Прекид сарадње уништене совјетске номенклатуре са синдикатима и радикалним левичарским групама, пре свега у западној Европи, чије је активности према „Досијеу Митрохин“ финансирао СССР, дао је зелено светло за прелаз на дивљи капитализам и неолибералне реформе у Европи, али и читавом свету.
Овај напад су успеле да избегну суверене земље попут Кине, Ирана, Либије, Вијетнама, као и афричке и азијске земље идеолошки удаљене од западног економског и финансијског система.
У систему који је успостављен, малобројна приватна олигархија је успела да успостави контролу над већином светских економских токова и кренула је да намеће своју агенду у свету. У том процесу су почели да се служе свим расположивим средствима, укључујући и ратове. У текућем раздобљу новог „капиталистичког развоја“ мултинационалне корпорације су постале те које воде игру. Оне, односно њихови власници, су креатори политичких токова, као и јачања и ширења политичког утицаја који за циљ има да заштити искључиво њих саме и даље акумулирање богатства и привилегија.
Системски и смишљено, уништавала су се и још увек се уништавају националне економије, али и културне и традиционалне вредности циљане популације.
Како повећаног притиска, за који су Европљани наивно веровали да га трпе само Британци под владавином Маргарет Тачер, нису биле поштеђене ни западне земље, може се рећи да се на мети нашла светска популација у целини. Вредности слободе, једнакости, братства и солидарности, које су се негде манифестовале кроз припадност идеологији као у Кини, Куби или Северној Кореји, јак патриотски набој у комбинацији с идеологијом, што је случај у неким арапским земљама, или кроз припадност конфесионалној заједници, што видимо у Ирану, морале су да буду уништене.
Где није било јаких, заједничких вредности, као на простору бившег Совјетског Савеза, ова девастирајућа политика је успела да донесе добре резултате.
Али зашто је било важно уништити читаве народе и њихове економије? Из простог разлога што је за елиту то било, и још увек је, питање опстанка.
Према статистикама Уједињених нација, пре неколико година, у више од 80 земаља света доходак по глави становника је данас знатно мањи него пре 10 година. Ако узмемо у обзир глобални економски раст, онда говоримо о аномалији у којој се богатство акумулира у рукама неколицине, а сиромаштво у друштвима се повећава. Људи су тога данас свесни, али то зна и западна олигархија.
Примера ради, чак и пре кризе је у Америци 60 милиона људи живело с мање од седам долара дневно, што су корпоративни медији системски скривали. Ситуација је слична и у Европи, која након Мастрихта бележи 20 милиона незапослених, а 80 милиона је на рубу сиромаштва.
Остварила су се предвиђања италијанског политичара Бетино Краксија, који је пре срљања у Уговор из Мастрихта рекао „да ће Европа и Италија у најбољем случају живети у лимбу, а у најгорем у паклу“. Због своје непопустљивости, да прихвати тај накарадни уговор, је против њега покренут судски прогон и Кракси је касније умро у егзилу у Тунису.
Неки ће за суморне бројке о европском паду, које одражавају стање у ЕУ непосредно након Мастрихта, рећи да је то тек 16 одсто од око 500 милиона становника ЕУ. Касније бројке су показале да је 17 милиона сврстано у категорију врло сиромашних, а 70 милиона нема приступ пристојном становању. Оштре мере штедње и политика Брисела су додатно погоршале ситуацију, али се сви претварају да је све у најбољем реду.
Ови и свежији подаци су добро познати и свесност о озбиљности ситуације расте, заједно са осиромашењем које погађа већину нас. Велики приватни власници корпорација, често моћнији од самих држава, купују политичку моћ која онда фаворизује њихове интересе. Постојећи систем либералне парламентарне демократије је давно описан као идеалан за елиту, јер су сви представници политичке „елите“ замењиви. Наиме, пропаст неког од политичких актера вођа или странака не значи ништа, јер њихово место истог тренутка попуњавају унапред одабрани актери, којима је задатак да спроводе исте политике, тако да радикалне промене постају утопија.
Тако се изгласавају закони који финансијској и предузетничкој елити омогућују пореске олакшице или их чак потпуно ослобађају од плаћања пореза, што на другој страни осиромашује друштво у целини. Примере смањења порезног притиска на такозване „послодавце“, иако се у ту групу убрајају и милијардери из финансијског шпекулативног сектора, мантра су како би ти људи свој све већи профит улагали у националне економије, што се у правилу не догађа.
Фарса с демократијом и жељом за глобалним растом се наставља у америчком Конгресу, који је до сада подржао све регионалне ратове, чак и оне у којима званично не учествује Пентагон. У том случају се прибегава трику којим се у те ратове као саветници шаљу амерички генерали и официри у пензији или приватне војске. Њихов задатак је сарадња с локалним војскама, а финансирани су, наравно, од стране западних земаља.
