Пише: Предраг Ћеранић
У јавности су присутне анализе о њиховом исходу и утицају на даљи развој односа у Унији па и на судбину ЕУ. Пораст популарности суверениста, популиста, десничара, националиста – и како се све не називају политичке партије и покрети који се залажу за очување традиционалних европских вриједности – постаје евидентна.
На истоку ЕУ, у Мађарској, Пољској и Чешкој, они већ имају власт, док су Алтернатива за Њемачку и аустријски слободари у великом политичком успону. Слично би се могло рећи и за Национално окупљање (бивши Национални фронт) у Француској.
Некадашњи главни политички стратег актуелног америчког предсједника Доналда Трампа, Стив Бенон, изјавио је да су десничари нова елита Европе, и најавио своју активност на њиховом уједињењу, како би на изборима за Европски парламент остварили побједу, што би, по њему, донијело превагу у борби са Сорошем и глобалистима.
Велике проблеме глобалисти стварају и самом Трампу. И док им код куће не попушта, изван САД Трамп често чини уступке или игнорише њихове поступке. Тако се, на примјер, Трамп није хтио помирити са отпорима у Конгресу да се изгради зид на граници са Мексиком, како би се зауставио неконтролисани прилив миграната. Прогласио је ванредно стање да би обезбиједио финансирање једног од својих кључних предизборних обећања.
У Европи он није у могућности да сузбије глобалисте, односно, значајан дио своје администрације, која кандидује тему која није јасна многим владама земаља ЕУ – "расно питање". То се појашњава потребом да Европа "освјежи крв" како би се створила "нова раса".
У многим владама је овим поводом присутна збуњеност, а како им се не нуде додатне информације, ствара се утисак да се ради о милионима арапских миграната, али и о мигрантским таласима који ка Европи треба да се покрену из Африке.
Мађарски премијер Виктор Орбан и премијер Италије, Ђузепе Конте, апострофирани су као главне препреке мигрантском инжењерингу, те трпе притиске до мјере да се разматра рушење њихових влада уз помоћ улице.
Да ли ће на предстојећим изборима за Европски парламент побиједити суверенисти, или ће тек изборити значајније учешће у раду парламента, умногоме зависи од развоја политичких односа у Њемачкој. Од Њемачке зависи и много тога другог.
На америчко негодовање због њемачког става о изградњи цјевовода Сјеверни ток 2, из Берлина је стигао одговор да и Њемачка негодује због размјештања америчких бомбардера Б 52 у балтичким земљама, и замјене глава ракета кратког и средњег домета атомским бојевим главама, што је учињено на Балтику али и југоистоку ЕУ.
Из Њемачке стижу и све гласнији захтјеви за укидањем санкција Русији, а Берлин се противи и анетемисању кинеских инвестиција.
Затегнуте односе са САД Њемачка је добрим дијелом амортизовала након што је Дојч банка купила америчке обвезнице у износу од двије милијарде долара.
Осим у комуникацији са САД, Њемачка отворено показује снагу и у односу са европским партнерима, што се најбоље види из чврсте одлуке да политички и економски контролише Балкан.
То, наравно, наилази на противљење Велике Британије која жели "право првенства" у БиХ, на Косову и у Македонији. Британци су саговорницима из Њемачке јасно ставили до знања намјеру да на простору за који су заинтересовани британским компанијама обезбиједе примат у располагању ресурсима.
Међутим, Британци су потом дипломатским каналима упозорени да је Њемачка спремна да у заштити својих интереса наложи Дојче банци да повуче сав капитал из Британије, који у износу од 430 милијарди евра није нимало безначајан. Пријетња ће бити реализована ако Лондон буде наставио да спутава ЕУ, која ће се развијати под вођством Њемачке и Француске. При томе је наглашено да Њемачка нема намјеру да одустане од руских енергената и Балкана.
Након достављене поруке, британска премијерка Тереза Меј је молила продужење рока за Брегзит, а како све преговоре везане за Брегзит са стране ЕУ воде углавном Нијемци, јасно је да ће економска снага Њемачке бити незаобилазан фактор у сагледавању политичких односа на европском тлу. Ипак, за очекивати је да ће Британци и у новим односима и распореду снага опструисати ЕУ, и на Балкану правити своју рачуницу.
У односу према БиХ Њемачка није мијењала стајалишпте: БиХ треба да буде функционална држава сходно европским стандардима.
У политичком Сарајеву настоје приказати да је за такву БиХ препрека политика Милорада Додика, при чему је нарочито активна сарајевска Асоцијација независних интелектуалаца Круг 99. Уједно, ова организација приређује сесије на којима се износи крајње негативан став према продору кинеског капитала у БиХ, а Русија перманентно оптужује за хибридно ратовање, што је, опет, у супротности са њемачким односом према Кини и Русији.
Њемачка, као и САД и Британија, залажу се за конституисање новог сазива Савјета министара, али само декларативно. Ту ситуацију користи Изетбеговић да би на основу пресуде изречене Радовану Караџићу наставио са калкулисањем око формирања Савјета министара.
Захтјев за укидањем имена Српске за сада неће потенцирати, али ће инсистирати на доношењу закона о негирању геноцида. Притисци на институције Српске неће јењавати, првенствено на Министарство унутрашњих послова и људе из структуре полиције.
"Мини Хаг" у Сарајеву, односно Суд и Тужилаштво БиХ, биће такође под притиском, у смислу да користећи милионе списа и документа који ће им бити прослијеђени из Хашког трибунала, процесуирају што више Срба.
Основна Изетбеговићева теза гласи да је активност ратног вођства Срба произвела "геноцидну творевину", а пред својим сарадницима изнио је увјерење да ће након пресуде генералу Младићу дефинитивно доћи до "тихог умирања Републике Српске".
Иначе, Изетбеговићева опструкција у конституисању заједничких органа на нивоу БиХ досегла је ниво опструкције коју спроводи Приштина, а низ је показатеља да се из исте "кухиње" дају смјернице и албанским и бошњачким лидерима. Основна сугестија гласи да се не обазиру на промјене на свјетској сцени, које се манифестују у растућој моћи Русије и Кине, и да у наредне четири године ријеше "српско питање".
То "рјешење" подразумијева слом српских државотворних капацитета и да се Срби прогоне као у средњем вијеку јеретици. У том контексту Изетбеговић припрема чврст савез бошњачких партија, увлачећи Комшића у коалицију.
И Милорад Додик ради на стварању савеза српских партија, али у СДС-у нема разумијевања за његов позив да се направи српска коалиција за ниво БиХ. То, наравно, наруку иде Изетбеговићу.
С обзиром на планове регионалних и локалних стратега, Србима предстоје четири године одсудне борбе за очување државотворности. За успјех је пријеко потребна саборност, а она се, на жалост, не назире.
Али, много тога зависиће од предстојећих избора за Европски парламент. Постигнути омјер снага у тој кући итекако ће се одразити на Балкан, па тако и на БиХ.
Како Република Српска ракетама брани Србију, погледајте ОВДЕ.
Итвор: Све о Српској
