Пише: Михаило Меденица
Колико је Александар Вучић огрезао у велеиздаји, толико смо ми огрезли у Александра Вучића, и ту нема спора.
Није он више оно лоше против чега се боримо, већ оно најгоре чему тежимо.
Да је другачије не би ни помислио а камоли изјавио: “Не можемо признати Косово, а да ништа не добијемо од друге стране!”
Да не уживамо да га вољено презиремо не би ћутке стајали у реду за порцију тог зла које нам спрема и сервира!
Не бисмо личили на пуке, безличне и бескичмене кориснике “народне кухиње” у којој нас као националне беднике прехрањује отпацима Србије, мрвицама идентитета и окрајцима будућности коју смо му подали да нам је да под камату коју не можемо да исплатимо.
Председник Србије, заклет на Устав и Мирослављево јеванђеље, славодобитно најави да ће издати Србију а Србија и даље у паничном страху од грипа и дана када ће се завршити “Задруга”!
Да Вучић није оно филигранско најгоре у нама не бисмо оћутали на вапај Косова и Метохије, али очигледно можемо без Грачанице али не и места у кафићима!
Шта су дечанска јутрења спрам јутра док се помаља из кратког еспреса..?
Да ли нам је заиста Косово и Метохија постао проблем који једва чекамо да реши како бисмо у кафанама имали разлога да наручујемо: “Сини јарко сунце са Косова”, наздрављајући човеку који је у нама препознао и неговао највећи квалитет- жељу да с толико дивљења презремо њега како бисмо се дивили себи колико смо непоколебљиви у одбрани заветне светиње: блата у којем нестајемо лажући се како је лековито?!
Која је, заправо, та друга страна о којој Јуда мантра?!
Ми, наравно! Од нас очекује нешто заузврат велеиздаји Србије, јер ћемо на хектару државе имати кога својски да кунемо на глас и ћутке благосиљамо!
Ништа, али баш нам ништа не значи Косово и Метохија јер ништа не значимо себи!
Тобоже се гадимо “сендвичара”, а свако од нас очигледно крије по кифлу иза пароле: “Косово је срце Србије!”
Да је другачије не би му још остало, како каза, да Србију убеди како компромис није пораз!
Није, свакако да није, јер и компромис је више од онога што заиста желимо!
Пораз је, рекох, то што је Вучић оно филигрнско најгоре у нама које тако себично чувамо, јер тако је лако и лепо бити против нечега што не желиш на умине!
Тако је животно бити сахрањен у заблуди да смо шта бољи, и да Јуда чини зло док доброме одлазимо на задушнице желећи да се уверимо да је заиста мртво и да нас неће однекуд заскочити?!
Чучимо у заседама чекајући себе…
Александар Вучић нажалост неће остати упамћен као онај што је прокзао Христа, јер немамо храбрости да памтимо себе као његове јеванђелисте!
Заклињемо се у Србију, то је сасвим довољно, не треба нам је баш толико да бисмо се заклињали довека- довољно је да је буде за саксију- две, колико да се имамо над чиме заклињати кад опусте баште кафића.
Вучићева издаја довека нама на душу јер он је имао храбрости да сенке некадашњих људи назове народом, а ми ћемо га с толико љубави презирати називајући те сенке именима колико да се распознамо у мраку очињег вида.
Он не може да призна Косово док од друге стране не добије нешто заузвра, не видећи да је добио и више него за шта се “борио”- народ којем је метар заветне српске земље премало, а пола метра за читав метар превише!
Све што ће учинити ми смо му дали за право да учини јер смо више презирали њега него волели себе!
Њега и треба презрети, у мери којој ћемо бити свесни да он не сме бити оно најгоре од нас којим се толико поносимо!
Да се не поносимо не би му пало на памет да помисли а камоли изјави како постоји услов за признавање Косова!
Да се не поносимо свако од нас би признавао Косово и Метохију као своју колевку и гроб.
Да се поносимо знали бисмо да компромис није пораз, јер с Господом су се векови наши споразумели да ћемо довека чувати заветну светињу за њега и нас!
Треба ли нам какав компромис до онога што имамо са небом, гробовима и тек подвезаним пупчаницима?!
Зар је Србија заиста дочекала то да је тако лако човеку заклетом на Устав и Мирослављево јеванђеље рећи да нећемо признати док друга страна…
Нажлост, изгледа да јесте!
Друга страна је одвајкада била тај међаш исклесан у распеће, да на њему Србија васкрсава довека!
Данас смо друга страна ми! Од нас Вучић очекује нешто заузврат, од Тачија и Харадинаја је добио све што је тражио.
Од нас очекује тишину- добио је громогласну!
Чује се још само срк еспреса и далеки звоници што дављенички нестају у њима…
Тако је лако и добро презирати велеиздајника, у супротном бисмо морали себе…
Ко је највећи кривац за катастрофу у високом образовању, сазнајте ОВДЕ.
Извор: Два у један
