доле-десно-лево, прекрстиће руке као што то раде покајници, али стварно ће веровати у Хилари или Ангелу, помолиће се Тонију Блеру, а ако затреба и Јошки Фишеру. Отићи ће и у Хиландар. Заграбиће из народне касе и поносно дати, као да од уста своје деце одваја.
Али од предаје Косова не одустају! То је њима њихово божанство дало. Какав је то високи принцип на коме се оснива њихово чињење: у име себе и за Србију? Седам смртних грехова! Да, тако то у шта они верују називају хришћани. Уосталом, то је лепо речено на највишем месту: протестантизам би био задовољавајући, јер, како они виде протестанте, они не би запињали око Косова. То је тачно: не би дали Фокланде по цену Трећег светског рата, али Косово би – да рата не буде. Дали би га без речи. Само “да им се даде нешто”. Шака, две сребрењака.
Протестантима је (бар тако мисле Вучић и Зорана Михајловић) “вреднија вечера од вере”, што њих двоје никако не успевају да утуве у главу примитивном православцу. Кога још фасцинира Достојевски - ex Orinete lux! Па, свако дете које има смарт-телефон зна да Сунце излази на Западу. Уосталом, они су обећали Ангели Меркел да ће својим затуцаним поданицима променити свест. И, шта има лоше у 7 смртних грехова? Ево: 1. пожуда, блуд, 2. гордост, охолост, 3. похлепа, шкртост, 4. завист, 5. прождрљивост, 6. гнев, 7. лењост.
Прочитајте још једном и биће вам јасно: српски компрадори по овим принципима живе. И исплати им се. Живе ко бубрег у лоју. Зашто то што је њима донело толико добра, зашто то не би могле постати кључне вредности друштва? Окренимо се будућности! Сорошеве фондације су за сваку овакву посејану мисао донирале милионе долара. Сорош Јуниор је најбољи пријатељ нашег председника, готово као бин Зајед.
Зато ће српске мајке учити своје девојчице да, кад порасту, буду као “јаке жене” из наше пресветле владе. Зато ће се српским дечацима одузети све пластичне сабље и пушке и да им се из свести и подсвести избрише Милош Обилић, а детињство премрежа говорима председника и министра за спољне послове о “миру у региону”. А Србија ће се цртати без Косова и Метохије. А онда без Војводине. Без Рашке области. Може и без Земуна - па и Косово је пре враћано у Србију него Небојшина кула и Лидо на Дунаву.
Шта има лоше у “смртним гресима”, како је те особине изванредним у четвртом веку прозвао један византијски монах? Евагрије с Понта није Бог, могао би се досетити неки новопротестант, и развити причу: човек измислио, људи тј. ми, из Главног одбора СНС плус атеисти из Главног одбора СПС, можемо то изменити. Ево да погледамо. Једну по једну “нову вредност”, блуд је, за неког хришћанина “искривљен, изопачен однос према сексуалности као нечему чистом и светом што је Бог створио”. Ми који смо живели у атеистичком друштву „научног социјализма“ сетићемо се да ономад разврат није била део телевизијских програма ни после поноћи.
Содомија се ни у кавим конструкцијама није узимала као „најважније људско право“. Али, рекосмо већ, атеисти су били слабићи, чије би се уверење да је „човек настао од мајмуна“ претворило у климав зуб кад у „Забавнику“ налете на антерфиле да се ни Тесла ни Ајнштајн нису одрицали Бога, нити вере. Зато да се зна, супергордог човека може да подигне само оцвали либерализам. И подизаће он главу само до осовине Брисел Вашингтон која га је ту ставила и одржава га.
Горд човек је „пун себе, сматра да све најбоље зна, и да све најбоље уме да уради“. Ружи народ кад год стигне. Хришћанске вредности, „митови прошлости“, толико су испод модерне памети да ваља и децу од њих одвојити. Али, пошто он зна да има затуцаног народа, који у то верује – и то их је све више - онда ће се потрудити око тих глупака као око гласача. А Тонију Блеру, лику каквог Нушић није могао срести ни у најстрашнијим сновима, ће у разговорима после поноћи рећи: разумете зашто то радим, наравно. Владимир Сергејевич Соловјев је отприлике тако описивао Антихриста.
