Пише: Мирослав Лазански
Наравно, САД сада могу лишити Турску испорука већ плаћених авиона Ф-35, могу турску ваздухопловну индустрију искључити из производње компоненти за авионе Ф-35, могу Турску подвргнути економским санкцијама, али и Турци могу одговорити.
Могу тражити да америчка војска напусти базу Инџирлик, могу, уосталом, тужити Вашингтон међународним судовима због кршења уговора о производњи и испорукама авиона Ф-35. Јер, за то Анкара има важеће уговоре, а не постоји ниједан уговор који би забрањивао турску куповину руског оружја.
Дакле, ако би САД увеле санкције Турској, ако би обуставиле испоруке авиона Ф-35 Анкари, онда би САД врло јасно и директно прекршиле постојеће уговоре. Да ли би Турска спор могла да добије на суду, нешто је другачија прича, јер живимо у времену непостојања међународног права, живимо у времену ароганције моћи.
Управо нам се то из комшилука, из Бугарске, саопштава врло брутално: нема вам уласка у ЕУ док не уђете у НАТО. А они су ушли у НАТО јер су дали свој ваздушни простор за извођење агресије против СРЈ, односно Србије.
Били су тада у функцији помоћника НАТО-а, а по међународном праву, када уступите своју територију, акваторију или ваздушни простор, другој земљи или пакту, за извођење ратних операција против треће државе, ви сте учесник у рату, односно у агресији. Тако каже међународно право. Које је у ароганцији моћи суспендовано...
Неки други, чија држава и народ ни после убијених шест милиона Јевреја нису означени као геноцидни, сада нама лествицу за улазак у ЕУ подижу на ниво признања да су Срби геноцидна нација.
Треба да анализирамо које ће нам све нове услове за улазак у ЕУ у временима која долазе испоручити. Јер, некада је било: испоручите само Милошевића и улазите у ЕУ, па после Караџића, па онда Младића, па Косово је демократско питање, само ви уведите демократију и онда улазите у ЕУ, а Косово остаје у Србији.
Увели смо демократију и испоручили све што се могло, али изгледа да то није довољно. Можда једног дана и уђемо у ЕУ, а можда и не уђемо, али и ако не уђемо, сунце ће и даље сијати, а деца ће се играти у земљи Србији, неће бити смак света.
А до тада можемо се владати у контексту стратегије „сачекај и види”, или „сачекај и прикључи се”. Пошто ЕУ сада све више личи на бициклистички „Тур д’Франс”, јер се чланице ЕУ деле на посебне групе, економски и политички стабилне и оне у финансијској и политичкој кризи.
А све би до истог циља различитим брзинама, при чему је дискутабилно шта је уопште заједнички циљ: федерална Европа или конфедерална Европа? Французи наговештавају Европу неједнаких брзина, што није идеал, али јесте цена брзог проширења ЕУ.
Париз сматра да ако сви марширају истим темпом, онда ЕУ тапка у месту. Други спомињу бродске конвоје који су у Другом светском рату спасили Велику Британију: брзину конвоја одређивао је најспорији брод у конвоју.
Ако је Грчка тај најспорији брод, после ње Италија, Немачка и Француска, као предводнице конвоја, не желе да плове брзином Грчке. Ако Грчка не повећа брзину искључиће је из конвоја и последњи брод ће морати да плови сам без заштите. Цену те двобрзинске Европе још нико није израчунао.
Формула будућности ЕУ заправо је једноставна: нема новог проширења без реформи, нема проширења без продубљења. ЕУ сме да се даље шири тек када постане ефикаснија, а њен рад прегледнији.
Нема проширења без продубљења, значи да прво мора да дође до чвршће интеграције садашњих чланица ЕУ. Сада је ЕУ пред фаталном алтернативом: да дозволи да је велике противречности између чланица разнесу, или да се сроза на ниво нешто јаче зоне слободне трговине.
Чаробна реч за ову дилему јесте флексибилност која спречава парализу, да се ЕУ не претвори у гомилу подсавеза: својеврсну ЕУ „a la carte”. Па да се једе само оно што је на столу, односно да се не иде испод досадашњег нивоа интеграције.
Друга је опција да Брисел не нуди јела по жељи, већ само избор између два јела: прво је савезна држава са заједничком валутом, војском и привредном политиком, а друга опција је савез држава и у њему би били данашњи састојци ЕУ. То је Европа концентричних кругова, или ЕУ променљиве геометрије, што заговарају Французи.
Европа је данас у дилеми којим путем даље: уставна криза ЕУ, буџетска криза, дугогодишња криза око Турске, грчка и италијанска криза, склеротичне националне економије, све је то блаженство за евроскептике. Немачко-француски мотор све теже вуче све тежу каросерију, са све већим бројем блажено-безбрижних путника.
Док се Немци и Французи упињу да спасу што се спасти може, у те две земље све је већа криза поверења у институције, криза политичких странака које традиционално владају. И Немци и Французи због ЕУ касне са домаћим реформама, док популистичке странке користе страхове и освајају терен. ЕУ као да стари, добија боре и пре него што је успела да одрасте.
Једно је сигурно, Србија треба да се спреми на дуже чекање за пуноправни улазак у ЕУ. Зависи од тога имамо ли „мишиће” за улазак у ЕУ или немамо. Ако се чекање Србије за улазак у ЕУ одужи само због тога што ЕУ још не може да доведе своју кућу у ред, онда је то грешка Брисела, јер савршени модел ЕУ никада и неће бити изграђен.
Ево зашто је тешко да црногорски Валданос постане нова НАТО база! Више о томе ОВДЕ.
Извор: Политика
