Регион је изгубио 30 година а најмање толико је каснио за савременим светом – оцењује Шербо Растодер, редовни професор Универзитета Црне Горе, редовни члан ЦАНУ, БАНУ и ДАНУ, у одговору на питање како коментарише актуелне регионалне односе између држава бивше Југославије.

Видите ли, попут појединих познаваоца прилика, савршену сарадњу у одржавању националне нетрпељивости зарад богаћења и профитирања одређене групе појединаца и политичке и остале елите, између, наводно, лажно завађених политичких страна, оних који су на власти у горе поменутим државама? Оних који сопственим народима намећу националну мржњу као основни дискурс док међусобно врло добро сарађују, пре свега, када је реч о корупцији?

– Када је римски цар увео порезе на клозете, сину који му је приговарао забио је главу у државну шкрињу и питао га показавши му новац: „Је ли смрди?“ Сагласно томе интересне елите немају моралних и вредносних скрупула које би омеле њихову сарадњу зачету још у време недавних ратова. Национализам у тој трговини дође као нека врста жиранта и ништа више.

Мислите ли да је могуће превазићи конфликте између народа бивше Југославије, односно превазићи те погубне циљеве и лажљивост политичких елита?

– Цитират ћу Славенку Дракулић: „Нема помирења без истине.“ А до ње је јако тешко, па и болно доћи. Посебно онда када су њени власници „политичке елите“. А Ви сте рекли – какве су. Но, слутим, нову „патолошку љубав“ која ће се заснивати на самообмањујућим „истинама“, односно идеолошким флоскулама онда када те елите схвате да су исцрпљени резервоари „мржње“. Разумијем да свако, па и Србија, „има своју истину“. Али, не разумем потребу да се она не провјерава у комуникацији са „другим истинама“. Проблем Србије је само у томе што се „њена истина“ разликује од свих осталих у региону, и тога су свесни њени прометери који су је „затворили у границама Србије“.

Какав исход видите између односа Србије и Косова, имајући у виду тренутну ситуацију и њене реперкусије на цео регион?

– Овде ћу се позвати на једног, мени драгог београдског угледног интелектуалца, који нажалост више није међу живима, којег сам на једној вечери у Паризу питао: „Је л ви заиста мислите да оваквом политиком можете задржати Косово?“. Одговорио ми је: „Нико тако нешто не мисли, али то јавно нико не сме да каже.“ Мислим негде у подсвести да је био у праву, јер мит о Косову у српском националном дискурсу има само једну конструкциону тешко решиву ману. Оно није могуће без Албанаца. А да би се са њима нашао заједнички језик, Срби би морали да се одрекну много чега из конструисаног мита. Да ли су на то спремни? Ја то не знам, осим што мислим да је Косово много већи проблем Србији него што је Србија – Косову. Време је на њиховој страни и што се то пре схвати, бит ће боље свима. Нова „албанска интелигенција“ на Косову више није она из комунистичких времена настајала на зноју својих очева „шегача дрва“, већ она која говори језике и завршила је најпрестижније универзитете света. То се најбоље види на међународним интелектуалним скуповима на којима они наступају без комплекса и компетентније од других, посебно оних који им опонирају из „патриотских обавеза“. У том смислу сам склон мишљењу да је Србија направила дилетантску дипломатску грешку. Позивати се на Резолуцију 1244, а одбијати сарадњу са Хагом, који је, такође, институција УН је схваћено као политика недопустиве селективности у односима са међународном заједницом. Принцип по којем „признајеш“ само оно што ти одговара и за велесиле је луксуз, а за мале земље неопростив „грех“.

Видите ли оправданост у тврдњама да би решење косовског питања могло да доведе до независности, односно отцепљења Републике Српске из БиХ?

– Знам да постоје такве спекулације у главама неодговорних романтичара. Али је то једноставно неупоредиво. Република Српска је резултат рата и по многима и „геноцида“. Проблем у којем то не признају они који су били у Београду а признали су то сами актери догађаја (Николић, Крстић итд…) јесте апсурд логике који ме обавезује да промишљам чињеницу по којој сам ја можда тренутно јачи од вас. Али, ако сам успио да објединим све против себе – аргумент силе постаје бесмислен. Јер, како објаснити да учесници догађаја признају учешће у „геноциду“, а они који су то посматрали са пристојне дистанце тврде „тога није било“. Уосталом, зашто не рећи. Србија је уз помоћ четврте армије по снази у Европи „спасавана“ од потпуног пораза у недавним ратовима (почев од примера „спасавања“ пада Бањалуке па до других примера). Тачније у реализацији таквог сценарија нови рат би био неизбежан, а сигуран сам да тако нешто нико у Србији не жели. Генерал Живота Панић се жалио Слободану Милошевићу да је у прошлим ратовима, тек у петом покушају мобилизације, проценат мобилисаних у Србији једва достизао 30 одсто. Ова чињеница се прећуткује, јер наводно демистификује српску спремност за ратовање, а за мене је то кључни аргумент потребе регионалног помирења. И на крају, сигуран сам да знате, у актуелним преговорима у којима је била наговештена „договорена промена граница“, званичници међународне заједнице, од којих су неки веома блиски Србији, били су више него енергични у ставу да „нема промјене граница, чак ни онда када би успели да се о томе договорите“. Наравно, јер је у питању регионална стабилност.

Како видите режим Александра Вучића? Да ли је он, према Вашем мишљењу, диктатор?

– Наравно да бих за некога рекао тако нешто морао бих располагати информацијама које немам. За мене, уз моје скромно знање, то је режим мешавине модернисте и традиционалисте, популисте и реформатора, националисте и индивидуалца, који личи на сличне режиме у региону. Такви режими имају највише проблема сами са собом, јер их је тешко дефинисати. Веома је важно да Србија, која објективно има највећи демократски потенцијал, у региону, буде лидер у демократији а не неко ко ће изазивати подозрење.

У чему је разлика, када је реч о Вучићу, у односу на друге државнике региона?

– Само у томе што ми се чини да он има потребу да се стално са неким пореди, верујући, као и сви други, да је „најбољи“. Вредност лидера се не мери по томе шта мисле о себи, него по томе шта остављају народима којима управљају. Ту му баш и није нека конкуренција у региону.

Односи бољи међу елитама него обичним људима

Како видите актуелне односе између Црне Горе и Србије? Постоји доста евидентних чињеница о умешаности Србије у покушај државног удара 2016. Видите ли ту некакав однос који превазилази општи и своди се на појединачни интерес?

– Чини ми се да у овим односима постоји мали апсурд. Објективно двије најближе државе имају боље односе, први пут у историји, међу елитама него међу обичним људима. Аутистичне политике су сметња редовним комуникацијама, које су некада обострано биле веома интензивне. „Државни удар“ није догађај који би могао покварити постојеће односе, али може бити добар изговор онима који теже томе. Што се тиче инволвирања Србије у свему томе више мислим да је то исказ свести „антиНато-расположења“, која је искоришћена на крајње дилетантски начин, него неке организоване активности. Судски процес је у току. Сачекајмо. Мишљење о Црној Гори у Србији и даље доминантно профилишу они чија су се сва претходна мишљења показала погрешним. Црну Гору тешко понекад разумијевају сами Црногорци, те имам разумевања за оне у Србији који то не могу.

Прочитајте ОВДЕ  на шта то упозорава руски амбасадор у Србији.

Извор: Данас