12-04-2019 06:15 Издвојено Србија Друштво

Возити тенк под успоном је веома тешко, а подићи га на врх планине је готово немогућа мисија. Ипак, баш то је пошло за руком припадницима Војске Југославије током битке за Кошаре.

Битка за Кошаре (Фото: Јутјуб)

Тог 10. маја 1999. у помоћ су кренула два тенка Т-55 на врх Раса кошарес на око 1.800 метара надморске висине. Првим тенком командовао је водник Ивица Миладиновић, а другим десетар Бранислав Фингер.

- Тај терен је скоро непроходан за тенкове због сталног успона, каналисаних праваца, без икаквих могућности за маневар, плус константни налет непријатељске авијације - сведочи заставник Ивица Миладиновић, командир тенковског вода ОКБ 125. моторизоване бригаде.

Грми цела планина

Био је то први и последњи пут да је на Раса кошаресу употребљена техника.

- Не можемо да пређемо дрвени мост, идемо преко потока. Налећу авиони док смо на отвореном. Посаде силазе са тенкова и заклањају се, чекајући авионе да оду даље. Уским путем једва избегавамо провалију и коначно сутрадан стижемо до шуме - наставља заставник Миладиновић.

У контраофанзиву на врх Раса кошарес наша војска је кренула из свих праваца, а задатак је био да се униште јаче ватрене тачке терориста на овом врху. У нападу су учествовали готово сви војници који су били на Кошарама. Ту је 125. моторизована, добровољци, падобранци... Нико од њих није знао да им у помоћ стижу и тенкисти.

- Одједанпут чујем неки звук, за мене познат, али на месту где га чујем апсолутно немогуће. Начуљим уши мало боље, звук мотора. Почиње да грми планина, гледамо се између себе, паде ми на памет да је тенк, али откуд тенк на врху планине - присећа се Момчило Минић, резервиста 63. падобранске бригаде.

Бежали ко ђаволи

Како описује Владимир Кнежевић, резервиста из 63. падобранске бригаде, тенк је био највеће изненађење за терористе.

- Кад су загрмела два тенка, кад је земља почела да се тресе, то не могу да објасним какво смо олакшање доживели. Човек због људи који су то урадили осећа такав понос. Осећамо да нисмо сами и помислимо: "Добро је, дошли су мајстори" - прича Кнежевић.

А када је паљба почела, терористи нису знали где да беже.

- Тенк бам-бам, овај с предњег митраљеза узео да брије изнад заклона неколико центиметара. Ошишао све око себе. Терористи су падали као покошени - присећа се резервиста Кнежевић.

Ивица Миладиновић, командир тенковског вода, потврђује да су Шиптари поискакали из заклона када је паљба почела.

- То је излетало и покушавало да побегне куд који. А ако се зна да један реденик има 250 метака, па може да се споји још толико, кад крену рафали од по сто метака, то нема шансе ни да се окренеш. Бежали су ко ђаволи - прича командир.

Напад на тенк

Тенк десетара Бранислава Фингера једног тренутка се одвојио у намери да уништи непријатељски топ. Остао је без пратње пешадије и прошао кроз прве линије непријатеља, где упада у дубоке ровове и стаје. Покушавајући да се извуче, на тенк се попео терориста и пуцао кроз отвор у унутрашњост тенка. Десетар је био рањен, али успева да убије терористу. Почиње ватра са свих страна, сви чланови посаде су рањени, осим возача.

- Туку их из минобацача, један тромблон се зарива у предњу плочу тенка, али не експлодира. Тенк успева да се извуче и притом оштећује топ, који је неспособан за даље дејство - прича Миладиновић.

И пас Листер је херој са Кошара

Међу бројних херојским причама и трагедијама током двомесечног пакла на Кошарама, помало запостављена је прича о псу Листеру. Иако није био једини пас на караули Кошаре, ту су били и Нез, Црни, Максимилијан и други, војници тврде да је управо Листер био синоним храбрости и оданости. Чин мајора је заслужио јер је од 1992. добро извршавао задатке у миру, а још боље у рату. Последњи пут зацвилео је на Васкрс, 11. априла 1999. године. Уз свог тадашњег водника Ивана Васојевића Јагуара остао је до самог краја. У акцији на Опљазу обојица су погинула у првом рафалу, а уз њих су животе изгубили и Предраг Богосављевић, Миленко Божић и Дарко Бјелобрк.