Пише: Бодо Вебер

У преговорима између Косова и Србије о свеобухватном и закључном споразуму о потпуној нормализацији односа - који се воде под вођством ЕУ, а покренути су 2012. на иницијативу канцеларке Меркел - од почетка године је уочљива велика америчка дипломатска офанзива.

У позадини ових преговора је идеја о размени територија. Ту идеју су у лето 2018. први јавно пропагирали председници Србије и Косова, Александар Вучић и Хашим Тачи. Од пре две године, дакле од почетка завршне фазе преговора, управо је Београд неуморно пропагирао „компромис". А онда је председник Тачи први у игру унео идеју о размени севера Косова за Прешевску долину укључујући узајамно формално признавање двеју држава. Међутим, нико од троје учесника - Брисел, Београд и Приштина - у тајним преговорима које води Фредереика Могерини, до сада није објавио неки план.

Ужасан савез

Против те идеје су се изјаснили пре свега немачка влада и канцеларка, што је наишло на неразумевање њених заговорника. Зашто би ЕУ и САД биле против таквог споразума, питају се они, ако су обе стране сагласне? Ко би то могао да им забрани и зашто?

Та идеја, тај предлог је заправо нешто сасвим друго од онога што приказују његови заговарачи: то је ужасан савез двојице ауторитарних балканских вођа са шефицом дипломатије ЕУ и непредвидљивом Трамповом администрацијом. То је савез који первертира политички дијалог и основне принципе деценија Западне стабилизације и демократизације западног Балкана.

После рата на Косову, управо је Београд одбио било какав компромис утемељен на стварности, укључујући и план изасланика УН Матија Ахтисаарија, који је Приштина била приморана да спроведе унилатерално, у оквирима уставног поретка данашње Републике Косово.

Београд је фактички признао Косово априла 2013.

Тек годинама касније, канцеларка Меркел је била та која је за решавање блокираног сукоба око статуса искористила стремљење Београда ка ЕУ - повезујући приступање Србије с признавањем реалности о губитку Косова - те је тако уз подршку Велике Британије и САД постигла историјски напредак. У Споразуму из априла 2013. Београд је фактички признао Косово. Тадашњи премијер Србије Ивица Дачић је јавно говорио да су се политика и друштво читаву деценију лагали да је Косово још увек део Србије.

Иако ЕУ тада није изричито одредила циљ дијалога, обема странама је било јасно да то значи потпуну нормализацију односа, укључујући и узајамно признавање. На то су упућивале и изјаве Ангеле Меркел и тадашњег министра спољних послова Гида Вестервелеа - да је време промена граница на Балкану завршено.

Тајни преговори су политички - назадовање

Због тога ови нови тајни преговори представљају драстичан политички корак уназад. Мотивација актера је различита:

За председника Вучића је то покушај да искориисти тренутну политичку слабост ЕУ, како би извукао више од онога што је то било могуће у раније договореним уским оквирима дијалога. Истовремено он жели да скрене пажњу са актуелних домаћих политичких проблема - који су резултат ауторитарно-аутократске консолидације моћи коју Запад толерише.

Председник Тачи је против воље свих косовских албанских странака приватизовао преговоре, надајући се да ће избећи претећу оптужницу Специјалног суда ЕУ за ратне злочине на крају рата на Косову.

Фредерика Могерини: Њен недостатак капацитета као преговарачице је дијалог довео у егзистенцијалну кризу. Она очајнички покушава да свој неуспех претвори у успешну причу, тако што своју беспринципијелност - у овом дијалогу уздиже као принцип. Њен заједнички именитељ с Трамповом администрацијом, у овој необичној осовини Брисел-Вашингтон, лежи у одустајању од западних либерално-демократских принципа у корист постизања договора у смислу „сваки договор је добар договор".

Размена територија би дестабилизовала Балкан 

Потенцијалне последице споразума о размени територија, накнадне западне легитимизације етно-територијалног принципа три деценије од почетка балканских ратова, биле би разорне: егзодус Срба, који већином живе на југу Косова и које је Вучић у својој рачуници свесно прескочио, био би неизбежан. После тога би уследили оружани сукоби између већинског српског становништва и косовских Албанаца на северном Косову.

Уследила би етно-националистичка дестабилизација целог региона, од Босне и Херцеговине до Северне Македоније. Процес приступања земаља западног Балкана ЕУ био би на дуже време залеђен. ЕУ, изнутра ослабљена популистима и националистима, такође би била егзистенцијално угрожена. Уз то, етно-територијална подела коју су легитимисали западни актери имала би разарајући учинак на спор с Русијом око територијалног интегритета Украјине, с непредвидивим геополитичким последицама.

Меркел да преузме водећу улогу 

За канцеларку Меркел, тренутни развој догађаја представља неку врсту последње спољнополитичке и европскополитичке битке. Унутар ЕУ су се против те идеје најјасније изјаснили Меркел и њен социјалдемократски министар спољних послова Хаико Мас. Тај став дели велика већина држава чланица ЕУ, укључујући и оне попут Шпаније и Словачке, које нису признале Косово. Међутим, оне се за сада скривају иза Немачке, надајући се водећој улози канцеларке. Чини се да Ангела Меркел тренутно окллева да на крају своје ере започне ову битку за своје политичко наслеђе.

Како би се спречила споразум о размени територија с његовим далекосежним последицама, канцеларка мора поново преузети улогу европског вође у овом политичком дијалогу. Истовремено, Београду и Приштини мора јасно дати до знања да би у случају потписивања споразума о размени територија, због претње миру и демократији на западном Балкану, за Берлин то могло значити поткопавање изгледа за чланство у ЕУ за обе земље и то на дужи рок. Алтернативно би то могао да учини и Бундестаг, одговарајућом резолуцијом.

Осим тога, Берлин би требало да окупи друге чланице ЕУ у иницијативи за ресетовање преговора и враћање изворним оквирима дијалога. Треба сачекати и видети да ли ће самит Западног Балкана у канцеларкиној канцеларији, који су Меркел и француски председник Макрон заказали за 29. априла, бити први корак у том смеру.

Велика Британија је некада била моћна империја, водила је ратове по целом свету, а само ове 22 државе никада није напала. Прочитајте ОВДЕ све детаље.

Извор: Дојче Веле