Пише: Емир Кустурица
Када се одлучимо да кренемо у потрагу за најважнијм стварима, чека нас гомила, читава скаламерија се испречи пред нама. Ако би тада човек кренуо да претура по сталажама не би га гушила само прашина, нити би ствар била олакшана Рембрантовским зрацима светла који се пробију кроз прозорче, брзо би открио како и оно што није примећивао као важно постаје једнако битно као ствари које су раније навирале ношене таласима сећања. Ипак човек мора себи, ако никоме другом, да полаже рачуне пошто се његов живот одвија у историји, никако у вакууму, иако су у свету и код нас тврдили 90-их да живимо време постисторије, посебно наглашавајући да је територија неважна. Онда су САД бомбардовале СР Југославију не због заштите угрожених људских права и злочина него због померања војне силе према Истоку. У том својеврсном Дранг нах Остен које су у два светска рата обављали Немци и тако је стручно обележили, сада је Атланска сила показала мишиће не само нама него и Европи на чијем терену се одиграла драма. Освојена је нова територија.
Дакле у потрази за Истином која је похрањена у подруму, од нас најбоље скривена, постоје два пута. Идеја да једино пут до Бога води до Истине и њој супротстављени рационалистички пут који нас доводи до закључка којег је у филму „Сјећаш ли се Доли Бел” изговорио отац - пијани марксиста. Он је рекао: „Човек је изгубљен случај!” Верујем да је он говорио о јединки, тачније узорку, како су је атлантисти назвали, „златна људска милијарда”. То је по њиховој процени број људи на планети који могу да живе колико-толико добро. Преосталих 5 милијарди по њима нема лека, свакако су осуђени на пропаст те се, касније, с тим у вези, правдају ратовања и цивилизовање барбара те месијанска улога протестантског пуританизма. Шта им треба питамо се? Добар купац који полако пристаје на улогу роба пошто ради за малу плату и нема историјску свест, одговара улози која му је додељена и верује да је подела на богате и сиромашне судбина! Фатализам капитализма! Тако је и код нас било у пракси, поред успешних приватизација, спортиста и уметника, још једино научна памет код нас успева да се роди, али тек када оде у печалбу докаже и уновчи своје способности.
Нови тип хомо сапиенс је потпуно отворено биће, убија време гледајући ријалитије и порно филмове, воли да лаже, али не пристаје на илузије, не воли да ради, а желео би да буде богат, сања да ће му Бог преко Фејсбука послати најбољу девојку и једино је тада религиозан. Отворени је члан отвореног друштва спреман, не само на тортуре транснационалног капитала, него и трансексуалног егзибиционизма. Ако настави овако, ускоро би могао да тражи легализацију инцеста што су неки већ покренули у САД! Последице отелотворених идеја пијаног марксисте нису само рационалистички закључци него и оно што ће тридесет година касније, у нашем плићаку, постати животна стварност, марксизам и либерализам су обједињени транснационалним капиталом обрћући капитал и човека названог - изгубљени случај. Још од Декарта и Волтера, преко Хегела и Канта, Карла Маркса, Запад је производио најбоље и најгоре, а оно што је до нас допрло је најчешће било оно најгоре. У дугом периоду од прихватања хришћанства, Западна црква је објединила библију, мач и камату, у поступку дехристијанизације фабриковала човека убаченог у процес лишавања својстава где су материјални добици и комфор заменили потребу за човечношћу и жртвовањем.
Да ли ћемо, поред свих ствари које смо већ продали, ставити на добош Истину! Ипак, још увек нисмо поражени. Невероватно је да смо ми, уз Русе, преостали део хришћанске културе који није убачен у центрифуге атлантизма и колико-толико смо остали своји. Колико дуго још? Зависи од тога да ли ћемо или нећемо признати Косово. И да ли ћемо одржати Рапублику Српску. Још увек нас нису до краја лишили својстава и што је најважније, нисмо изгубили идеју да су наша црква и вера, те наша култура, магнетне силе опстанка и наше будућности, а веровање у вечност душе, врата слободе. Јер да није тако, пише антрополог и лингвиста Николај Трубецкој, ни руски народ не би преживео док је под монголском влашћу, плаћајући данак, на тихој ватри, а никада није био роб, у илегали одржавао народно хришћанство које је из хибернације ушло преко Ивана Грозног, Ивана III, у фазу стварања царске руске историје. Исто је било и у нашој историји. Под вековном влашћу отоманских Турака, како пише Иво Андрић, духовни живот, а тиме и писменост у манастирима Српске православне цркве, стварана је нераскидива веза са Косовским заветом али и временом будућности. Зато је нама важна Истина о Косову. То је највећи интимни и социјални мотив, без ког би у оном подруму о којем пишем, уместо трагова преко којих се стиже до истине, остало брдо непотребних информација - неред у којем може да завлада промаја и не само да ја не бих могао да пронађем оно најважније што раздваја од плићака времена по којем газимо и веру да живот није пролазна епизода. Зашто сам се онда жртвовао и правио толике филмове. Зато што сам преко покретних слика које су монтиране у ритму срца закорачио у онострано и поверовао да постоји вечни дух.
