Аналитичари су врло подељени око питања међународне стабилности – значи ли то да смо као човечанство заиста надмашили такав ниво сукоба или се примичемо глобалној катастрофи, могућем Трећем светском рату који би значио и крај цивилизације какву познајемо (Путин, 2018.). Тренутно, засигурно сведочимо новом Хладном рату, иако многи сматрају да је већ сукоб у Сирији, који је преко посредника укључио бројне међународне актере (proxy war), имао глобални карактер.
Научник са Универзитета Колорадо, Арон Клаусет настојао је да истражи да ли смо као човечанство кренули према новом великом глобалном сукобу или је ”дуги мир” заправо наша (срећна?) будућност. Резултати истраживања доступни су у чланку ”Trends and fluctuations in the severity of interstate wars”, објављеном на Science Advances, у феруару 2018.
Клаусет се користио информацијама из службене базе података о ратовима (Correlates of War interstate conflict) који се односе на 95 међудржавних сукоба од 1823. године па до 2003. Подаци не укључују грађанске ратове или терористичке акције, као ни ратове у Ираку, Сирији и Јемену који се (неоправдано оп. аут.) воде као грађански. Дакле, од 1945. године било је релативно мало великих међудржавних ратова, нарочито у поређењу са претходних 30 година, када се човечанство суочило са ужасима два светска рата.
Међутим, овај контекст међународне стабилности, који се понекад назива и ”дугим миром”, према аутору је врло контроверзан. Представља ли то трајни тренд узрокован истинском променом у темељним процесима стварања сукоба или је реалност међународних односа препуна напетости које могу експлодирати? Емпиријски модели које је користио у истраживању показали су да ”дуги мир” и раздобље великог насиља које му је претходило (I и II светски рат) нису статистички неуобичајени обрасци.
Међутим, модели указују да би послератни узорак мира требало да издржи још најмање 100 до 140 година како би постао статистички значајан тренд. Другим речима, статистичка студија учесталости великих ратова у људској историји показала је да такозвани 70-годишњи “дуги мир” једноставно није необичан феномен који указује на раздобље без преседана.
Студија је закључила да нема разлога веровати да ће досадашње раздобље ”дугог мира” трајно опстати, будући да историјски обрасци рата упозоравају да ”дуги мир” може бити знатно крхкији, упркос настојањима да се идентификују механизми који смањују вероватност међудржавних сукоба.
И једна друга студија такође упозоравају да се свет приближава катастрофи глобалних размера. У чланку The “disintegration” of global capitalism could unleash world war 3, warns top EU economist , аутор Нафез Ахмед анализира радну студију професора Универзитета у Бечу, Герхарда Ханапија (председавајући Жан Моне канцеларије за политичку економију ЕУ-а / Institute for Mathematical Models in Economics at the Vienna University of Technology), објављену у јануару 2019., у којој овај угледни економиста тврди како се глобална економија још од финансијске кризе 2008. године, поступно удаљава од модела ”интегрисаног капитализма”, и да се усмерава према ”дезинтегрисаном”, помак који је обележен трендовима готово подједнаким онима који су претходили Првом и Другом светском рату.
Под ”интегрисаним капитализмом”, Ханапи подразумева економију 20. века која се темељила на мултилатерализму, заправо раздобљу трговинских споразума. Најважније светске економије биле су у трајном стању трговинских преговора, закључујући два највећа глобална мултилатерална споразума: Општи споразум о тарифама и трговини (GATT) и споразум о оснивању Светске трговинске организације (WТО).
Несумњиво, погодности ових мултилатералних споразума искористили су првенствено страни инвеститори, док су земљама у развоју отежали приступ технологији, управљање протоком капитала, посебно су ограничили диверзификовање њихових економија кроз индустријске и пољопривредне политике (Хрватска је живи пример).
Према једном од најпознатијих светских економиста, Денију Родрику, трговински споразум и политике које их прате, одражавају асиметрију моћи у међународној заједници, али су и разлог за политичке неуспехе унутар друштава земаља у развоју. Решавање политика осиромашивања суседа налаже побољшање управљања унутар земље, а не доношење међународних правила, закључује Родрик у чланку ”Не плачите ради пропалих трговинских споразума”, објављеном у Пословном дневнику, 12.12.2016.
Ипак, вратимо се Ханапију! Аутор сматра како урушавање међународних институција и трговинских споразума прате врло забрињавајући трендови, врло слични онима који су се развили пред I и II светски рат.
