Као што је већ познато, данашња територија САД у 19. веку била је подељена између севера и југа, односно јужне конфедерације и северних униониста.
Од колонизације северноамеричког континента они имали су различите приступе питању ропства. Иако ни на Северу није било све бајно кад је у питању робовласништво, тамо се економија ипак није ослањала само на присилни рад афроамеричких робова. Постепено, северне државе су забраниле ропство.
На југу су ствари биле сасвим другачије. Бесплатни рад робова подстакао је привреду и према попису становништва из 1860. показало се да се економија заснива на бесплатном раду између 3 и 4 милиона робова, пише портал "All that's interesting".
Наравно, различити приступи ропству створили су велику напетост између Севера и Југа. Већ средином 1830-их појавиле су се прве организоване групе које су се залагале за промоцију ропства. Напетости су се наставиле током прве половине 19. века, пошто су се САД припојила нова подручја. Такозвани компромис из 1850. године додатно је продубио политичко неслагање. Сукоби између присталица и противника ропства само су доливали уље на ватру. Калифорнија је постала слободна држава, а ропство се у Јути и Новом Мексику регулисало тзв. народним суверенитетом, док је у Вашингтону ропство сасвим укинуто.
Међутим, јужњаци, заговорници ропства донели су Закон о одбеглим робовима, према којем су власници могли поновно да приведу одбегле раднике и врате их против њихове воље на своје плантаже.
Пресуда у корист Дреда Скота из 1857, којом се у САД укида ропство, није одговарала многим белим јужњацима. Штавише, стигла је у време кад су они размишљали о проширењу права робовласника и ширењу овог система на суседне земље јужно од САД. Џорџ Бикли био је један од њих и прихватио се ковања другачијег плана с много жара.
Тај лекар из Вирџиније, авантуриста и издавач, схватио је да долази лоше време за робовласнике и да ће морати да се добро организују ако желе да спрече укидање ропства. Према Тексашком архиву, покренуо је с још петорицом истомишљеника тајну организацију Витезови Златног круга. Иако су се у међувремену загубила имена његових пет пријатеља, остало је записано да су се нашли у Лексингтону у Кентакију 4. јуна 1854. године и основали ову организацију. Циљ је био једноставан, али грандиозан: створити робовласничко царство познато као Златни круг.
Ово огромно царство протезало би се на 3.600 квадратних километара. Главни град би му био Хавана, Куба, а његов утицај проширио би се на јужни део Северне Америке, на територију данашњег Мексика и на Средњу Америку, већи део Кариба и северне делове Јужне Америке. Мексико би се, према том плану, поделио у више држава, у којма би били именовани конгресмени, и тако би се освојила тамо власт, а царство би постало светски монополиста дувана, шећер и памука. Златни круг је замислио да белци живе у вечном благостању на леђима црних робова.
Неки извори чак с чланством у витезовима повезују Џона Вилкса Бута, убицу Абрахама Линколна, али и славног одметника Џесија Џејмса. До 1858. витезови Златног круга имали су подзаконске акте, обреде и устав. Локалне испоставе звале су се "дворци", а до 1860-их Бикли је тврдио да група има преко 100.000 чланова. То је претерано, али могуће је да су сакупили 50.000 чланова до 1860. У Калифорнији су имали 16.000 чланова, 8.000 у Тексасу и Кентакију, а постојали су "дворци" и у Алабами, Арканзасу, Џорџији, Мериленду, Мисузрију, Северној Каролини, Тенесију, Вирџинији.
Док су витезови сањали о робовласничком царству, тежи део задатка је био припојити Мексико САД-у. Намеравали су тамо да населе белце и сваком дају по 640 хектара земљишта с робовима. Чувала би их војска од 16.000 војника, а тако би се обезбедила и америчка превласт. Педесет држава било би издвојено из Мексика, а њима би руководило 50 сенатора и 60 или више конгресмена, који би заступали интересе јужњака у САД и надгласавали северњаке унионисте.
Пре почетка грађанског рата витезови су се концентрисали на анексију Мексика, али тај сан им се никад није остварио. Док је Бикли припремао напад, витезови су почели да се међусобно гложе и завладала је анархија. То се догодило и у Њу Орлеансу 1860, а та побуна омела је масовно окупљање трупа на граници с Мексиком. Иако су окупили велики број војника на реци Рио Гранде, која дели САД од Мексика, напад није никад изведен.
Почео је и амерички грађански рат (1861-1865) и Конфедерација је изгубила, а то је ставило тачку на робовласништво, па и на Златни круг. С укидањем ропства и поновном интеграцијом Јужних Седињених Држава у Унију, витезови Златног круга изгубили су сваку популарност. Међутим, неки тврде да је та организација и данас активна као тајно друштво. Још круже и гласине да су витезови Златног круга скривали велико благо за припрему новог грађанског рата. Такве гласине поткрепили су и неки каснији догађаји. Наиме, двојица дечака из Балтимора пронашли су 1934. године 5.000 златника из тог доба, који би вреде око 10.000.000. долара.
Неки верују да у САД, а можда чак и у Канади, постоји још таквог блага. Легенда о скривеном злату подстакла је и Боба Бруера да после пензионисања у морнарици 1977. крене у потрагу за благом које су, како верује, сакрили његови преци из Арканзаса. Али, Бруер је пронашао довољно доказа да се та легенда заснива на некој стварности. Године 1991. пронашао је кованице из 19. века укупне вредности око 400 долара. Према његовим речима, укупно благо из 19. века које су похранили витезови и њихови присташе данас би вредело чак око 160.000.000 долара.
Такође, неки доказују да је управо Кју-Клукс-Клан потекао од витезова Златног круга. Наводно су они били војна грана витезова који су с временом прерасли у посебну организацију.
Прочитајте ОВДЕ америчку анализу која ће вас запрепастити.
Извор: Курир/ express. hr