Ако кренемо у копање по подруму, најтежи задатак би био како поређати све како ваља, јер у нашем плићаку чизме постају важније од ноге на коју се навлаче, капа од главе, расклимани кревет уваженији од онога који је на њему спавао, грамофонска плоча много значајнија од уха и срца до којег је хармонија допирала. Тако се данас живи. Човек је у европској историји направио огроман круг, ослободио се ропских окова, изборио се за хришћанство, после рационалиста и протестаната жртвовао је духовни живот у име материјалног добра. Мрзело га да чека рај после упокојења, па је пожурио да га направи на земљи. После Француске револуције, масони су произвели грађанско друштво, индустријску, па информатичку револуцију. У међувремену је створена позитивна улога у стварању синдикалне свести, свести о злостављању жена и свести о угрожености животне средине. Таман када смо поверовали да ће нови свет ублажити експлоатисање, оно је постало најгоре. Тек данас се остварује идеја пијаног марксисте – савремени човек, изгубљени случај, данас се вратио на почетак. Уместо краљева које је срушио, добио је фараоне и свет у коме 8% људи поседује 88% светског богатства.
Када су јунаци филма „Сјећаш ли се Доли Бел” Дино и Кликер у лаворима испуњеним водом шарали очима надајући се да ће од тога зенице блистати од сјаја, а девојке падати као зреле крушке у њихово наручје, из СФР Југославије су почели да одлазе први радници у СР Немачку, а на радију смо, поред вести шта је радио и где је био друг Тито, слушали Ћелентана и 24 хиљаде пољубаца. Мајке су гланцале лавабое и каде плавим радионом, док су на периферијама градова наши очеви по биртијама практиковали титоизам, религију неверника, најчешће у припитом стању никада не губећи из вида да је појава друга Тита важнија од титоизма. Колико год је био омражен, сви су ценили поредак којег је успоставио, док га они који су га довели нису срушили. Тако је Емил Сиоран писао о Ивану Грозном као страшилу којем завидимо јер је учинио све што ми нисмо смели или нисмо могли, убијао људе. иИма их који тврде да су неки чак завршили на његовој трпези. Ми смо му завидели јер нисмо били у стању да направимо све оно што је било забрањено. И ја сам мислио да су Информбировци вољели Стаљина пошто је он волео херцеговачки дуван и имао поносног дилера који му је дотурао шкију из Попова поља. Требало ми је много времена да схватим како Титов разлаз са њим није био аутентична одлука него је то одлучио исти онај који је финансирао бољшевичку револуцију (Немачки краљ Вилхем II, а касније Вудро Вилсон председник САД-а), а да је Стаљинова улога у Другом светском рату пореметила планове не само у цивилизовању Руса, него су им на крају Другог светског рата стигли до Берлина. Касније је било што је било. Љубав српских и руских комуниста која је прекинута Информбироом, била је такође инвестиција коју смо 90-тих скупо платили. Наша веза са Русима је остала крвно сродство, а духовност је име тог сродства. Нису само високообразовани белогардејци дали Београду најбоље што су могли, него је Николај II објавио рат Немачкој стајући у одбрану Србије.
Дино и Кликер, у Доли Бел, нису радили само на гланцању очију. У тек зачетим духовним процесима они су трагали за одговором на питања света одраслих који су мислили да су веровали у комунизам и којем су они хтели да супротставе хипнозу. Чим би извукли главе на суво тинејџери су понављали до изнемоглости „Сваки дан у сваком погледу све више напредујем” верујући у моћ остваривања власти над самим собом помоћу свeсне аутосугестије, пратећи идеје славног психолога Емила Куеа. Све би било како ваља да нису попустили живци шарматног лажова Кликера који није пристао на религиозну мантру. Није се мирио са оним делом „све више”, па је прекинуо те вечери духовну сеансу у поткровљу голубарника и рекао: „Добро то, а шта ћу ја сутра?” Сви смо се смejали Кликеровом изразу и док је он мислио на сутрашњи састанак са девојком, нас је одушевио његов смисао за реалност. Смисао за реалност као заједничка особина која брише разлику између лажи и истине, спој јединке са остатком света. Али шта да радимо са тим смислом данас? Управо су надахнуће и вера у трансцеденталну способност воде у будућност. У науци, фикцији и реалности. Управо је одступање од реалности неопходна дистанца за здрав живот. Колико год Кликер није могао да се нађе на путу трансценденције, Дино јесте и зато је и био главни јунак филма. Не само да Динов идеализам звучи наивно и привлачно, чак је и Кликерова лаж данас блиска срцу јер није лагао за паре. Он је улепшао свој свет.
Данас, како тврде теоретичари научне културе, они који покушавају да промене све што је човјек у историји направио, када Исис напада и уништи Палмиру, они нису узнемирени. Када после бомбардовања Ирака новинари питају америчког генерала зашто нису заштитили месопотамске споменике културе, он одговара да то нису били амерички приоритети. Шта онда јесу? Затирање прошлости и хришћанске културе и успостављање најновијег поретка робовласништва и потчињавања планете. За то је потребно да Микеланђело буде мање важан од Ендија Ворхола, Достојевски од Ден Брауна, а да све што нас је инспирисало у Холивуду све до седамдесетих година треба преснимити. И то се ради. Највећи дио Холивудских хитова су римејци и видео-игре.
