Правда

Пише: Срђан Ного, народни посланик

Картел за деривате каматних стопа у еврима деловао је од септембра 2005. до маја 2008. године и имао је за циљ извртање редовног тока компоненти за одређивање цена деривата – берзански трговци из различитих банака су се договарали о извештајима својих банака за израчунавање ЕУРИБОР-а и о својим стратегијама трговине и формирања цена. Због учешћа у овом картелу, кажњене су банке „Barclays“, „Deutsche Bank“, „Societe Generale“ и „RBS“, док је поступак настављен по редовној процедури против „Credit Agricole“, „HSBC“ и „JPMorgan“, које су одбиле нагодбу.

Тадашњи потпредседник Европске Комисије задужен за политику заштите конкуренције, Хоакин Алмунија, изјавио је између осталог: „Оно што је шокантно код ЛИБОР и ЕУРИБОР афера није само манипулација референтним вредностима, са чиме се финансијски контролни органи широм света боре, већ и тајна сарадња између банака које би требало да једна другој буду конкуренти.“

ЕУРИБОР је референтна каматна стопа која има за циљ да одражава трошкове међубанкарског финансирања у еврима и дефинише се као индекс стопе по којој једна првокласна банка нуди међубанкарске орочене депозите у еврима некој другој првокласној банци у оквиру еврозоне и заснива се на индивидуалним проценама стопа панела банака. ЕУРИБОР се обрачунава на основу извештаја банака које чине панел који се сваког дана између 10,45 и 11,00 часова достављају Thomson Reutersu, који служи као обрачунски агент. Постоји 15 ЕУРИБОР каматних стопа у зависности од рока доспећа, од једне седмице до 12 месеци.

Нека од ЕУРИБОР каматних стопа веома често је коришћена од стране банака у Републици Србији при закључењу уговора о кредитима са клијентима, на тај начин што је каматна стопа за кредит уговарана у одређеној фиксној стопи плус, примера ради, шестомесечни ЕУРИБОР као променљиви део каматне стопе. Са тиме се углавном престало код кредита који су уговарани након 2008. године (када је, у време наступања светске финансијске кризе, шестомесечни ЕУРИБОР пао са око 5,5% у октобру 2008. на испод 0,5% у јулу 2009. године), а посебно од када је, током 2014. године, стопа шестомесечног ЕУРИБОР-а пала испод нуле. Данас се стопа шестомесечног ЕУРИБОР-а креће између -0,3% и -0,4%. Индекс ЛИБОР је коришћен код уговарања кредита код којих је обавеза корисника везивана за швајцарски франак.

Међутим, иако су догађаји у вези са поступањем Европске Комисије и наведеним финансијским скандалима итекако битни и са становишта великог броја грађана Републике Србије који су задужени код домаћих банака и отплаћују кредите, чија рата зависи између осталог и од кретања стопе ЕУРИБОР-а, не само да о томе практично није било ни помена у домаћим медијима, већ ни државни органи, укључујући оне којима је у надлежности надзор над финансијским системом и банкарским пословањем, нису предузели ништа. Ово упркос веома израженој и исказаној привржености како садашње, тако и претходних српских Влада, приступању Европској Унији, које би стога требало да подразумева и уважавање поступања органа ЕУ, међу којима оперативно најистакнутију позицију има Европска Комисија.

Дакле, истрага Европске Комисије је утврдила да су најмање четири, а потенцијално и више, банака које су чланице ЕУРИБОР панела, својим недопуштеним радњама манипулисале овом стопом, која је затим утицала на висину кредитних обавеза више хиљада грађана и привредних субјеката у Републици Србији. При томе, неке од банака чија је кривица на овај начин утврђена послују у Србији преко својих ћерки – банака које су у њиховом власништву. На тај начин, наведене банке су на најдиректнији начин учествовале у обмањивању својих клијената, јер су вршиле једностран утицај на измене каматних стопа по закљученим уговорима, које зависе од наводно објективне вредности индекса ЕУРИБОР, дакле вршиле су утицај на уговорну обавезу друге, и то слабије уговорне стране, што је противно законима Републике Србије и општим начелима уговорног права.

И док је Европска Комисија изрекла банкама чија кривица је утврђена значајне новчане казне у износима од по неколико стотина милиона евра и то јавно објавила, а пред судом у Великој Британији је у јануару 2016. године започет и кривични поступак против 11 службеника наведених банака који су означени непосредно одговорним, Србија се у овом погледу уопште не руководи примерима и обрасцима понашања које пружа Европска Унија. Ако се узме у обзир целокупно поступање органа ЕУ и САД у вези ЛИБОР и ЕУРИБОР скандала, финансијске институције су кажњене укупним новчаним казнама од преко 9 милијарди долара, од тога само „Deutsche Bank“ износом од 3,5 милијарде долара до априла 2015. године.

