Пише: Мирослав Лазански
Прво су Иранци оборили амерички дрон, онда су Американци одлучили да због тога бомбардују Иранце, али су их ипак пре тога приупитали шта да бомбардују у Ирану да не би превише заболело, па су онда ајатоласи у Техерану одбили тај дил, па је онда Доналд Трамп десет минута пре лансирања ракета све зауставио. Следи британско заробљавање иранског танкера у Гибралтару који је наводно иранску нафту возио за Сирију, и то преко Гибралтара(?!). Добро да није преко Панамског канала. Затим Иранци заробљавају у Заливу страни танкер, који наводно шверцује нафту. Британци одмах пожуре да кажу да није њихов. Онда амерички ратни брод у водама Хормуза обара, наводно, ирански дрон. Техеран демантује да је дрон припадао Ирану и сугерише да су Амери заправо грешком оборили свој дрон. Што не би било немогуће, јер је пре тридесетак година америчка крстарица управо у тим водама грешком оборила цивилни путнички авион на редовној линији и у међународном ваздушном простору. Погинуло је готово 200 људи. И ништа, Пентагон се културно извинио породицама жртава.
Сада код обореног дрона нема људских жртава, а Пентагон тврди да се дрон оглушио на америчка упозорења да је пришао исувише близу америчком броду. Некако ми то није јасно, пошто дрон нема пилота, нити могућност да ступа у радио-везу са америчким ратним бродом. Како су то Амери упозоравали дрон да је исувише близу њиховом ратном броду? Пуцњавом поред дрона да би оператери дрона, ако је реч о Иранцима, видели да су мало превише амбициозни? Или су Амери ушли у радио-комуникацију за иранском револуционарном гардом, јер се претпоставља да је она власник дрона, и лепо замолили пасдаране да одмакну дрон од америчког ратног брода? Или је ово, заправо, била само излазна стратегија и за Амере и за Иранце: „Ми смо вама оборили дрон, ви сада нама исто, али ћемо ми рећи да дрон није наш него ваш”. И нико није изгубио образ, не мора да дође до рата, хајде да ми наставимо трговину као да ничега није било.
Јер, трговина и нафтом и оружјем између Запада и Ирана, без обзира на то шта се све званично сада тврди, одвија се несметано. Конвоји за Техеран и даље тутње и плове и то има вишедеценијску праксу. Још 1987. године Немачка је продала Техерану цивилне хеликоптере, који су затим у Аустрији префарбани у маскирне боје, опремљени наоружањем и напуњени електроником, да би преко Либије стигли у Иран. Од 1980. до почетка 1988. године, а то је време ирачко-иранског рата, у Лондону је у Улици Викторија три спрата на врху једне велике зграде заузимао ирански центар за логистичку подршку, у ствари анекс ратног министарства из Техерана са специјализованим службама за копнену војску, ваздухопловство и морнарицу. Чак и када је Велика Британија у јуну 1987. године прекинула дипломатске односе са Ираном влада Маргарет Тачер није хтела да дира иранску централу за куповину оружја у Улици Викторија. Било је потребно да неколико лоше расположених пасдарана гађају британски танкер у септембру 1987. да би десетине иранских функционера и војних лица, који су постали исувише упадљиви, били замољени да напусте Викторија стрит. Ипак, није познато да ли су сви и отишли, јер су „шопинг листе” иранске војске наставиле да стижу у британску војну индустрију. Што нису стигли да ураде Британци, чинили су Швеђани. Огромне иранске поруџбине барута и експлозива учиниле су да Шведска изгуби свој ореол невиности у тој области трговине. И сам Улоф Палме био је упознат са шведско-иранском трговином, коју је организовала фирма „Нобел”, која је у Шведској примала иранске функционере задужене да уруче поруџбине. Палме је убијен у фебруару 1986. Годину дана касније, један други Швеђанин, главни инспектор за извоз наоружања погинуо је у метроу у Стокхолму – пао је под воз.
У тадашњој трговини оружјем с Ираном учествовала је 41 земља, међу којима су Финска, Белгија, Холандија, Аустрија, Италија, Немачка, Аргентина, Вијетнам, Бразил, Кина, Северна Кореја, Либија, Швајцарска, Тајван, Пакистан, а захваљујући свом арсеналу америчког наоружања и Израел је снабдевао Иран. Заправо, истрага поводом „Ирангејта” показала је уску повезаност пензионисаних израелских генерала, који су се реактивирали у трговини оружјем, с америчким генералима у пензији који су опет диловали с Иранцима. Једну противоклопну ракету која кошта око 6.000 долара Техеран је плаћао троструко више. Мали је број држава које могу одолети таквим аргументима. Преко израелских и америчких посредника Иран је набављао резервне делове за борбене авионе Ф-4, Ф-5 и Ф-14, за транспортне авионе „херкулес”, за ПВО системе „хоук”, америчке противтенковске ракете „тау”, од Северне Кореје је 1987. купио оружје у вредности од 1,8 милијарди долара, а од Кинеза исте године у вредности од две милијарде долара.
Дакле, то је све било у време ирачко-иранског рата, када је важио ембарго УН за продају оружја Техерану. Онда и сада разбацани делићи слагалице кад је реч о продаји оружја Ирану, из Шведске, Француске, Италије, Велике Британије, Швајцарске и САД, стварају слику дволичности и лицемерја Запада, односно слику поштовања само својих интереса. Док Вашингтон оптужује Техеран за спонзорство тероризма, сви са Запада настављају да тргују, отворено или илегално, с Ираном. Чак и сада постоје основане сумње да САД посредно, преко неких јужноамеричких компанија, купују иранску нафту. У међувремену, Иранци су заробили још један британски танкер. Овог пута заиста британски. Игра са дроновима је попут игре са змајевима у Азији.
Прочитајте ОВДЕ шта пишу британски медији о томе ко је отео танкер.
Извор: Политика