Као кључне који доказују да се свет налази на врло клизавом терену, и да се креће према новом глобалном сукобу сматра: нову глобалну трку у наоружању и драстично повећање војних буџета САД-а (и савезника), Русије и Кине; чињеницу да либералне демократије попримају облике ауторитарних полицијских држава; јачање геополитичких напетости широм света између великих сила, поновно појављивање популистичких режима и на ”левој” и на ”десној” страни; слабљење (слом) успостављених глобалних институција које управљају транснационалним капитализмом; немилосрдно ширење глобалних неједнакости.
Наиме, већим делом двадесетог века глобални капитализам је био на путањи интегрисања, крећући се према концентрацији транснационалног богатства кроз успостављен глобални оквир мултилатералних организација. Захукталу глобализацију с почетка века прекинула су два светска рата.
Међутим, након раздобља великих бруталности и насиља, појавио се нови облик ”интегрисаног капитализма” који се утемељио на институционалном оквиру који је западним земљама осигурао муњевит развој. Наравно, успон међународних институција и правила значајно је допринео међународној стабилности и одржању светског мира више од 70 година.
Овај систем сада улази у раздобље дезинтеграције. Наиме, успостављени систем је (или међународни економски поредак) деценијама омогућавао западној средњој класи да кроз концепт државе благостања (welfare state) ужива у плодовима глобалне поделе рада.
Међутим, истовремено, међународне тензије су се подмукло шириле кроз транснационални управљачки оквир и споразуме за регулацију капитала. Након финансијске кризе 2008. године, статус средње класе, нарочито радништва, у западним, врло богатим земљама почео је рапидно да се погоршава.
Све веће несразмере између супербогатих и већине грађана који једва спајају крај с крајем, снажно су утицали на повратак национализму у којем су глобалне и транснационалне структуре одбачене, а страни капитал демонизован.
Док је ”интегрисани капитализам” зависио од транснационалног институцијског оквира који је допуштао ”стабилну експлоатацију на националном нивоу”, ”дезинтегришући капитализам” успоставља нове облике хијерархијске подређености запослених који се разликују када је реч о Сједињеним Државама, Европској унији, Русији или Кини, тврди аутор.
Наиме, ове државе (ЕУ је интеграција) суочене с могућношћу избијања унутрашњих сукоба окрећу се присили уз свесрдну помоћ информацијских технологија (бруталност француске полиције у обрачунима са ”жутим прслуцима”, систем масовног надзора или ”социјалног кредита” у Кини…). У међународним оквирима, овим новим ”ауторитарним царствима” потребна је међусобна конфронтација како би оправдали властите политике.
Ханапи истражује три могућа сценарија за развој новог глобалног сукоба. У фокусу су три најистакнутије војне силе – САД, Русија и Кина. Од завршетка хладног рата, све три земље су значајно повећале војне буџете, тиме и војну потрошњу.
Међутим, оно што аутора брине је чињеница да су све три истовремено доживеле и ауторитарни заокрет. Ослањајући се на теорију игара, Ханапи закључује да у великом глобалном сукобу ниједна од њих не би могла да победи, што може утицати на промену перцепције лидера тих земаља (одустајање од глобалног сукоба).
Ханапи је математичар, стога је прецизно израчунао вероватност преживљавања за сваку од ових сила – за Кину је она највећа (52%), следе САД (30%) и Русија (18%). Тај прорачун сугерише да би Кина могла бити најсклонија ескалацији директних непријатељских војних активности ако буду угрожени њени интереси.
С друге стране, Сједињене Државе (али и Русија) заинтересоване су за прикривене, индиректне, заправо прокси војне активности, па би будуће конфликте могле покренути преко посредничких земаља или група. САД, на пример, преко својих ”вазала” – Саудијске Арабије и Израела на Блиском истоку.
Све је више знакова појачаних напетости које би могле избити потпуно случајно или неочекивано, те прерасти у глобални сукоб који, заправо, нико не жели. Америчко-кинески трговински рат ескалира, обе владе се сукобљавају око технолошких тајни, и повећавају своје присуство у Јужном кинеском мору. Америчко (НАТО-ово) гомилање наоружања, јачање америчке морнарице и ваздухопловства указује на припреме за велики потенцијални сукоб с Кином или Русијом.
И САД и Русија су одбацили нуклеарни споразум успостављен након Хладног рата што је отворило пут трци у нуклеарном наоружању. Северна Кореја задржава програм, док Трампово рушење нуклеарног споразума с Ираном дестимулише ту земљу да поштује услове разоружања и извештавања.
Ханапијев други сценарио истражује могућност низа ”малих” грађанских ратова или унутрашњих сукоба у многим земљама”. Такав сценарио се темељи на анализи поновног раста и јачања десничарског, као и левог популизма. Оба облика популизма – понекад имплицитно, понекад експлицитно – односе се на прошли историјски национални државни облик на који се желе вратити, наводи аутор.
