Оно чега се сви боје јесте да окршај међу супростављеним фракцијама прети прекидом снабдевања нафтом и гасом, али оно због чега Европа највише страхује јесте нови талас миграција и хаос. Либијска национална армија од почетка године заузела је цео југ земље. У фебруару месецу заузето је стратешки важна нафтна поља ел- Шарара и ел Фел који заједно производе скоро 400 хиљада барела нафте дневно.
Хафтаровим упозорењем да ће заузети целу Либију многи међунардони функционери остали су шокирани због ескалације сукоба. Међутим свој утицај на дешавања у Либији и на самог Хафтара имају многе стране силе, које сплеткаре око овог бившег гадафијевог генерала. Оно што је познато за сад Хафтара подржавају Египат, Уједињени Арапски Емирати и Русија. Француска га третира као нужно зло, с надом да ће превласт узети остале милиције. Иако је Хафтар пред заузимањем Триполија, победа је и даље крајње неизвесна јер се његове снаге нису сукобиле са најснажнијом милицијом из обалског града Мисрате, који су Исламску државу свели на статистичку грешку. Међутим сва предност је ипак на Хафтаровој страни јер он иман авијацију коју је преузео од Гадафија или добио као донацију од својих арапских савезника.
Ова дужи увод довољан је био да се опише човек који је уздрмао целу Либију и који ће можда успети после смрти Гадафија да уједини целу земљу растрзану седмогодишњим грађанским ратом.
Биографија маршала
Калифа Хафтар је рођен 1943. у источном граду Ајдабија, а школовао се на Војној академији од 1964. до 1966. Након тога је отишао на специјалну војну обуку у Совјетски Савез и у Египат. 1969. је био део групе од неких 70 војних официра који су извршили државни удар и срушили краља Идриса и укинули монархију. На челу пучиста је, наравно, био пуковник Муамер Гадафи. Хафтар, који је учествовао и у либијском контингенту у израелско-арапском рату 1973., и сам је промовисан у чин у пуковника 1980.
Прекретница у муњевитој војној каријери Калифа Хафтара уследио је у сукобу Либије и Чада, који је од отвореног постао тихи сукоб и трајао је све до смрти Гадафија. Наиме, Гадафи је осамдесетих година прошлог века покренуо инвазију на суседни Чад. Гадафи је хтео од Чада направити сателитску државу по узору на своју "џамахирију" - овај еклектични политички модел који је Гадафи успоставио у Либији је, барем у теорији, био мешавина муслиманског социјализма, арапског и афричког национализма и директне демократије кроз народне и револуционарне одборе широм земље. Наравно, у пракси од демократије није било ништа - Гадафи је имао апсолутну власт.
Либијска војска је у почетку имала успеха у овом рату, захваљујући разједињености чадских фракција и бољем наоружању, али 1987. је, након уједињења чадских провладиних снага и подршке у наоружању од стране Француске и САД-а, доживела жесток пораз. Није јој помогло ни наводно кориштење бојног отрова на крају рата, према оптужбама чадске владе. Хафтар је у склопу овог пораза заробљен, заједно са стотинама својих војника. Гадафи га се тада у бесу одрекао. Уместо Либије, Хафтара и његове војнике спасила је америчка ЦИА и извукла их у Заир (данашњи Конго). Хафтар је прво основао Национални фронт за спас Либије и из Заира покушао организовати пуч или побуну против Гадафија, али пошто их је заирска влада протерала, ЦИА је Хафтару и његовим војницима испреговарала добијање азила у САД-у.
Хафтар је предводио неуспешни устанак против Гадафија 1996., након чега се вратио у САД, где је до 2011. живио у Вирџинији, сарађујући даље с ЦИА и покушавајући организовати рушење Гадафија. Стога није чудно да је 2011., након што је у тој земљи у склопу Арапског пролећа избила револуција, отишао у Либију и придружио се побуњеницима. Брзо је постављен за команданта копнених снага и постао је трећи главни човек побуњеничког савеза.
Гадафи је, подсетимо, у октобру 2011. војно поражен, а затим и ухваћен при покушају бега и брутално линчован. Али две и по године касније, генерал Хафтар направио је још један заокрет у својој дугој и живописној каријери. У фебруару 2014. обратио се уживо нацији и прогласио распуштање Генералног националног конгреса (ГНЦ), који је формиран након првих парламентарних избора 2012. као уставотворна скупштина с мандатом од две године, али је једнострано продужио свој мандат.
Заступнички дом (ХоР) формиран је после ванредних избора у јуну 2014. на које је изашло само 18% либијских гласача. Месец дана раније, Хафтарова Либијска национална војска (ЛНА) већ је покренула своју операцију "Достојанство", нападом на исламистичке милиције у Бенгазију, али и на зграду парламента у Триполију. Недуго после тога исламисти су формирали коалицију Либијска зора у обрану ГНЦ-а и поново успоставили контролу над Триполијем. Део заступника ГНЦ-а одбио је признати ХоР, тврдећи да у новом парламенту доминирају присташе Гадафија. ХоР се преселио на исток земље, у Тобрук, а ГНЦ се поновно формирао у Триполију. Иако је наредне године дошло до примирја, ова бизарна ситуација се два супарничка парламента, од којих оба тврде да су једини легитимни, наставила се до данас.
И док парламент и влада из Тобрука описују снаге одане парламенту и влади из Триполија као терористе, влада из Триполија тврди да је генерал Хафтар ратни диктатор. Проблем паралелних власти покушао се решити, уз посредовање међународне заједнице, формирањем Владе националног споразума (ГНА) 2016., на челу с премијером Фајезом. Ову је владу признао УН, као и ЕУ и САД, али парламент из Тобрука и Хафтар и даље не признају ту владу.
Хафтара је 2017., према медијским извјештајима, Русија почела снабдевати наоружањем, и то након што се двапута сусрео с Русима: први пут у Москви, а потом и на палуби руског носача авиона Адмирал Кузњецов који је допловио поред обале Либије.
Има 75 година, а наводно је преживео мождани удар
Занимљиво је и да су у априлу прошле године француски медији известили да је Хафтар претрпео тежак мождани удар и да је пребачен на лечење у Париз.
Осим паралелне војске и парламента, Хафтар је увео и паралелну националну валуту, динар, којим га је такође снабдела Русија. Усто, локалном становништву које осећа последице вишегодишњег економског и политичког колапса је почео делити брашно, бензин и гас, дајући им тако до знања да се може побринути за њих на начин на који влада у Триполију очито не може. Хафтар већ од 2016. контролише већи део либијске нафте, а сад је само ојачао своју доминацију.
Што му је сада план? Како пише Foreign Policy Хафтар би могао реформисати владу у Триполију и поставити свог премијера на истоку земље Абдулаха ал-Тинија као премијера целе земље. Хафтар би пак постао врховни командант националне војске, али могуће и да сам жели засести на чело државе.
Објављен снимак бомбардовања аеродрома у Триполију и њега можете погледати ОВДЕ.
Извор: Ало/ Incex.hr
