Крамп-Каренбауер одбацила је готово све што је француски председник предложио у свом обраћању медијима, а прихватила само оно што одговара немачким националним интересима. Немачка политика проценила је, заправо, да је постигла потпуну доминацију над европском политиком, финансијама и економијом и да је дошло време да се игра отворених карата. Сада, када је Немачка чврсто на европском трону с ког га више ништа не може скинути, нема више ни превише разлога за наставак игре скривања на европској политичкој сцени.
Немачка већ готово три деценије од уједињења системски гради своју нову доминантну моћ на европским просторима у циљу свог прерастања у глобалну силу на међународној сцени. Стварање парадигме о наводном америчком повлачењу из европских послова након доласка на власт Доналда Трампа и покретања његове агенде „Прво Америка“, као и ширење панике због тобоже великог угрожавања безбедности Европе настале могућим повлачењем америчког безбедносног кишобрана, само је велики блеф који треба да осигура алиби за отворено јачање немачке „меке „ али и „тврде“ моћи на глобалном нивоу, како би се у таквом свету, без америчког руководства, Европа тобоже заштитила од хаоса.
Немачка политика, посебно након неугодне Минхенске безбедносне конференције, отвара карте својих спољно-политичких опција и јасно исказује намеру да се у свету у ком се САД, како се тумачи, повлачи у изолацију у стилу 30.-их година прошлог века, наметне као чинилац светске политике. Немачка, тако, своју економску силу, користећи Европску унију као полугу, трансформише у геополитичку моћ, а све покрива наводним слабљењем безбедносних гаранта САД и целе трансатлантске интеграције.
Губитак америчког руководства наводи се као темељни разлог због ког је у садашњем тренутку потребно Немачку и њену Европску унију уздигнути до нивоа глобалне моћи. У јавности је презентована поједностављена парадигма међународних односа према којој се САД повлаче из светских и европских послова у све дубљу изолацију и како је, ради одржавања мировног поретка у Европи и осигурања даље пројекције немачких и европских геоекономских и геополитичких интереса, потребно да немачка и европска политика активно делују у динамици светских збивања и креирају их по мери властитих интереса.
Према том приказу за време ранијих америчких администрација, посебно за време председника Барака Обаме, владали су идилични односи у трансатлантској заједници и само је ето, долазак Доналда Трампа на власт и радикална промена америчке политике изазвала промену смера немачке и европске политике и натерало је да се журно трансформише у политику глобалног распона моћи.
Свакако да то није тако. Нити се америчка политика радикално променила, нити су након Трамповог преузимања председништава настале било каква нова драматична угрожавања немачких и европских интереса. Преображај немачке позиције у међународним односима почео је много пре доласка Трампа. Једино што се променило је скидање маске с међусобних односа америчког и европског крака евроатланске интеграције и јачање међусобног надметања на економском плану, које је постојало и раније али је било медијски пригушено.
Америка се не повлачи из Европе, него управо обрнуто – покушава да ојача свој утицај и, коначно, своје руководство у Европи и целој евроатланској интеграцији. Води се заправо огорчена битка за контролу европског крака, тог највећег светског економског војног и политичког комплекса. Свакако, увек на темељу истих вечних геополитичких поставки ограничавања континенталне моћи Немачке и блокирања пројекције њених економских и геополитичких интереса према истоку и југоистоку Европе, Блиском истоку и даље према Азији. САД се не повлаче из светских послова и све што подсећа на изолацију само је димна завеса која покрива далеко већи ангажман на међународној сцени него за време раније америчке администрације.
Супротно тврдњама да Немачка тек треба да одлучи о својој новој улози, јачање немачке моћи заправо је дугогодишњи, пажљиво креиран и поступно спровођен процес, који није покренут појавом Доналда Трампа, него је истинска вишегодишња покретачка снага немачке политике, подстицај остваривању немачке доминације над структуром ЕУ и постизање нивоа немачке глобалне моћи.
У прилог таквом закључку довољно је навести неколико примера из којих се јасно види како обнова немачке моћи није почела појавом Доналда Трампа, како се тврди, него је дугорочни, системски пројекат. Тако још 2003. године Вернер Вајденфелд, саветник бившег немачког канцелара Хелмута Кола и директор тинк-тенка Center for Applied Policy Research при минхенском Универзитету Лудвиг-Максимилиан- изјављује да се потенцијал Европске уније приближава светској сили САД-у и наводи да је пред Бриселом одлучна алтернатива – „Успон на ниво светске моћи или пропаст“.
