На пример, пред очито супериорним непријатељским снагама или да се непријатељ намами у унапред припремљену замку.

Штавише, ако не говоримо о нередовном и срамотном бегу, повлачење је често маневар пуно тежи од напада. Важно је не само вратити се на друге положаје, како би се непријатељ довукао у дубину, већ је потребно спровести низ маневара како се повлачење не би претворило у  срамотни бег.

У историји руске и совјетске војске било је неколико примера изврсних планираних повлачења, а најмање три се могу назвати брилијантнима, нарочито током рата 1812. године.

Маневар Кутузова 1812.

Заправо, готово сва борба у том херојском времену била је пример паметног вођења операција. Осим тога, велика Наполеонова војска је деловала као ловац, али је заменила место с руском и постала мета прогона.

Руска војска је на неким тачкама преузела предност, али се уредно повлачила. Међутим, Наполеонове трупе су се морале повлачити сносећи непоправљиве губитке.

И као што је познато, све се окренуло наглавачке, уз можда, најлукавије повлачење у историји. Након повлачења руске војске Наполеон је очекивао да ће руски комаданти поново покушати да битку предају својим гренадирима и артиљерцима, а то би значило предати се милости победника и дати Наполеону кључеве Москве.

Заправо, ништа од тога се није догодило, али у томе није било издаје, јер Москва 1812. није ни била руски главни град. Био је то уобичајени провинцијски град, иако велики и симболички значајан за руску страну, али ништа више.

Војници Бонапартеа су могли да буду у Москви колико год су хтели, али им то није доносило никакву предност. С друге стране, сваки дан у запаљеном граду и са сваким новим украденим добром је велика француска војска постајала све безначајнија, јер је губила остатке борбених способности.

Истовремено руска војска је узела предах, успела је да обнови своје редове и повећа војну обуку. Удаљивши се из Москве, маршал Кутузов је Наполеона намамио у ватру. Истовремено се Наполеонови војници нису усудили да изађу из Москве. Прво, хтели су да пљачкају све више и више, а друго, није им било јасно куда би требало да иду. Руска војска је држала богате јужне покрајине.

Да се Наполеон одлучио на марш на Санкт Петербург, тада је у предграђима данашњег руског главног града био корпус Петра Христијановича Витгенштајна, који је сломио резервне делове Бонапартеове војске, а са стражње стране би засигурно био нападнут појачаним јединицама Кутузова.

Али Кутузов није смислио ништа посебно, само је спретно и потајно кренуо са источног пута на јужни. Коњица атамана донских Козака Платова је неко време опонашала целу војску, тако да непријатељ није ни приметио да је то трик и заглавио се у московској замци. Не би било претерано рећи да је повлачење Кутузова у Тарутину одлучило исход целог рата у корист Русије.

Евакуација 1941.

Нацисти су у многим стварима понављали исту грешку као Французи. Такође нису претпоставили да ће војска, која им се уз велике потешкоће супротставља, на крају моћи да се повуче. Штавише, повлачење је спроведено не само у војном него и економском аспекту.

Већ у рату 1812. године је економија имала значајну улогу, а током Великог отаџбинског рата је било пресудна. Заправо, победнички исход битака за СССР је у великој мери био предодређен чињеницом да Хитлерове трупе, упркос брзом напретку и окупацији великог дела Совјетског Савеза, нису могле да спрече повлачење значајног дела индустријског потенцијала на исток.

Једина шанса за нацисте да пребаце равнотежу у њихову корист је била да њихова тенковска армада прегази Евакуацијски савет специјално створен под владом Совјетског Савеза.

Али срећом, Алексеј Николајевич Косигин, будући совјетски премијер, показао се мобилнијим од немачког генерала Хајнца Гудеријана. Док су немачке трупе јуриле или на исток, или на север, или у смеру југоистока, Косигин је успео да устроји ову огромну службу и да склони из ватре, практично пред нацистима, 1500 великих предузећа. Сва су убрзо почела са производњом на новим локацијама на истоку.