Дакле, породица није само угрожена марксистичком базом и либералном философијом на којој своје везе са светом већ дуги низ година остварује наша држава, а људи, шта ће друго, беже, не желе да буду најјефтинија радна снага у свету. Једино што прикривени расизам данас прихвата беле Словене за које је по пангерманским плановима било зацртано затирање и било планирано одмах иза Јевреја и Рома буду избрисани са лица земље. Данас када се више нико не пита одакле мигрант по Европи и мало ко узима у обзир да су ратове започели они који су најгласнији борци за права миграната. Све се то неко некоме за нешто свети. Ставља се тачка на хришћанску Европу.
Отац из „Сјећаш ли се Доли Бел” није знао да ће се његове речи отелотворити у нашем времену нити је могао сањати тада како ће се развити ствар са човеком – изгубљеним случајем. Нису случајно на почетку ове приче поменути први печалбари који су се отиснули у Немачку и друге западне земље 60-тих, а друг Тито их оптужио да су издајници. Данас ти издајници финансирају живот код нас. Када неки странац набаса у Београд, пита се одакле овим људима онолики новац да читав дан глуваре по кафићима и лежерније живе од оних на Западу. Одговор је опет у шездесетим годинама када су први печалбари отишли у дијаспору која своје вишкове, из самилости и потребе да буду од помоћи, пошаље годишње 5-7 милијарди еура у отаџбину. Без тог новца, била би мрка капа. Ми не остварујемо вишкове из којих бисмо могли да финансирамо бољи живот. Ето сад и ја као мој отац, али шта да радим. Мој отац је био марксиста.
Шта би се десило када би филмски ликови оживели данас? Кликер је имао велики нос и са њим би се десило исто, претпостављам као и са легендарним Сираном Де Бержераком! Мислим да би и један и други тражили пут како да скрате носеве. Кликер би, претпостављам, обавио широке консултације и закључио како је доктор у праву када каже да би нос требало скратити. Међутим, ако би му прилике дозволиле не би се он зауставио само на носу. Претпостављам да би електронска слика на његовом ајфону открила мноштво недостатака које би наставио да коригује. Увек је имао смисла за реалност. Ништа не би остало од Кликера за кога смо уз осмех говорили: „Како ти дивно лажеш.” Дино би сигурно, упркос мајчином настојању да га упути на реалност, „скренуо” у духовне воде и нема сумње да би га плићак у коме живимо погађао и да би тражио утопију. Није искључено да би се ставио под Божији ауторитет.
Када неком није најгоре да свој живот упореди са пренатрпаним подрумом и када реалност прети да у завршној фази процеса дехристијанизације Европе поништи последње резерве ове културе и када зна да она још увек пулсира на Косову, онда му ништа друго не преостаје него да схвати како би формални губитак Косова и Метохије био завршни чин гажења све вредности хришћанске културе, што је случај са данашњом Европом, онда би требало газити дубље и бежати из плићака у коме нас држи време у коме живимо. Наше трајне вредности су заветног типа. Утолико је и намера да Истина у чоековом животу игра главну улогу вредна ствар. Чак и кад би само један говорио истину, требало би га подржати. Истина о судбини Косова и Метохије као највећој пљачки 20. века оворена је пре неколико година као метафора. У нашој јавности Друга Србија регрутује квазинаучнике који са подсмехом гледају на идеју о избору царства небеског над царством земаљским. Али управо је ту подвала. Царство небеско је хришћанска идеја у коју једни верују, а други не верују. Немањићи су ковали сребрњаке трговали и ратовали, освајали територије, али су наше дивљење изазивали својим подвижничким потезима. Њихови наследници копали су руде по Косову, своју војску облачили у најмодернију ратну опрему. Како би се иначе одупрли најмоћнијој царевини петнаестог века у бици на Косову. Дакле, чизма која је деведесетих тамо загазила није само освојила и заузела територију да би дисциплиновала Србе. Они су стали на место одакле се контролише богата моравско-вардарска долина, ту се преко Румуније излази на Црно море, а преко Македоније стиже до Солуна о којем је маштао Бизмарк. Аустроугари и Немци су то све освојили, али су на крају поражени. Дакле, признавање Косова не би била само незалечива рана оних који бирају царско небеско над царством земаљским, него легализација пљачке која се десила под отрцаном фирмом људских права и бригом за цивиле.
О овој, као и многим важним стварима за наш народ, најбоље је рекао упокојени патријарх Павле, чије речи стоје на почасном месту у осећањима човека који је помислио да је његов живот подрум претрпан стварима. Он је рекао: „Цар Лазар није имао ништа против царства земаљскога, али када је био принуђен да бира између земаљског и небеског, онда је он изабрао царство небеско!”.
Прочитајте ОВДЕ како је хрватска председница Колинда Грабар Китаровић слагала да се није срела са Ивицом Дачићем.
Извор: Искра