У Србији грађанима нису пружене ни адекватне информације у вези са финансијским услугама које користе, нити се о њиховим интересима државни органи на адекватан начин старају и брину. Напротив, у Србији се доносе закони који штите интересе финансијског, спекулативног капитала и омогућавају да се неправилности у поступању банака, чак и оне у вези са којима поступају државни органи, крију од очију јавности. Наиме, изменама Закона о банкама из 2015. године у закон су унете одредбе о томе да запослени у Народној банци Србије и лица којима је НБС поверила обављање одређених функција не могу одговарати за штету која настане у вези са њиховим радом, изузев ако се докаже да нису поступали у доброј вери (што је реално веома тешко замисливо). НБС сноси трошкове правног заступања ових лица у било ком поступку који буде покренут у вези са обављањем њихових дужности. Даље, законом је одређено да су тајни подаци који се односе на контролу бонитета и законитости пословања банке и на реструктурирање банке, као и документи који садрже такве податке. Истим чланом (9б) Закона о банкама, предвиђен је изузетак од општег режима приступа информацијама од јавног значаја, који се односи само на Народну банку Србије и који овлашћује НБС да утврђује да је потреба заштите интереса Републике Србије претежнија од интереса за слободан приступ информацијама од јавног значаја и пребацује терет доказивања супротног на тражиоце информација. Поступајући на основу ове законске одредбе, НБС, примера ради, одбија захтеве за приступ информацијама од јавног значаја који се односе на питање да ли су у односу на одређену банку у поступцима контроле примењиване корективне мере или новчане казне.

Наравно, о евентуалном регулисању уговарања каматних стопа везаних за ЕУРИБОР, ЛИБОР и друге индексе који су подложни спекулацији и махинацијама, у Србији нема ни говора. При томе, можда највећи апсурд представља чињеница да се кредити код којих се на овакав начин уговарају каматне стопе исплаћују готово искључиво у динарима, само уз номинално везивање обавезе враћања кредита за вредност страних валута и каматних индекса, који се односе искључиво на задуживање у страним валутама.

Без обзира да ли се неко политички залаже за приближавање Европској Унији или не, свако коме је стало до интереса своје државе и свог народа ће настојати да се и у Србији прихвате позитивне тековине Европске Уније и поступање у областима у којима су развијене европске земље испред Србије. Са друге стране, онај ко се декларативно, на речима, безрезервно залаже за Европску Унију и европске интеграције, нема никакво оправдање што као власт грађанима своје државе не пружа заштиту и третман какав својим грађанима пружају органи Европске Уније, односно прихвата тековине ЕУ селективно, по томе колико му тренутно и непосредно одговарају.

Дакле, потребно је грађанима и јавности у Србији на реалан начин омогућити увид и информације о пословању банака (без угрожавања пословних интереса појединачних банака, али и без угрожавања права грађана на слободно информисање), санкционисати спекулативне појаве и несавесно пословање банака (кроз везивање каматних стопа за спекулативне индексе попут ЕУРИБОР-а, кроз везивање обавеза грађана и привреде код кредита датих у динарима за стране валуте итд.), те истражити пословање банака у светлу бројних оптужби стручњака за нелегално изношење новца из Србије, прање новца, финансирање сумњивих послова, пореске утаје итд., што би резултирало и кривичним гоњењем банака као правних лица, те уверило грађане Србије и домаће привреднике да се неко стара и о њиховим интересима и опстанку, а не само о интересима страних инвеститора, пословних банака и осталих крупних играча на тржишту које не пружа фер услове. Конкретније, потребно је усмерити регулаторну и надзорну делатност НБС и других државних органа тако да се омогући да се обавезе по основу камате на кредите које су везане за индексе попут ЕУРИБОР-а и ЛИБОР-а прогласе ништавим, те да се корисници кредита обештете за износе дате по том основу, као и да се размотре конкретни случајеви поступања банака у вези са уговарањем таквих услова и евентуално изрекну казнене и корективне мере према појединим банкама, које ће, након одговарајућих законских измена, бити могуће саопштавати и јавности.

Осим наведеног везано за индексе попут ЕУРИБОР-а, још један вид поступања пословних банака у Србији у односима са домаћим грађанима и привредним субјектима који представља извор неоснованог и спекулативног богаћења банака јесте уговарање тзв. валутне клаузуле, односно везивање износа обавеза корисника кредита приликом њиховог враћања за стране валуте, претежно евро или, до пре неколико година, швајцарски франак. Обавезе корисника банкарских кредита уговарају се на овај начин иако банке приликом давања кредита исплаћују исти у динарима. На овај начин се поступа и приликом уговарања стамбених кредита, односно кредитаза куповину непокретности, код којих је по закону могуће вршити и плаћање у страној валути, што значи да би банке могле да дају кредите директно у страној валути, у ком случају би једино и било оправдано уговорити обавезу враћања кредита у страној валути, односно везано за вредност стране валуте. Дакле, иако се уговорна обавеза банке (исплата износа кредита) не извршава у страној валути, већ у динарима, износ који се банци на име кредита од стране корисника враћа на овај начин се везује за промене вредности страних валута, које су у доброј мери спекулативне природе, не мање од промена индекса попут ЕУРИБОР-а.

