Сећања на те дане и после две деценије не бледе, а осећања су помешана, од поноса и дивљења, до туге за онима који су своје животе оставили ту, на падинама Проклетија, пружајући отпор вишеструко бројнијем непријатељу.
Војници са Кошара понели су се исто као шест векова раније српски кнез Лазар и његови витезови на истом том Косову. Момци од двадесетак година кренули су у бој не обазирући се на то колика их сила напада, већ какву и колику светињу бране. Моћно турско царство карајем 14. века, или најмоћнији и највећи војни савез у исторји човечанства на истеку 20., потпомогнут терористима из Албаније, нису били страх за српске војнике, јер с вером у Бога брањена је Србија, брањени су Косово и Метохија, чувана је отаџбина.
- Као да се јуче десило, тај део границе који је обезбеђивао мој 53. гранични батаљон према Албанији, је по безбедносној и тактичкој ситуацији један од најтежих терена, а по питању климатских и временских најсуровији.
Тај део границе према Албанији још од формирања, деценијама уназад, увек је био немиран и нестабилан. На том потезу увек су гинули и мучки убијани наши војници и старешине граничари, о чему сведоче имена караула, које су по њима добиле називе, попут “Бошко Жиловић”, “Дејан Радановић”, “Митар Војиновић” и други.
Граница је обезбеђивана веома добро, а караула је представљала изузетно леп, услован и модеран објекат, у једној увалици, од граничне линије на свега 200 метара.
Пре напада на караулу Кошаре, ту је било укупно 130 људи. Од тога, седам старешина и 123 војника. Уочи напада био сам на командном месту у Ђаковици, а претходних дана сам обилазио све карауле, био сам са својим војницима и старешинама.
Био сам у Ђаковици, у јутарњим сатима 9. април добили смо информацију да је из правца Албаније извршен напад на караулу Морина, а након тога и на караулу Кошаре, рано ујутру на Велики петак. Отишао сам на Кошаре, а Душко Шљиванчанин, као командант на Морину.
Кад сам стигао, још ми је непозната ситуација, иако чујем дејство оружја, воде се борбе увелико. Командир карауле водник Дејан Агочевић укратко ме је упознао са стањем. Рекао сам му да преузимам команду над комплетном одбраном карауле са људством из 53. граничног батаљона, као најстарији по чину И положају и одмах одлазим у рејон Глава. Остајем ту јер се на том положају води грчевита борба.
Када сам у команду послао информацију да нас напада, по мојој процени, преко 1.500 људи из правца Албаније, ти подаци су примљени са доста резерве.
Испоставило се касније, да је непријатељ био много бројчано надмоћнији, чак више и од моје процене - сећа се Димчевски.
Циљ напада ОВК, потпомогнуте НАТО, Војском Албаније и страним плаћеницима, био је копнени улаз преко карауле Кошаре и пресецање комуникације између јединица Војске Југославије у Ђаковици и Призрену, и потпуно преузимање комуникација између Косова и Метохије.
Димчевски прича како су му за сва времена урезане слике лица младих војника, високог морала, у рововима и снегу, како држе положај и бране своју земљу.
Од Великог петка изјутра па до Васкрса, на надмосркој висини од преко 1.000 метара, одвијаће се епски призори, када је српска војска за јединог савезника на Проклетијама имала само Бога.
- Издао сам наређење да отаџбина мора да се брани по сваку цену, јер ми другу немамо. О својим животима не размишљамо иако смо свесни да сваког тренутка можемо да погинемо.
У једном тренутку немамо више везу са командом и долазим у ситуацију да морам да одлучујем сам о свему. Од моје процене и одлуке зависи да ли ћемо преживети, јер смо очекивали појачање од осталих јединица. Наш задатак је био само да зауставимо тај први напад.
Тог 9. априла, имао сам рањене људе, али и тренутке које никада нећу заборавити. Командант Душко Шљиванчанин јавља ми да је рањен, а да је погинуо Мирослав Стојановић, мој возач. Кренули су да прихвате појачање од 30 војних полицајаца и том приликом су наишли на заседу. Шљиванчанин је рањен, а возач је погинуо. У току тог првог дана, 9. априла, из 53. граничног батаљона у рејону карауле Кошаре рањени су и командир карауле водник Дејан Агочевић, заставник Драгољуб Стојанов, војници Срђан Планић, Миленко Марић, Дарко Јокић и Илија Живков - додаје Димчевски.
У тим тренуцима ишао је од војника до војника, гледао их каже, као своју децу. Напади су су били све интензивнији. Мине су падале и у ровове. Након два дана непрекидних борби, Димчевски на Велику суботу у 18:10 наређује повлачење на резервни положај, на свега 500 до 1.000 метара од карауле.
- То је реон села Опљаз. Тада настају они чувени снимци када терористи улазе у караулу, претурају по нашим стварима… Водник Рачић, познатији као Пламен, покушао је да запали караулу пре повлачења, али није успео.
