Јучерашњи повратак опозиционог заступника и самопроглашеног председника у земљу се у медијима приказао као тријумф, а према западним медијима га је дочекала “одушевљена маса присталица”. Која маса? Где?
Хуана Гваида је на терминалу аеродрома у Каракасу дочекало неколико стотина људи, а касније се појавио у малом парку у источном делу главног града на ком се може окупити једва неколико хиљада људи. Већина медија је успела да прикрије ову чињеницу, док је Sky News, грешком или зато што је камерман овог канала био на таквом месту, приказао “масовни скуп” од једва неколико хиљада присталица Гваида у Каракасу, граду од два милиона људи.
До данас су утврђене све геополитичке позиције. Атлантски блок са Сједињеним Државама на челу, уз западноевропске вазале и сателите у другим деловима света иду у корист либералног проамеричког самопроглашеног председника Хуана Гваида.
Све земље које заговарају стварни мултиполарни свет, пре свега Русија, Кина, Иран, Турска и друге, подржавају легитимног председника Николаса Мадура. Још један див мултиполарности, Индија, заузима неутралан став и истиче да то питање треба да реше грађани Венецуеле без икакве спољне интервенције.
Треба напоменути да се ставови атлантиста и глобалиста у случају Мадура, које најбоље заступају Макрон и Меркел, подударају с Трамповим антикомунистичким идејама, иако о покушају изградње комунизма у пракси, амерички председник може читати само у књигама. Али за Американце је и то довољно, што се види по тврдњама америчких новинара и политиколога да су млада икона демократа Александрија Окасио-Кортез и Берни Сандерс “радикална левица Сједињених Држава”.
Што се тиче Трампа, градити зид на граници са Мексиком и истовремено се позивати на оживљавање “ Монроове доктрине ”, према којој је Латинска Америка америчко двориште је, благо речено, недоследно. Али то је Доналд Трамп и сви су се на то навикли.
Генерално, Запад се у овом случају појављује консолидован као у свим осталим “Обојеним револуцијама”, од украјинског “Мајдана” до “Арапског пролећа”, укључујући Сирију и све друге.
Све те “револуције” имају заједничку структуру. Почињу с критичном акумулацијом проблема у управљању земљом, а да уопште није важно да ли је на њиховом челу ауторитарни диктатор или обични корумпирани функционер. Увек постоји довољно проблема у било којој земљи, а често их политичари не могу или не желе решити.
Друга ствар је како организовати и усмерити протестни потенцијал, пружити му спољну подршку, како повећати друштвени бес и на који симболички циљ га усмерити. У овој фази на сцену ступа геополитика. Глобалисти и атлантисти ситуацију користе у своју корист, док присталице мултиполарности у неким случајевима покушавају да зауставе те процесе. Понекад, као у Сирији, врло успешно.
Све је у Венецуели онако како је давно осмишљено. Мадуро је наследник Уга Чавеза, који није био само харизматични вођа, већ и снажан противник светске хегемоније који је баштинио идеологију левичарског перонизма и геополитичког суверенитета, прилагођену Венецуели и модерном антиглобализму.
Сам Мадуро наставља Чавезов посао, али не тако ефикасно и нема великог интереса за идеологију. Не може се носити с економском и друштвеном кризом у земљи. Назвати Мадура успешним политичарем није могуће чак ни уз сву антипатију према његовим противницима, који подршку добијају од светског хегемона на издисају.
Међутим, Мадуро се и даље носи са америчким притиском и очајнички покушава да задржи фокус на мултиполарност и упркос притиску прозападних либерала, не одваја се од идеје социјалне политике.
Последњих година су Русија и Кина пружиле Венецуели значајну финансијску подршку. Али то није било довољно. С друге стране, на полу опозиције не само да постоји упоредива и чак надмоћнија подршка Сједињених Држава и западноевропских земаља, него и идеологија, као и изврсно организацијско управљање, темељено на класичним и ефикасним шемама “Обојених револуција”.
Мултиполарност још није достигла ниво идеолошког поимања и дизајна, а компромиси с либерализмом у самој Русији, али делом у Кини и Ирану, не допуштају да се Мадуру пружи ефикасна идеолошка помоћ и промовисање успешног друштвеног и политичког управљања с његове стране. Тек сада се осети та слаба страна мултиполарног клуба и срећа за Мадура је велики патриотски набој међу људима Венецуеле.
То је моћно погонско гориво за Мадурову машинерију чије су компоненте политичко наслеђе Чавеза, лојалност војске и подршка руралног становништва земље.
Ситуација је сада досегла критичну тачку. У врло кратко време ће бити одређено по ком ће се сценарију догађаји одвијати. Могу ли се локални проамерички либерали ослонити на атлантисте који су већ признали председника Хуана Гваида и свргнути легитимно изабраног председника Мадура, као у случају бившег украјинског председника Јануковича, или ће Мадуро успети да очува власт, као што је случај с Башаром Ел-Асадом?
