Зашто баш хорор као жанр за ваш роман и зашто Север Космета као место радње?
-Хорор је одувек био један од мојих омиљених жанрова. У време писања књиге "Уклет", имао сам прилике да обиђем Космет у склопу акције "Видовдански марш" и могу рећи да је то путовање оставило велики утисак на мене. Неки од људи које сам тамо упознао завршили су, ето, и у књизи.
Да ли је у роману баш све фикција или има и неких реалних момената?
-Верујем да сваки писац стави део себе у оно што пише. Тако сам се и ја као цигла уградио у овај роман. Радња се, наиме, дешава у будућности, једној од многих које би могле да нас задесе. Каквих све будућности има, ова коју сам замислио је још и добра.
Наслов романа "Уклет" асоцира на то да је Косово данас уклета земља. Шта ви мислите о томе?
-Могуће је да сте у праву. Косово тренутно лебди као провербијални чардак, служи за поткусуривање великих сила. Наши људи доле живе у беди, имао сам прилике да се у то уверим. Толико наших светиња је срушено. У онима које нису налази се наоружана страна војска, рецимо у манастиру Грачаница. Замислите, наоружани окупатор у манастиру! Веома ружна слика, и као што су ти страни људи уклели нашу земљу, тако и она проклиње њих.
Да ли сте током сакупљања грађе за роман чули за нека паранормална дешавања на подручју Космета или за за нека сведочанства те врсте?
-Шиптари верују у некакве штриге, то су бића која живе у шуми, једу децу и повраћају крв. Врло језива легенда а да ли их заиста има, не знам. Уколико пак штриге стварно постоје онда су оне на власти у Приштини где пију крв нашем народу.
Шта за вас значе Косово и Метохија?
-Верујем да је Космет наш коначни испит. Како се ту будемо показали, то је правац у коме ће ићи цела Србија.
Зашто је хорор као жанр мало заступљен у српској књижевности?
-Тешко је писати хорор. Већина домаћих хорора које сам читао једноставно нису страшни. Људи желе да читају летње љубавне романе, желе да чују шта им поручује Кија Коцкар, Желе да купе књигу како би сигнализирали своју врлину. Овакав преовлађујући став није плодно тле за књижевност о чијој поруци треба размислити.
Ко су ваши књижевни узори?
-Листа је прилично кратка. Џек Лондон, Виктор Иго, Александар Дима. Од домаћих писаца ценим Небојшу Јеврића, некадашњег ратног извештача "Дуге". Његова ратна трилогија је већи хорор од свих који то покушавају да буду.
Дугогодишњи сте новинар, колико вам је то помогло у књижевном стваралаштву?
-Помогло је с те стране што ме је научило да истражујем. Сама новинарска форма не оставља много простора за уметност, у питању су различите дисциплине.
Планирате ли да останете у хорор жанру и у будуће или ће ваш наредни роман бити неке другачије тематике?
-Некако се потрефило да увек пишем мрачне ствари. Можда је то због начина на који сагледавам свет око себе, можда сам и ја неки мрачњак, не знам. Међутим, имам у плану различите ствари. Имам добру идеју за филмски сценарио, рецимо, а ако се заиста потрудим, можда напишем и некакав љубавни роман, јер, како рекох, људи то воле. Циљам да забавим читаоца.
Постоје ли у Србији књижевни кланови?
-Књижевност је животиња која изумире, па су се кланови ваљда пребацили на профитабилније подухвате. Искрено, не знам, али волео бих овим путем да позовем књижевне кланове на дијалог ако постоје. Отворен сам за сваку врсту сарадње са књижевном мафијом, дајте само да се читају књиге, ја сам тиме задовољан.
Извор: Афера/Срећко Миловановић