Упркос томе што се већ годинама јавно често говори о потреби „динаризације“ у Србији, на описани начин омогућава се управо супротно, наиме увођење страних валута (претежно евра) као наводно реалног мерила вредности, односно оправдава се наводном потребом за „очувањем“ вредности обавезе корисника кредита у односу на пословне банке, иако се кредити исплаћују у динарима, а банке послују у Србији, где се све обавезе извршавају у домаћој валути, зараде исплаћују у домаћој валути, итд., а и време хиперинфлације је давно иза нас. На тај начин, грађани и привреда, који претежно зарађују и послују у динарима, излажу се ризицима промена односа вредности валута, које су подложне претежно спекулативним утицајима крупних финансијских институција, потезима страних банака и централних банака и др., а све ради заштите интереса пословних банака, које су неспорно економски јача уговорна страна, док се државни органи у Србији труде да им се омогући да и правно буду заштићене као јача уговорна страна, све на штету грађана и привреде. Такође, омогућавањем везивања износа обавеза кредита које исплаћују грађани и привреда за страну валуту, Република Србија омогућава значајан уплив утицаја одлука страних субјеката у своју економску сферу и тиме се у доброј мери одриче своје монетарне суверености, односно могућности да самостално води монетарну политику, као значајну компоненту свеукупне економске политике, на начин који утврде домаћи надлежни органи.Подсетимо да је ММФ недавно управо препоручио Народној банци Србије да дозволи веће осцилације курса динара према страним валутама.

Имајући наведено у виду, потребно је предузети мере којима ће се спречити овакво пословање банака у Србији, односно забранити уговарање валутне клаузуле у односима са клијентима банака, с обзиром да се овакви кредити не исплаћују у страној валути нити се уговарање валутне клаузуле може било којим другим, правним или економским, аргументима оправдати. Оваква забрана могла би следити и из правилног тумачења одредаба Закона о облигационим односима, без контрапродуктивних уплива подзаконских аката Народне банке Србије, која поступа готово искључиво у интересу пословних банака, од којих је већина у власништву страних субјеката, који из пословања „српских“ банака износе из Србије велике количине новца, знатно веће од оних које у земљу уносе фамозни страни инвеститори. Наиме, члан 1065 Закона о облигационим односима дефинише уговор о кредиту, тако што прописује да се њиме банка обавезује да кориснику кредита стави на располагање одређени новчани износ, на одређено или неодређено време, за неку намену или без одређене намене, а корисник кредита се обавезује да банци плаћа уговорену камату и добијени износ новца врати у време и на начин како је предвиђено уговором, што значи да би банка све своје трошкове и ризике морала да укалкулише и представи корисницима кроз каматну стопу уз коју нуди закључење уговора о кредиту.

Требало би истаћи да, принципијелно посматрано, не постоји никаква суштинска разлика између уговарања валутне клаузуле у еврима и у швајцарском франку, изузев чињенице што је швајцарском франку у једном тренутку нагло порасла вредност. Међутим, званични средњи курс евра на дан 03.01.2008. године био је 79,75 динара за 1 евро, док је данас око 123 динара, што представља повећање од 54,23% за нешто више од осам година (што код обавеза по стамбеним кредитима не представља претерано дуг период). Дакле, и вредност евра је већ значајно порасла у односу на период када су многи грађани и привредници узимали кредите чије је враћање везано за промене вредности ове валуте. Уколико је проблем у коме се налазе дужници по кредитима чија је обавеза везана за швајцарски франак данас израженији, ништа не гарантује да се кроз неколико месеци или година дужници чија је обавеза везана за евро неће наћи у сличној, можда и тежој ситуацији, услед наглог скока вредности ове валуте (његова релативна вредност у односу на динар свакако већ годинама константно расте). Наиме, швајцарски франак и евро су стране валуте, на чију вредност држава Србија нема и не може имати никакав утицај, због чега се ове валуте морају третирати једнако приликом законодавног регулисања и приступа од стране свих других државних органа решавању проблема корисника кредита везаних за ове валуте, јер не постоји ниједан ваљан аргумент за тезу да евро представља некакво реално мерило вредности у Републици Србији, а динар не, или да је евро подобнији нпр. од швајцарског франка да буде узет као „реално мерило вредности“ у Србији.