Многи који нису читали „Кратку повест о Антихристу“, гледали су филм „Предсказање“ – (The Omen, 1976). Подсетићете се те приповести. Екраном плови „узоран, политички коректан и друштвено одговоран студент права на неком престижном универзитету, на Харварду или Јејлу, неко ко се посвећује социјалном активизму и обавезно улази у избор лидера своје генерације“. Тај добри дечко, „као Бане добри син“ је „и еколошки свестан и поборник права обесправљених и хендикепираних, бранилац мањина, етничких, социјалних или сексуалних, доследни заговорник права хомосексуалаца, зоофила или некрофила“.
Не морате да се бавите „искреношћу његових мотива“. Јер, искреност овде уопште није врлина, јер, речено је, антихрист је само ретардирани ђавољи адвокат с анђеоским осмехом, неко кога од “нормалних” у Луциферовој служби дели управо наивна вера у оно у шта није могуће искрено поверовати. Они могу да кажу као Лав Троцки: „Не верујем ни у Бога ни у ђавола“ (четврта епизода серије „Троцки“ која је ових дана узбудула Америку). Шта га чини таквим? Самољубље и среброљубље. Уједињено по мери и потреби окупационе Луциферске силе. Они ће му преко Фридом хауса и ММФ-а гарантовати да је на правом путу, а он ће „чисте савести“ чинити антихристовске ствари, све се бринући о „будућности наше деце“, „миру у региону“.
Ослободивиши се савести такав човек отвара друштвену сцену за све протуве. И „црвене“, и „жуте“, и „зелене“ и „плаве“. Пријошње друштво није било савршено. Било је ту протува, али ови настоје прво да укључе све протуве у општи „ријалити“ – који се шири од парламента, преко централних ТВ-дневника до изградње стадиона – па да тако цело друштво претворе у мношто протува. У гомилу, што би рекли социјални психолози. Поштен човек је у овом друштву срамота.
Моралност је најгора глупост. Да будеш презрен и од друштва и од оног што се данас зове породица. Протува је идеал. А идеал протуве је да узме све за себе, па макар сви поцркали. Граница је само већа протува. Односно, на врху су оне протуве које користе државни апарат да би остваривале свој циљ. Врх врхова, глобал је Империја која настоји да тако овлада планетом. Идеал протуве је да буде изнад друштва: да ништа не ради, а све има. Лењост у оваквом друштву је мера друштвеног статуса.
Саможивост мора бити развијана дотле да млади који би требало да продуже породицу, нацију и врсту не желе децу јер деца ометају журку. Журка “must go on!”, „Једном се живи“. Нестаће породице, гасе се народи, али генерација живи. У име будућности! Истина, само они са најбољом заштитом заиста могу да имају најбоље гајбе, најбоља кола, најбољи бели прах, да воде девојке с најлепшим радовима пластичних хирурга. Али сви могу да верују да је врхунски циљ неодговорност за свој живот. Лењост духа је идеал. Није сваком достижна доколица, али свако је изазван да у том друштву то жели по цену свега.
Дух потрошачког друштва је лажна мисао да ће се за све наћи – шака сребрењака. Има кредитна картица, кредит, кредит на кредит, кредит за рефинансирање кредитне пропасти. А похлепа је мајка среброљубља. Нема данас у српској власти некога ко Мухику, доскорашњег председника Уругваја, не сматра будалетином. Хосе Алберто Мухика Кордано није за њих нормалан човек, већ вирус који је најбоље задржати за сва времена у Кустуричином филму. Као мит.
Блесава прича, као и она борба „Нема предаје“ за Косово. И док они, мудри, који се брину за „нашу децу“ а своју децу шаљу „на школовање у иностранство“ и све чине за идеологију „домовина тамо где им је добро“, нас лече од митова - морамо знати лечење кошта. Знате, они морају да учене све да се данас не појаве стихови „Данас нама кажу, деци овог века, да смо недостојни историје наше, да нас је захватила западњачка река, и да нам се душе опасности плаше. Добра земљо моја, лажу!” Како лажу! Па, није ли сто пута речено да је „мир у региону“ важнији од Србије.