Даље, ту су и медији и пропагандне кампање корпоративних медија против Русије, Кине, Ирана и других, док се истовремено пружа подршка или се прећуткују злочини прозападних диктатура широм Африке или у арапском свету, где је уочљив пример фундаменталистичка исламистичка монархија Саудијска Арабија.
Под паролом ширења демократије, слобода, брисања граница и сузбијања негативних појава национализама широм Европе се умањују надлежности националних парламената, „декриминализују“ закони о пословању и врши пљачка националних економија. Сво богатство се слива у џепове представника крупног капитала, а истовремено се умањује улога државе којој би основна функција требало да буде контрола јавних финансија и надзор над централном банком, управљање системима здравства, образовања, становања, запошљавања и свих облика социјалне помоћи који су у интересу народа.
Све наведено доказује да живимо у временима империјализма као највишег стадијума капитализма.
Масовни медији непрекидно пласирају и подгреавају идеју како је економска криза узрок погоршања ситуације, али криза је у самој природи капитализма.
Односно, главни узрок кризе је концентрација и гомилање капитала у рукама елита, а те политике спроводе и леве и десне владе, које су ограничене на заштиту интереса великих приватних корпорација и раде против јавног интереса. Као последицу тога имамо фискалне дефиците, повећања државних дугова и опште осиромашење становништва. Ситуација покушава да се прикаже бољом тако да се европске земље упоређују с једним Мозамбиком или Бангладешом и Европљани би „требало да буду срећни што уживају благодати система у ком живе“.
Али, узмимо пример Француске, где су мултинационалне корпорације до 2006. платиле 6,1 милијарду евра пореза, а требале су да плате 33 милијарде евра. Све то је учињено уз благослов државе, да би на крају бивши председник Оланде 2016. био присиљен да прогласи ванредну ситуацију у економији земље. Та иста држава је спровела масовна отпуштања због недостатка средстава у буџету, што је учињено у време када су корпорације износиле из земље око 65 милијарди евра зараде од неплаћеног пореза.
За две године то је био износ од 130 милијарди или еквивалент европског буџета у раздобљу од 2007. до 2013. То се догодило у време када је 2009. забележен рекордни буџетски дефицит Француске. Куда води ова политика, довољно је узети податак да је Француска 2009. дуговала 72,9 одсто бруто домаћег производа, а данас 2488 милијарди евра или 102 одсто БДП-а.
Када говоре о младима, који се буне јер су свесни да им је украдена будућност, председници влада и министри тврде како не постоје „зоне безакоња“ и тиме им се отворено ругају.
Ако постоје зоне у којима не важе закони, а постоје, онда су оне управо унутар државних структура, а резултати њихове политике воде народе у пропаст.
Предаторском капитализму требају ратови, али је насиље уједно доказ да се један систем ближи свом крају.
Капитализам је настао као грађански систем који је заменио феудализам, али је дегенерисао у криминални систем који је омогућио просперитет касти милијардера, док је у смрт послао милионе људских бића. Колонијалном експлоатацијом осудио је многе народе на најокрутније патње, на умирање од глади или ратове. И то још увек траје.
Дакле, ако говоримо о ратовима које је покренуо овај или онај западни лидер, то не значи само и искључиво војну интервенцију. То су агресије које се спроводе санкцијама, економским блокадама, пљачкама земаља у којима су на власт постављени марионетски режими, ратовима које воде посредничке групе или приватне војне компаније у име углавном америчке владе, иако имамо случај где исту праксу у Либији спроводе француска и италијанска влада, које у борби за либијске ресурсе помажу, наоружавају и „саветују“ две супротстављене армије на бојном пољу.
Предаторски капитализам се у овој фази за опстанак бори као смртно рањена звер, а доказ томе је изазивање ратова и уништавању читавих регија и земаља.
Да не заборавимо да споменемо 350 милиона деце старости од шест до 17 година, што није најновији податак, које мултинационалне компаније искоришћавају у свим гранама индустрије и на свим континентима, од Азије до Сједињених Држава. Када буду откривени, као што је био случај са Билом Гејтсом, када су деца у Азији у Мајкрософту радила за 0,65 долара по сату 16,5 сати дневно. Бил Гејтс се извинио и рекао да ће покренути истрагу због радних услова у фабрици једног од његових добављача у Кини, названог КYЕ. Међутим, касније се ово питање више није отварало. Барем не у медијима.
Криза је глобална и сада утиче на западни систем у целини. Неправедно би било звати га само „капиталистичким“. Прикладније име би му било „предаторски капитализам“ у ком се улога државе свела на сервис за пружање нужних услуга становништву, док су сви економски и финансијски токови у рукама неколицине.