Током 2006. године фондација German Bertelsmann media group у више наврата у својим анализама исказује да је „Униполарни свет, где је САД центар светске политике дошао до свог краја, а будуће консталације међународних односа на светском ниову, по свему ће подсећати на борбу водећих европских сила током 19. века“. При таквом развоју догађаја наводи се да Немачка и ЕУ морају редефинисати своју спољну политику, прихватити и елементе ткзв.“тврде моћи“ и оштро кренути у борбу за властите интересе на глобалној сцени.
У децембру 2012. године покренут је пројект „Elements of a Foreign Policy Strategy for Germany“, спонзорисан од стране Security Affairs“ (Stiftung Wissenschaft und Politik- SWP) и „German Marshall Fund of the United States“ (GMF). Тако створени тинк-тенк окупио је више од 50 високо рангираних функционера немачког политичког и економског естаблишмента с циљем дефинисања темеља будуће немачке спољне политике.
Укључени су аналитичари SWP-a, GMF-a, немачке аналитичке спољно-политичке мреже с јаким утицајем на службену политику „German Council on Foreign Relations“ (Deutsche Gesellschaft für Auswärtige Politik – DGAP), чланови Бундестага, представници фондација Konrad Adenauer, Fridrich Ebert i Bertelsmann Foundations, више универзитетских професора, представници индустрије, међу којима и концерна Даимлер АГ, и чланови извршног одбора Federation of German Industry (Bundesverband der Deutschen Industrie –BDI). У раду су учествовали и Џон Битнер из недељника “Die ZEIT” и Николас Бос, репортер "Frankfurter Allgemeinen Zeitung” iиз институција Европске уније и НАТО-а. Највећи број окупљених чланова тик-тенка био је ипак из министарства спољних послова, међу којима и Томас Бергер, челник штаба за стратешко политичко планирање.
Закључак пројекта, који је трајао до септембра 2013. године, био је да САД показују знакове слабљења и да, стога, Немачка, чија је моћ обликовања политике тренутно на чекању, мора развити снажније глобалне активности како би постала сила на светској сцени. Пројекат је утврдио да немачка глобална политика мора располагати и војним средствима.
Резултати су укључени у анализу коју су објавили SWP и GMF, а оно се темељи на оцени да је данашња Немачка моћнија и утицајнија од „било које демократске Немачке у историји“. Потврђено је оно што се већ дуго времена знало, да је Немачка неоспорни лидер Европске уније. Стратешка анализа указује да досегнут ниво немачке моћи отвара врата новом расту и да је, стога, потребно редефинисати немачку позицију у међународним односима. Закључује се да Немачка, као земља која своју моћ и просперитет дугује пре свега глобалној економској експанзији, мора активно да делује на том глобалном нивоу.
Такође се наводи да „САД као глобални хегемон који је свестан смањења властитих ресурса у будућности може само условно да гарантује међународни поредак“. С друге стране Европска унија, погођена кризом и тренутно у сукобу са самом собом, није спремна ни способна да преузме глобалну улогу. Стога Немачка мора попунити ту празнину, упозорава документ немачког стратешког тинк-тенка. Она мора, уместо досадашњег селективног и неодлучног деловања на међународном плану, кренути у активно обликовање међународних односа.
Аутори документа позивају на мобилизацију свих расположивих ресурса који могу послужити изградњи глобалне политике Берлина, па наводе како Немачка у пуном распону мора користити цели спектар инструмената спољне политике, почевши од дипломатије, међународне културне политике, економског и финансијског утицаја, све до коришћења војне силе.
У питањима немачке спољне политике незаобилазни дугогодишњи немачки министар спољних послова и вицеканцелар Јошка Фишер за “Project Syndicate” још крајем јануара 2017. године у чланку “Немачка у ери Трампа” такође заговара редефинисање позиције Немачке у новом геополитичком окружењу на европским просторима, створеним деловањем администрације Доналда Трампа, и образлаже значај Европске уније за Немачку и очување европског мировног и безбедносног поретка. Према његовим речима, Немачка је зависна од Европске уније јер јој пружа геополитичку стабилност и моћ.
Она је због сложеног европског политичког положаја у таквој историјској позицији да, за разлику од на пример Јапана, такође пораженог у Друго светском рату, једноставно још увек не може да у крило своје националне политике врати пуни опсег своје одбране и безбедности. Немачка не може да “национализује” своју одбрану, тврди Фишер, него мора да је позиционира унутар НАТО-а и Европске уније, који јој с друге стране пружају темеље за изградњу геополитичке моћи и утицаја у међународним односима.