Остале су војничке слике, књиге, дневник догађаја, тако да су терористи узели једну позамашну архиву. Нисмо били изненађени нападима, али нисмо очекивали толику силу и ситуацију да ћемо се морати повући на резервни положај.
Када сада размишљам, кажем, овде сам донео неку одлуку, која је можда била ризична. Испало је на крају добро, сачували смо људство, наоружање и одбранили отаџбину. У неким другим ситуацијама на Кошарама, све је било у Божијим рукама.
Нећу да кажем да нисмо веровали у њега, да му се нисмо молили и да нам није помогао. Једно знам, Бог нас није оставио на Проклетијама, нисмо били сами, та сила, која нас је носила, која нам је давала снагу да издржимо и истрајемо, то наше заједништво, није било ништа друго до Божије присуство, колико год то звучало нереално и ирационално - сматра Димчевски.
Према неким проценама ка караули је кренуло више од 2.000 припадника ОВК, док је сам објекат и његову околину бранило 10 пута мање војника ВЈ, којима због неприступачног терена није могла да притекне у помоћ подршка оклопних јединица војске.
Резервни положај на који се ВЈ повукла, држан је све до потписивања Кумановског споразума 10. јуна, иако је по сведочењу Димчевског сваког дана имала нападе.
- НАТО авијација је гађала караулу недељу дана након нашег повлачења, када страдају терористи који су били у њој, јер је НАТО мислио да је ВЈ још увек на караули.
НАТО нас је касније гађао на резервном положају, али је промашио, а ми смо од детонације излетели из ровова.
Знали смо и да НАТО напада цивилне циљеве по Србији, бринули смо за своје породице, али нисмо имали времена да размишљамо, јер смо свакодневно нападани и морали смо да бринемо о својим животима.
Из борби на Кошарама, тешко је издвојити неког, свако је дао допринос да се граница одбрани и спречи упад трупа из Албаније - напомиње Драгутин Димчевски.
Војска Србије је у борбама на Кошарама заробила једног војника ОВК и предала га надлежној комади.
- Када смо га саслушали, сазнали смо да је пореклом са Косова, радио је у Швајцарској, где му је породица, али је морао да се јави у ОВК. Пошто је служио војску није морао на обуку, те је одмах распоређен на положај.
Рекао је да је намерно пришао нама и ризиковао да га заробимо, јер је сматрао да у том случају постоји шанса да преживи, имао је поверење у српску војску.
Док по његовој процени, да је остао међу терористима не би имао шансе да преживи.
Заробљеник је касније ослобођен и размењен - сећа се потпуковник Димчевски.
Душко Шљиванчанин му је саопштио вест о Кумановском споразуму и повлачењу.
- То ми је био најтежи тренутак, не само мени него и војсци, јер смо добили наређење да се повучемо, иако смо били војнички непоражени.
То је био један веома непријатан осећај, који не могу да опишем, не смао за мене, него за све борце. Знамо да нисмо изгубили, знамо колике смо жртве поднели, колико рањених, погинулих, а морам о да се повучемо. Сећам се да смо имали у очима сузе, ја их јесам имао, није ми било пријатно.
Припремио сам јединицу за повлачење, 13. јуна сам сишао у Ђаковицу, 14. јуна смо се повукли. У Ђаковици су већ биле НАТО снаге, Италијани.
Моја јединица се повукла у Брус, а након тога је расформирана. Ја добијам прекоманду у Прешево, одакле бивам 2004. године пензионисан - наводи Драгутин.
Од 130 људи из редова редовне војске који су бранили Кошаре, од првог дана напада 9. априла, па до повлачења 14. јуна, погинуло је12 бораца на Кошарама и још четворица на другим караулама. Међу страдалима је био један официр, један подофицир и 10 војника. Сви погинули су извучени, осим једног војника, чији су посмртни остаци размењени четири године касније. То је војник Крунић Славко из Шумадије.
У 53. граничном батаљону рањено је укупно 67 људи, од чега 33 на Кошарама. Ове бројке говоре које су и колике борбе вођене у односу на осталих осам стално поседнутих караула. Међу рањенима су била два официра, пет подофицура и 60 војника, од тога 50 регрута на редовном служењу војног рока 10 из резервног састава.
Драгутин Димчевски пише књигу о свом граничном батаљону и одржава контакте са својим саборцима. Годишњицу битке на Кошарама преживели обавезно обележавају, сећајући се својих страдалих другова, можда и несвесни свог подвига и чињенице да ће битка на Кошарама бити златним словима уписана у новијој српској историји.
Димчевски је рођен у околина Куманова ,у селу Рамно, у долини Пчиње у правцу Прохора Пчињксог. Средњу војну школу завршио је у Задру, а Војну академију у Београду и опет у Задру.
За своје заслуге служећи Србији добио је орден за храброст и стан од 28 квадрата у Лесковцу, који је уступио ћерки.
Пензионерске дане од 2004. године проводи у Владичином Хану, као подстанар, јер је у том месту његова супруга успела да нађе запослење.
Ако Албанци упадну са војском на север Косова, како ће Запад одбрусити Србији прочитајте ОВДЕ.
Извор: okradio.rs