Док се десничарски популизам враћа на ауторитарне, расистичке режиме успостављене у Немачкој и Италији тридесетих година 20. века, леви популизам жуди за повратком на модел “интегрисаног капитализма” који је постојао током прве три деценије након Другог светског рата, дакле на превладавање неолибералних неравнотежа путем поновног успостављања социјалне мреже или ”државе благостања”. Међутим, тај повратак заправо није могућ, будући да је “интегрисани капитализам” већ захваћен властитим унутрашњим дубиозама које га незаустављиво гурају према дезинтеграцији.
То левичарски популизам ставља на системско слабију позицију, јер је десничарски у прилици да користи аргументе који указују на вишеструке неуспехе старог модела капитализма (капитализам с људским лицем), нарочито неуспех да се превладају класни антагонизми и испуни обећање бољег живота за већину људи.
Према Ханапију, представници ”интегрисаног капитализма” дискредитовани су и не могу деловати као вође, па је стога покрет присиљен да експериментише с новим облицима националних организација. Партиципативни облици демократије који се намећу као решење, захтевају време, као и укључивање више друштвених група што слаби левичарске покрете у односу на десничарски популизам.
У том контексту, сматра Ханапи, постоји потенцијал за избијања националног грађанског рата између паравојних струја десничарских и левих популистичких покрета у настајању. Аутор упозорава на могућност регионалног или глобалног учинка “заразе” или ширења ових побуна уколико се ови процеси догоде у сличном временском оквиру.
У том сценарију би социјални протести и неслагање с владиним политикама милитаризма и интервенционизма у иностранству, као и мере неолибералне штедње код куће могли послужити као потенцијални окидач за насиље. Чиниоци ризика су вишеструки, укључујући “повећање удела корисника интернета”, већа урбана концентрација становништва (нарочито без запослења и стабилних прихода), повећање смртности услед пада стандарда здравствене помоћи и растуће младе популације.
Ханапијев трећи сценарио односи се на глобалну побуну сиромашних, те је готово идентичан с низом студија које предвиђају да ће се свет у надолазећим годинама вероватно суочити с низом супер напетих ”пандемија“ у облику „антиимперијалистичких покрета“ или „покрета за независност“, и посебно побуна повезаних с две посебне идеологије – марксизмом и исламизмом.
Наиме, иако је БДП у низу земаља, као и глобално у целини наставио значајно да расте, због чега свакодневно ничу нови милијардери, ипак неједнакости у приходима и богатству у готово свакој земљи су се прошириле и изгледају као да ће се још више изоштрити. Ако се овај циклус настави, побуна најсиромашнијих и њихово уједињавање које омогућава повезаност комуникација у ери паметних телефона, више је него могућа.
И закључно, Ханапи сматра да комбинација ова три сценарија могућност избијања глобалног сукоба чини уверљивом опцијом. У том контексту, “Трећи светски рат” засигурно ће се догодити. Да би се та катаклизма спречила, аутор сугерише усвајање делотворних контра стратегија, попут глобалног мировног покрета.
Његов концепт “дезинтегришућег или распадајућег капитализма” који доноси повећану склоност насилним сукобима, добро се слаже с ширим еколошким концептом цивилизацијског пропадања истраженим у недавном раду америчког географа др Стефанија Вејкфилд (IInhabiting the Anthropocene back loop, Resilience, Vol.6, 2018, Issue 2). У овој новој фази постоји паралела између ескалације еколошких криза и интензивирања политичких поремећаја.
Несумњиво, “интегрисани капитализам” који се појавио након Другог светског рата и наставио да се развија кроз “златно доба” неолибералног раста од 1980.-их до раних 2000.-их, неповратно је ушао у фазу дезинтеграције.
Урушавају се не само старе инфраструктурне институције, већ и политичке идеологије. Да бисмо одговорили на фазу распада капитализма и претње глобалног рата, од нас се тражи више од старих модела попут идеја о ”глобалном мировном покрету” – потребна нам је потпуно нова етика и пракса деловања.
То је, наравно, врло несигуран оперативни простор који не нуди сигурна решења и не пружа гаранције. Једино што можемо учинити је да постанемо креатори нових вредности и нових договора које треба активирати без обзира избије ли глобални сукоб или не.
Шта год се на крају појавило, крај није близу – као човечанство стојимо на непознатом простору новог почетка, закључио је Нафез Ахмед који је у свом врло промишљеном чланку представио размишљања наведених аутора.
Нови покушај напада ИД на Русију. Више о томе читајте ОВДЕ.
Извор: geopolitika.news