Стога Фишер, позивајући се на могућност слабљења интереса америчке политике за европска питања, заговара јачање немачке континенталне и глобалне моћи и убрзање интеграцијских процеса унутар ЕУ под немачким руководством, преко снажнијих европских одбрамбених интеграција.
Он каже: “Савезници, мултилатералне институције, гаранције безбедности, међународни споразуми и заједничке вредности које леже у суштини тренутног глобалног поретка ускоро се могу довести у питање или у потпуности бити одбачене. Ако се то догоди стари “Паx Америцана“ бесповратно ће уништити саме САД и неће постојати никакав јасан оквир који би га заменио, а сви индикатори јасно указују на турбуленције и хаос у блиској будућности. Два бивша америчка непријатеља, Немачка и Јапан, биће међу највећим губитницима одрекне ли се САД своје глобалне улоге током Трампове администрације. Обе државе су дожиеле потпуни пораз 1945. године и с тим искуством су одбијале све облике “државне моћи”. Са безбедношћу коју су им гарантовале САД преобразиле су се у трговачке земље и постале активне учеснице међународног поретка предвођеног САД-ом. Уклони ли Трамп америчко окриље, ове две економске силе наћи ће се пред огромним безбедносним проблемом.”
Фишер даље описује специфичну немачку позицију у таквом развоју догађаја и закључује: “ За разлику од Јапана, Немачка не може ренационализовати своју безбедносну политику, чак ни теоретски, јер би такав корак поткопао начело заједничке одбране у Европи и растргао континент. Не смемо заборавити да је сврха глобалног и регионалног послератног поретка била интеграција бивших непријатељских сила тако да једна другој више не представљају претњу. Суштински, политички и економски интереси Немачке зависе од јаке и успешне ЕУ, посебно у доба Трампа.
Немачка снага почива на њеној финансијској и економској моћи и сада је мора искористити у име ЕУ и НАТО-а. Нажалост више не може рачунати на тзв. мировну дивиденду, коју је уживала раније. Штедљивост је несумњиво врлина, али би други чиниоци требали да имају предност када је кућа у пламену…… Управо зато Немачка и све друге европске државе морају учинити све како би појачали своје доприносе заједничкој безбедности унутар ЕУ и НАТО-а.”
Као и Фишер, тада је и Волфганг Ишингер, утицајни дипломата и председник Минхенске безбедносне конференције, упозорио на потребу јачања дипломатских и војних потенцијала Немачке и ЕУ због тобожњег „Трамповог спољнополитичког шока“. Ишингер изјављује како је крајњи циљ Берлина “одржање ЕУ и спречавање даље дезинтеграције Европе чему ће придонети промовисање заједничке одбрамбене политике“. Према њему „одбрамбена интеграција одвратиће чланице ЕУ од међусобних сукоба и ојачати кохезију унутар Европске уније.“ Ишингер отворено позива: ”Немачка мора инсистирати да ЕУ постане глобални играч у несигурном свету.”
Више је него очито како је немачка спољна политика у дугорочном процесу редефинисања своје улоге на међународном плану и да жели да досегне ниво глобалног немачког утицаја. У циљу убрзања тог процеса позива се на тобоже велике и шокантне промене које је донела Трампова администрација иако се објективно гледано не може говорити ни о каквом слабљењу америчког утицаја ни на европским просторима, ни на светском нивоу.
Једино што се променило је сада отворено сучељавање САД-а и Немачке, као континенталне силе, око утицаја на европским просторима. Налазећи алиби у америчком повлачењу из европских послова Немачка користи Европску унију у којој је остварила доминантну позицију за креирање своје нове геостратешке позиције на светској сцени.
Пре више од једне деценије, давно пре појаве Трампа у политичком животу, бивши амерички амбасадор у Немачкој Џон Корнблум примећује трансформацију немачке геополитичке доктрине и изјављује да нова немачка политика „следи властите интересе с привидном бригом за европске интересе и трансатлантско јединство. Меркел стално говори о пријатељству након чега се враћа кући и ради на томе да Немачку учини јачом и доминантнијом у Европи. И све то чини са осмехом“ .
Преображај немачке политике на светском нивоу и надметање са САД-ом очито није подстакнуто актуелним Трамповим потезима него има своју далеку историју, која опет указује да је реч о системском, дугорочном процесу.
Руска пацифичка флота кренула на дуго путовање! Више о томе читајте ОВДЕ.
Извор: geopolitika.news