Због међусобне повезаности свих геополитичких процеса је овај исход посебно важан и не говоримо само о судбини Венецуеле, већ читаве Латинске Америке и света.
Губитак атлантиста у Венецуели ће дефинитивно доказати њихову слабост и дати нови подстицај мултиполарности, што ће утицати на друге зоне, на Европу, Блиски исток, Африку и на Пацифик. Ако успеју да свргну Мадура, онда је све ово релативно.
Уз све то, колапс униполарног модела као целине је предодређен. Овде више говоримо о времену трајања процеса, који се може убрзати или одложити, али се не може зауставити. Међутим, победа Мадура би значајно приближила смртни тренутак хегемона.
Шта ће Мадуро учинити? Има два примера – Јануковича и Асада. Јанукович је почео преговоре, веровао је побуњеницима и Западу. На крају је свргнут и сада је обични бегунац којег храни и штити Русија.
Асад је одговорио језику силе. Губио је у првој фази, али је уз помоћ разумне геополитике, ослањајући се на Русију и Иран, као и промишљеном стратегијом односа с Турском и Курдима, уз потпуно занемаривање атлантских и исламских захтева, касније из крвавог рата изашао као победник.
Јанукович је изабрао кукавичлук и пораз, а Асад тежак и крвав, али херојски пут до победе. Сиријски исламисти су одраз венецуеланских прозападних либерала. И једни и други су терористичке мреже које следе наредбе из иностранства. Асад је то схватио. Да ли је Мадуро довољно свестан да разуме да ово није крај?
Ускоро ћемо открити ко је Мадуро. Да ли је беспомоћни и тврдоглави корумпирани службеник или носач пламена велике континенталне јужноамеричке револуције у духу Чавеза?
Преговори с либералима и марионетама Запада су увек губитак времена и шанси за преживљавање. Они не поштују никакве споразуме и уговоре, што се видело у ноћи између 22. и 23. фебруара у Кијеву, када се није осушило ни мастило потписа на споразуму о мирном решењу кризе, а неонацисти с Мајдана су спровели државни удар.
Сада само остаје нада да ће Мадуро тренутну ситуацију моћи адекватно да протумачи у светлу геополитичких закона. Мадуро остаје у земљи, а Хуану Гваиду остаје море, бескрајно плаветнило којим ће се докопати обала Америке или Европе. Само се чека Мадурова наредба.
Свако одлагање може бити контрапродуктивно. Рубио, Пенс и Болтон су уверили Трампа да ће промена владе у Венецуели бити једноставна и брза операција. Када се то није догодило у данима након Гваидовог “самопроглашења” и признања Сједињених Држава, Трампова администрација је увела још више економских санкција за Венецуелу, с експлицитном и најављеном намером да омете економију земље. Били су тако сигурни да ће патња венецуеланског народа довести до побуне против Мадура.
Када ни то није успело, припремили су следећу фазу свог плана са насилним уласком “хуманитарне помоћи” преко границе с Колумбијом, Бразилом и Карибима. “Интервенцијска тројка”, Рубио, Пенс и Болтон, коју је саветовао ратни злочинац Елиот Абрамс, уверила је Трампа да ће у том тренутку остварити свој циљ. Мислили су да ће народ Венецуеле, када на камионима и бродовима види знак УСАИД, подивљати и да ће се војска уплашити и подредити се Гваиду и његовим америчким шефовима.
Нису успели да испровоцирају нужно крвопролиће како би оправдали војну интервенцију, а владе Колумбије и Бразила су одбиле да дају допуштење за коришћење њихових територија за инвазију на Венецуелу. Стотинак војника ниског ранга је дезертирало и побегло у Бразил или Колумбију, али то није ништа, јер су потребне хиљаде, можда и десетине хиљада да се организује устанак против Мадура.
Ипак, сви знамо да амерички председник не воли да губи. Међутим, он је арогантно и са претераним поверењем све своје “наде” уложио у венецуеланску опозицију, која ниже неуспех за неуспехом.
Изгледа да стратегија Трампа и Рубиа, Пенса и Болтона нема повратка, а ако Гваидо никада не успе да се наметне као “председник” Венецуеле, уз контролу над институцијама земље и подршком оружаних снага, хоће ли Трамп признати Николаса Мадура за председника и укинути санкције? Или ће прибећи војној интервенцији у Венецуели како би помео Мадура и његове сараднике, што би вероватно резултирало са још једним крвавим ратом са Сједињеним Државама као агресором, узрокујући уништење земље, хаос и дестабилизацију у регији, са дуготрајним оружаним сукобом са безброј мртвих?
Или ће прихватити неуспех, или ће ићи рат. За Трампа нема трећег избора. Зато је једино решење да “амерички ослободиоци” у Венецуели никоме не требају и да их нико не чека. Као што смо рекли, Мадуро би само требало да поручи врховном суду правде да ради свој посао, али да га одради брзо и ефикасно.
Руски ловац пресрео амерички шпијунски авион. Више о томе читајте ОВДЕ.
Извор: logicno.com/ Н.Бабић