Земље попут Кине, Русије, Бразила под Дилмом Роусеф, чак и Ирана под санкцијама, биле су далеко мање погођене кризом, јер су успеле да се одупру захваљујући својој култури, традицији, историјским разлозима, као и политичким и економским карактеристикама, јер нису до те мере апсорбоване у „глобални капиталистички систем“, његове трговинске мреже, банкарство и финансије. Штавише, протеклих година су свим финансијским и трговинским алатима на ком је почивао глобални систем створене алтернативе, пре свега у Русији и Кини.
Међутим, предаторски капитализам у западном свету опстаје. Нажалост, можемо рећи и да је продукт општег права гласа и воље народа. Западни народи као да желе да живе у таквом капитализму, систему који данас уништава све што елити стоји на путу, па се користи терминима попут „дерегулација“, „либерализација“ и „глобализација“, „структурне реформе“, „флексибилизација тржишта рада“, само да прикрије неоколонијализам. Ту су и велике речи попут „сигурности“, „слободе“, „људских права“ које су само параван за прикривање лажи и преваре који су саставни део система у пропадању.
Пример су француски избори 1981. године, кад су такозвани „социјалисти“, након победе Франсоа Митерана на председничким изборима, саставили владу на темељу онога што се тада звало „заједнички програм левице“. Програм је штампан у милионима примерака под насловом „Промена колегијума“. Француски „социјалисти“ су тада покренули информативну кампању и јавне расправе на којима су с искуствима људи са села, радника, студената прикупљали материјал за „Књигу јада“. Помаже се људима у њиховим свакодневним проблемима, спречавају се исељења и пружају други облици помоћи, а све с наводном намером да се припреми нова национална политика.
Једном када су дошли на власт, под притиском националне олигархије, али и америчке владе, сва обећања су заборављена. Из програма су нестале све радикалне промене које су укључивале и национализацију банака и кључних грана економског сектора, као и развој демократије.
Углавном, још једном се доказало како лажне револуционарне странке не могу да спроведу стварне промене. Недавно је то био случај с грчким Сиризом, а „метаморфозу“ прилично радикалног програма је спровео и шпански Подемос.
И даље људи излазе на изборе, гласају за леве, па онда за десне, потпуно несвесни да глас заправо дају стварним владарима финансија и економије, који ништа неће мењати у свом пословању, нити у начину вођења државе. Дакле, нико од изабраних не служи народу, иако им је то уставна дужност и сврха постојања.
Наравно, ситуација са европским безумним гласањем лево-десно је бираче коштала губитка посла, радничких и социјалних права, драконских пореских оптерећења, ограничења слобода и учествовања у ратовима. Демократија? Историја је доказала како револуције баш и нису у календару западне елите. Свако ко је неук и брине искључиво о својим „малим свакодневним проблемима“, а не мисли на друштво у целини и будућност истог, па и будућност читаве планете, несвесно учествује у даљњем продубљивању кризе.
Наравно да није лако деловати у околностима када медије држи корпоративна елита, када се становништво данима засипа дезинформацијама и када се системски ради на дезинтеграцији народа, или нација, ако ћемо користити термин који је прикладан све док постоје националне државе.
Као да из историје ништа нисмо научили. Нижемо грешке. И даље се траже изборне или постизборне коалиције с партнерима или реформским странкама, уместо фокусирања на предлоге за подизање нивоа свести, организовања великих националних расправа о кључним питањима и окупљања у смелим акцијама.
Питања која треба поставити су једноставна. Како контролисати банкарски и финансијски систем или шта банкарске и финансијске институције могу да учине за националну економију и како у будућности управљати предузећима од стратешког значаја и ресурсима који се законом морају ставити под надзор државе? Постоји безброј правих питања која нико не поставља, јер су то питања која окупљају критичну масу. Тада се могу избећи јадни и корумпирани представници синдиката, којима је ионако задатак само да каналишу незадовољство грађана у смеру у којем неће штетити капиталу.
Није ли јадно видети синдикалисту када у преговорима с владом тргује за мало мање технолошког вишка или када „ратују“ за мизерну накнаду од неколико стотина куна за Божић или Ускрс. У тој улози подсећају на синдикате из прошлих времена, када и је задатак био дељење свињских полутки и организовање распореда одласка у радничко одмаралиште негде на Јадрану.
Ако ћемо бити искрени, можда су бивши „смешни“ партијски синдикати радницима успевали да дају више од актуелних корумпираних синдикалних вођа, од којих су неки на истим функцијама такорећи од 1991. године
Није ли прави задатак синдикалиста борба за учествовање радника у одлучивању и управљању компанијом и борба за нова и већа права?
