Ко су жене које су промениле Србију, које су их одлике красиле и по чему су се издвајале?
- Жене које су промениле Србију су храбре, талентоване и племените хероине од пера, круне, гласа, пушке, штафелаја... Даме које су својим раскошним даром, изванредним образовањем, моралном лепотом, херојством, борбом за лични и интегритет припадница нежнијег пола - снажно крчиле пут женској еманципацији. Јунакиње наше књиге су жене велике у својим делима и идеалима. Одважне, борбене, истрајне, продорне, авангардне. Владарке, ратнице, књижевнице, докторке наука, лекарке, филозофкиње, глумице, ктиторке, спортисткиње. Прве или најбоље у својим професијама. Оне које су живеле од 13. века до данас, мењајући наше друштво и нашу свест на боље. Од Јелене Анжујске, прве владарке са ореолом светице до Ане Ивановић, краљице белог спорта.
Издвојте омиљену Српкињу из ваших прича?
- Ово је увек најтеже питање и одговор увек звучи као клише. Али заиста је, на огрлици на којој је нанизано 70 бисера, тешко издвојити најсјајнији. Мени се сваки пут учини да ми је нека друга јунакиња најдража. Понекад је то Милева Марић Ајнштајн, жена генијалног ума, чија блиставост никада није засијала онолико колико је требало. Поносна сам што је једна таква научница странице историје исписивала и у мојој родној Руми. Али некад ми више "легне" врцавост карактера и живота Љубинке Бобић, глумице за којом се увек дизала прашина у београдској чаршији. Госпођа министарка са најдужим стажом, бритког језика, а мазне дикције, била је прави женски враголан.
Посебан однос имам и према Десанки Максимовић - поетеси љубави, родољубља и пролећа, чије је ситно лице скривао велики, мушки шешир. А, онда све моје аплаузе у тренутку покупи Мага Магазиновић, прва жена новинар и прва која је затворену Србију отворила модерним плесом, перформансом слободних, босоногих покрета. Или ми сву пажњу одједном окупира завршни "чин" живота Анице Савић Ребац - самоубиство којим је показала сву снагу љубави према преминулом супругу. Новосађанка која је, како су говорили, могла да спасе цивилизацију својим умом, али је Србија није разумела, желела је што пре да отпутује са мужем. У вечност.
Какве су жене биле некад, а какве су данас?
- Ако се сложимо да свет никада није био превише наклоњен према женама, онда је јасно да оне и данас морају да се боре за своје место под сунцем. Да су и сада, као и некад, позване да бију бар битку више од мушкараца, уколико желе да извојевају личне победе. Али чини ми се да нама данас недостаје онај жар и онолики ентузијазам преткиња. Тромије смо. Дефанзивније. Лакше одустајемо од својих хтења. Изгледамо јаче, гласније говоримо, умемо да будемо и дрчне, али у суштини смо слабије, тише и пасивније од жена које су се бориле са ветрењачама. Ветар који данас дува је можда повољнији, али ми као да нисмо увек вољне да му се препустимо. Као да нам је тешко да се попнемо до облака чије су обрисе за нас "исцртале" неке много одважније даме. Једна Даница Томић, жена која је прва полетела у небеске висине и правила невероватне лупинге у ваздуху, док су њене савременице имале само кухињу као писту. Или Ксенија Атанасијевић, прва која је у Београду 1922. године одбранила докторску дисертацију на запрепашћење и констатацију колега да је "паметна као мушкарац". Не учимо на прошлости. Од бољих и храбријих. Када чујемо име Софија Јовановић, не знамо да је то жена којој се свет дивио због ратних заслуга у балканским и Првом светском рату. И која је са фронта, у патриотском заносу, изашла без дела стопала. Заборављамо да је једна Диана Будисављевић улазила у усташке логоре и од сигурне смрти "отимала" српску децу. Не памтимо жртву Оливере Лазаревић, српске принцезе која је морала да се уда за убицу свог оца и живот настави у харему Османског царства.
Имамо ли данас жене које могу да парирају Српкињама у прошлости?
- Имамо, наравно. Жене и даље мењају свет, па и Србију. Боје је нежнијим, женским бојама. Померају границе. Имамо сјајне даме у спорту, науци, музици, сликарству. Било би лепо да се оне још више подрже и оснаже. Јер захваљујући њима, друштво би могло да постане лепше место за живот.
Како је настала идеју за ову књигу?
- Тако што је Јелена Јововић, уредница издавачког сектора "Новости", компаније у којој смо колегиница Милена Марковић и ја запослене као новинарке, одлучила да направи и изда малу историјску читанку о изузетним Српкињама. Мој задатак је био да истражим и испишем биографије о историјским дамама, о којима сам делимично већ писала у нашем додатку "Живот плус", а колегиница се посветила савременицама. Наша сликарка Беца Танурџић је урадила предивне илустрације, па тако сваку причу прати слика јунакиње у пуном колору. Без њих књига не би била потпуна.
Да ли ову књигу читају више жене или мушкарци?
- Иако бисмо на прво читање могли да помислимо како је ово штиво намењено искључиво припадницама нежнијег пола, већ на друго бисмо могли да оборимо ту мисао. Јер ово није књига у којој се величањем жена понижавају и унижавају мушкарци. Напротив. Ово јесте прича о хероинама, али са њом су на "ти" и припадници јачег пола. Знамо то по реакцији публике из предивних библиотека широм Србије у којима смо промовисале књигу. Последњег дана новембра прошле године кренуле смо од Руме и у међувремену направиле десет "књижевних кругова". Први следећи је у Иригу, у Првој српској читаоници. Радујемо се новом дружењу са љубитељима и чуварима писане речи. А, међу њима ће, сигурна сам, опет бити и мушких глава.
Иѕвор:Правда
