Од октобра 2014. године у Србији нафтне компаније плаћају таксу од 2,6 динара по литри горива за обезбеђивање новца за набавку обавезних резерви нафте, при чему Министарство финансија има дискреционо право да одлучи која сума ће од тако добијеног новца отићи надлежнима у Министарству рударства и енергетике за куповину залиха нафте и деривата.
Министар рударства и енергетике Александар Антић оценио је пре неколико дана да Србија има потпуну сигурност у снабдевању нафтом.
"На данашњи дан резерве нафте и нафтних деривата довољне су да покрију просечну потрошњу за 20 дана", казао је Антић новинарима у Вршцу 24. септембра, али није одговорио на новинарско питање колико је новца од прикупљене накнаде за обавезне нафтне резерве за ту сврху искоришћено.
Недоследности у формирању обавезних резерви
Томислав Мићовић из Удружења нафтних компанија Србије, међутим, за РСЕ каже да "већи део тог новца није наменски коришћен за куповину обавезних нафтних резерви".
Зашто више новца није опредељивано у претходним годинама за куповину обавезних нафтних резерви питање је за Министарство финансија, каже Мићовић. Он указује на, како наводи, још једну недоследност у формирању обавезних резерви овог енергента.
"Министарство финансија одвоји новац из буџета за куповину деривата нафте и пребаци га Управи за резерве енергената (при Министарству рударства и енергетике). Та управа онда на све количине нафте које је купила плаћа акцизу (накнаду) и у тај исти буџет врати готово половину новца, што значи да јако мали део тог новца заврши у дериватима. Дакле, плаћена је акциза на стратешке резерве нафте које ће ускладиштене стајати годинама", појашњава Мићовић.
"То је", наглашава, "куриозитет, то немате ни у једној земљи".
"Ви заправо пребаците паре из једног у други џеп, а кажете – уложио сам толико за куповину горива. Не, добар део новца за ту сврху је завршио у вашим панталонама", каже Мићовић.
Савић: Нафташи не губе много
Из Министарства финансија Радију Слободна Европа није стигао одговор на упит о овој примедби Удружења нафтних компанија Србије, а Љубодраг Савић, професор београдског Економског факултета, аргументује да у тој причи постоји и други део који је изостављен, али је важан.
"Држава неће продавати то гориво из резерви, она нема своје пумпе, неће, дакле, продавати нафту у својој режији него ће је испоручити управо бензинским пумпама тих приватних нафтних компанија које то регуларно раде. Према томе, то има резона јер држава већ одваја неки новац за обавезне резерве и за њихово опслуживање и складиштење", каже Савић.
Тај новац, додаје, може бити заробљен дуже време јер је питање када ће и како те резерве бити искоришћене.
"Зашто нафтне компаније не размисле на следећи начин: ако дође до неке кризе, па барем 20 дана ће им држава испоручивати нафту, а да тих резерви нема – шта би оне радиле? Могле би имати и губитке. А када се та нафта стави у промет, они и тако и тако плаћају акцизу", каже Савић и додаје да нафташи у суштини не губе много, губе само утолико што авансирају плаћање акцизе, односно накнаде.
Европска унија је 2009. године земље чланице директивом обавезала да имају резерве и сирове нафте и деривата за 61 дан до 90 дана.
Уговор са Енергетском заједницом и Србију обавезује да до 2023. године обезбеди резерву нафте и деривата за 61 дан. То је и један од услова за отварање поглавља 15 о енергетици у приступним преговорима Србије са Европском унијом.
Да ли ће Србија ући у Евроазијску унију, сазнајте ОВДЕ.
Извор: Радио Слободна Европа