Не живимо у демократији
Идеја да због напуштања непоштеног система ризикујемо још већу кризу је хереза. Олигархијска хоботница не одустаје од заваравања људи како ће мерама штедње и даљим резовима осигурати бољу будућност. И ми тако ћутке пристајемо на нове социјалне резове, продужава се радни стаж до 67. године живота, намећу нам се тезе како морамо да радимо више како би више и зарадили. Неретко се људима говори да су лењи или неспособни, у шта многи почињу и да верују и окривљујући сами себе одричу се од борбе.
Ушли смо у раздобље у ком незапосленост драстично расте и милионе свакодневно искључује из света рада, чиме им се отима право на достојанствен живот, док се клан приватних власника драстично богати и шири пипке политичке моћи. У најбољем случају се посао може наћи „негде другде“, у својој земљи, али далеко од куће или у иностранству. Једно и друго од вас тражи да се прилагодите „флексибилном тржишту рада“ и заборавите на радно место које ће бити ваше читав живот.
Две су солуције, континуитет овог система или народна побуна. Прва ће опција резултирати јачањем ауторитативне природе политичке моћи у последњој фази империјализма и диктатуре пре рата, јер економски рат увек води у оружани.
Сведоци смо како политичка моћ постаје све више ауторитативна, а слободе се смањују под изговором заштите реда и сигурности и демократије саме. У овој фази елита још увек има доста адута у рукаву. Најјачи су алати којима се деле људи, а тај задатак спроводе ретроградне струје које ће даље делити људе у мање или веће сукобљене групе.
Савршен пример за то су зелене странке или наводни покрети за заштиту околине, који су проклијали из предаторског капитализма, не пропитујући уопште систем који је узроковао уништење околине. У ову категорију спадају и „борци за људска права“, попут оних за права ЛГТБ особа и често недефинисаних мањина.
Људска права су широка категорија и борба за њих подразумева све људе, а не само за мањине. Неко ће рећи да је већина заштићена, али од чега? Од отказа, смањења плата и продужења радног века нису заштићене ни већине ни мањине. Ако се уништи здравствени систем, трпеће сви и зато је нужна једна борба под истом заставом.
Ничиме се ти зелени покрети, као ни псеудосоцијалистичке странке које их подржавају, не супротстављају политици, нити ометају процесе који стварају проблеме. То ће трајати тако дуго док се не супротставе систему самом, узроку свих претњи за околину, као и људско друштво у целини.
Дискурс тих еколога, на пример надзор над применом или развојем нуклеарне енергије, подсећа на оне који су средином XИX века оптуживали парне машине за ширење туберкулозе у руралним подручјима. Сва невладина удружења која финансирају владе или разни корпоративни фондови имају само један примарни задатак, а то је да својом псеудореволуционарном фразеологијом поделе и ослабе народне покрете који се кувају и повремено проклијају у бази.
Како променити ток ствари?
Као прво, сложити се око политике националних интереса. Надаље, окупљати се и деловати с циљем разбијања система на локалном нивоу, на пример, не допустити да се компанија затвори или да се поделе откази како би компанија остварила већу добит. Одбијање пресељења, инсистирање на бесплатном здравству и образовању, изградњи станова, захтевати од својих политичких представника да одрже своја предизборна обећања.
Чак и оваква каква јесте, демократја се може искористити.
Остаје питање преузимања контроле над средствима за производњу, финансије и над трговином. Пут јесте тежак и политичке странке које воле да се назову „прогресивним“ редовно подбацују. Еманципација људи ће бити дело њих самих у тренутку када схвате да без удруживања и једне јединствене политичке платформе, која ће бити спремна да раскрсти с постојећим системом, нема напретка.
Овога тренутка све назови „прогресивне“ странке не говоре народу, или народима, о нужности раскида са системом који пропада и све нас вуче у амбис.
Конкретни предлози и акције који окупљају људе око идеје политичке и друштвене промене морају да буду успостављање надзора над централном банком, осигурати пут којим ће се заобићи ММФ, Светска банка, чак и Светска трговинска организација и друге „међународне“ институције. Други су то већ учинили пре нас и створили су алтернативе овим системима. Постоје доказани путеви за успешно заобилажење споменутих институција. Све за шта се европски народи морају борити једнако се тиче нас, као и остатка света.
Читава Европа се мора организовати на другачији начин и одвојити се од бирократије у Бриселу, чиме ће стати на пут начину генерисања финансијске моћи. То подразумева и раскид Уговора из Мастрихта или везе с онима који и даље желе да га следеи. Народи Европе морају да почну да граде нове начине сарадње који ће бити корисни свима. Тачно је да радикалне мере имају све већу подршку јавности. Ово је клизав терен на ком треба пазити да нас ниједан радикализам не одведе у крајност, али је последњи тренутак да људи врате своје домове и радна места, сва изгубљена људска и друга права и да обезбеде нова.
Ердоган „продао“ Идлиб за руске Су-57? Више о томе читајте ОВДЕ.
Извор: logicno.com