Спомињао је Милан Ракић „и данас кад дође до последњег боја“, спремност на жртву. Замислите нашег министра кад би чуо овакве речи достојне достојанства и историје у „Ћирилици“ или „Упитнику“, па он би се ваљао од смеха. Или упозорио да ово може да угрози Бриселски дијалог. Важна им је и Србија, због избора, јер не сме се дозволити да се те генерације сете да „ријалити“ још једино није потпуно овладао улицом. Улица није место где ће се мењати власт, рећи ће одлучно сви припадници врсте хомо бриселарум, јер они држе све остало. А ми плаћамо. Пошто нећемо моћи да плаћамо колико њима треба ми смо за презир.
„Среброљубље почиње под изговором милостиње, а завршава се као мржња према сиромасима“, говорио је Јован Лествичник у VII веку. А како другачије? Сиромаси су ти зло једно. Памте ко слонови и ето ти их траже неки сребрењак за себе. Ако не даш одлазиће „у свет“. Остаћеш без њихове коже, али твоја ти изгледа сигурнија. „Док не згомила новац, среброљубац је милосрдан; чим до новца дође, он стисне руке“, јер сад је то „приватна својина“. А у Луцифереовом царству „приватна својина је светиња“.
Та светиња плива у зависти. Погледајте данашње опозиционаре (то су „пљачкаши“ који чекају својих нових пет минута) – кад су постајали лидери стеднтског покрета куче није имало за шта да их угризе, а данас признају да имају пола милијарде долара или евра, свеједно. Али им свакако фали друга полутка. Како да човек живи на пола. И као што је њему завидила садашња власт, тако он не може да одбаци завист: они распродају, разносе, уграђују се док граде путеве и мостове, а он који је то пре савладао од њих мора да гледа.
И да плаћа неком мулцу да под његовим именом пише социјалдемократске будалаштине како би, кад би он поново дошао на власт, било тога за све. Наравно, да је то само удица за сомовски народ. Јер, ваљда смо толико научили за четврт века транзиције, вредније је њима да се на свој сит стомак саспе флаша вина од 5.000 долара него да се нахрани стотине гладне деце. Глади те деце нема краја. Ни онај који је на обали језера са пет хлебова и две рибе једном нахранио пет хиљада душа то није могао да реши. Стотине хиљада те деце у земљи Србији лежу увече гладни, па кад би на то гледали наши еврољуби њихов стомак никад не би стигао на ред.
Зато се не чудите што им је скупо да се плати бедном раднику 39.000 динара за месец дана рада, али неће се човек из српске политичко-економске елите ни почешати по глави кад за свој стомак и још неколико таквих трбушина баци 3.900 евра. Он ће у оделу од 4.000 евра својим рукама, са сатом од 40.000 евра на левој руци, подићи болесно дете и охрабрити све нас. Али, пошто ће се увек наћи неко закерало које ће га подсећати да има толико оних који немају, он је гневан.
Не може на миру да једе. Гневан је што не може на миру ни да пије. Гневан је што не може без гунђања да прода аеродром „Никола Тесла“, што не може на миру да подиже “Belgrade Waterfront”, где ће се неки људи који напорно раде моћи одморити од тог злог народа и његове беде. Гневан је што, иако им он обезбеђује да буду витки, они некако успевају да гаје своје стомаке. Гневан је што они неуки неће да прихвате да Устав није ништа, а он учен зна да је важан Тачијев устав, а да је Устав Србије безвредан.
Гневан је и мора да виче на своје новинаре који хоће а не знају како да му помогну, па да ништа узнемирујуће не стиже до њега кад он ради тако важне ствари „за нас“. Гневан је што постоји реч „издаја“. Какав је ово језик? Имамо ли ми филологе? Све то може да се направи. Али он је окружен неспособњаковићима, а сам не стиже све. Ево нас опет на почетку: сад је јасно зашто наш Натчовек чије “Веруј у седам смртних грехова”, не може да прихвати да му из Париза кажу – бог из Брисела-Вашингтона нема сад за вас времена. А када ће имати, не зна се. Страхота!
Српски хомо бриселарум је у свом опскурном мозгу сачувао речи само прве од 10 Божјих заповести: Ја сам Господ Бог твој; немој имати других богова осим Мене. Драма! Да ли је могуће да је и бог из Брисела-Вашингтона, за кога они знају да је бог једини, само мит? Е, па са тим се ови људи не усуђују суочавати. Јер без тога нема њих.
Извор: Правда
