Титрајући црно-бели снимај америчке војске наводно показује тим Иранске револуционарне гарде у брзом чамцу код нафтног танкера у Хормушком мореузу. Према америчким тврдњама, ту иранске елитне јединице уклањају неексплодиралу магнетну мину са трупа танкера. У америчким званичном читању, Иранци тако уклањају доказе, а то значи да Техеран стоји иза напада на два танкера.
Да ли је то познати „пиштољ који се пуши“, дакле „доказ“ да је неко ухваћен на делу којим би политички могла да се правда војна одмазда? Треба ли уопште да верујемо видеу и причи коју уз њега сервирају Сједињене Државе?
Сумња је више него оправдана јер још је рат против ирачког диктатора Садама Хусеина 2003. године почивао на потпуно лажним тврдњама америчких власти. Осим тога, данас живимо у дигиталном добу када је манипулација снимцима и сличним доказним материјалом још лакша него онда.
На први поглед делује нелогично да би Иран – чак и тамошњи тврдолинијаши – спремно Сједињеним Државама испоручили повод за могући рат који, с обзиром на однос снага, Техеран на крају може само да изгуби. То је једна страна приче.
Друга је да стручњаци тврде како Иранска револуционарна гарда збиља има „експертизу“ у руковању магнетним морским минама. Подсећају да је Техеран више пута претио да ће у случају конфликта саботирати слободни поморски саобраћај кроз Хормушки мореуз који је од виталног значаја за трговину сировом нафтом и светску привреду.
Напад на танкере би се тако могао интерпретирати као покушај Ирана да покаже мишиће, да Американцима демонстрира: Ми имамо своје начине, нећемо се предати.
То су све шпекулације. Баш као и теорије да се иза напада крије америчка, саудијска или израелска завера. Тачно је да се, с обзиром на стратешке интересе у САД, Израелу и државама Арабијског полуострва, може препознати више мотива за подметање повода да се окриви Иран.
Али има једнако толико показатеља који говоре против тог сценарија – рецимо Доналд Трамп. Он је изабран за председника уз обећање да ће се САД војно повући са Блиског истока. Рат против Ирана би вероватно носио бројне губитке и не би био добијен без копнених трупа. Мртви амерички војници свакако не би повећали Трампове шансе да крајем следеће године буде поново изабран за председника.
На послетку остаје горко сазнање да, ко год стоји иза провокације у мореузу, очито постоје снаге које упркос сваком политичком разуму и хуманости узимају рат олако или га чак виде као „решење“ конфликта. То је опасно.
Рат у Персијском заливу имао би разорне последице по многе земље региона, посебно оне у којима делају проиранске паравојске – Јемен, Сирија, Ирак, Либан. Вероватно би били погођени и Израел, Саудијска Арабија и Уједињени Емирати.
Такав рат би имао само губитнике. Немачкој и Европи, са њиховим ограниченим утицајем, остаје да учине све како до рата не би дошло. Па ипак остаје бојазан да се ближи рат који наводно нико не жели.
Прочитајте ОВДЕ како је покушај Јапана да склопи договор са Ираном запаљен у Оманском заливу.
Извор: Дојче Веле