Био је то највећи подвиг свих совјетских народа. Све ово је учињено под руководством КП Совјетског Савеза и лично Јосифа Висарионовича Стаљина, што ни највећи критичари стаљинистичког култа не доводе у питање и о томе не расправљају.

Стаљин је на овај или онај начин наставио да контрролише најсложенију операцију у коју су били укључени милиони људи. Лично је именовао оне који су били у стању да изврше овај најтежи задатак. Уз Косигина је за евакуацију  такође био одговоран искусни Николај Шверник, који је својим ауторитетом подржао тада младог Алексеја Николајевича. Где ни то није било довољно, вероватно је интервенисао и сам Стаљин.

Ипак, остаје мистерија како је било могуће евакуисати значајан део економије у тако рекордном времену. Уосталом, само за једну фабриику је требало хиљаде вагона, а пребацило се на стотине и хиљаде предузећа. Можда су помогле унапред одређене мере за евакуацију, али у овом тренутку око тога међу историчарима и истраживачима нема договора.

Заиста, тешко је замислити да би се чак и у дубокој тајности цела индустрија могла припремати за премештај. Ипак, врло је вероватно да су барем планови за евакуацију постојали и пре 22. јуна 1941. године, а они су, за разлику од чисто војних директива, били увелико спроведени.

Повлачење совјетских трупа из Авганистана 1988.-1989.

Улазак у Авганистан са ограниченим контингентом совјетских трупа је био лаган, али се из земље повукао с великим потешкоћама. Пре свега, било је потребно осигурати барем неке политичке услове за повлачење 40. Совјетске армије која се тамо налазила. Сам задатак је обављен изванредно, с обзиром да је операција у целини била неуспешна и није било могуће спасити режим Б. Кармала, а затим и Наџибулаха.

Током 10 година присуства совјетска војска није могла угасити пожар грађанског рата у овој земљи, а због бројних грешака авганистанског руководства и спољног уплитања  рат је захватио већину земље. Од Запада подржани муџахедини контролисали су највећи део авганистанске територије, а по њима, совјетске трупе су се требале вратити одакле су и дошле, у СССР.

На разговорима у Женеви совјетски дипломати нису успели ни да седну за преговарачки сто с вођама противладине опозиције. Тада је постигнут споразум између влада Авганистана и Пакистана уз јамства Совјетског Савеза и Сједињених Држава.

Другим речима, нико није јамчио глатко повлачење, а прекид непријатељстава је проглашен “привремено”. Додајмо томе и деструктивне процесе који су већ започели, као и услове економских потешкоћа, раста противречности и појаве сукоба у самом Совјетском Савезу, због чега су многи размишљали о томе како најбоље војнике вратити кући.

Овде се мора одати признање заповеднику совјетске 40. армије, генералу Громову, јер се повукао уредно и према свим договореним роковима. Совјетско повлачење није нимало личило на бег Американаца из вијетнамског Сајгона.

Последње јединице су са црвеним заставама организовано прелазиле гранични мост Дружба. Дакле, за разлику од целе авганистанске кампање, операција повлачења се генерално може сматрати успешном.

Било је губитака, али чак и ако узмемо здраво за готово очигледно прецењене америчке процене, оне нису биле фаталне. Иако је живот сваког војника непроцењив и штета је што се у неким случајевима не може спасити, као што је штета да је Авганистан препуштен на милост и немилост судбине, а касније су неки совјетски савезници, укључујући Наџибулаха, јавно погубљени од стране разбојника, генерал Громов је у војном смислу одрадио изузетно добар посао.

Да парафразирамо познату изреку, можемо рећи да свака офанзива има много очева, као и браће и сестара, али повлачење је готово увек сироче. Уосталом, у повлачењу нема ништа посебно романтично, чак ни у најуспешнијим, као у случајевима које смо ми навели. Међутим, те операције заправо не захтевају ништа мање храбрости и сналажљивости него најодлучнији напади на непријатељска утврђења.

Русија показала најновије подморнице „Кнез Владимир“ и „Казањ“. Више о томе читајте ОВДЕ.

Извор: logicno.com/ Нермин Н.