Пише: Владимир Гујаничић
Неколико година након тога, свима је постепено постало јасно. Распад образаца интервенција Америке и њених савезника у Сирији и Блиском Истоку уопште, био је кључни тренутак, након чега је сам концепт америчких савеза почео да се распада.
Чак и након првог крстарећег ракетног напада, који је одобрио председник Доналд Трамп, турски министар спољних послова Чавушоглу је изјавио да је “Турска спремна да следи Америку”. Откако су војни аналитичари Пентагона схватили да је немогуће стећи ваздушну супериорност над Сиријом и истовремено водити регионални рат против Ирана и Русије, Америка је одустала од регионалног рата. Тај тренутак је постао преокрет – „Америка је изгубила вођство“.
С обзиром да је целокупна операција “Арапског пролећа” замишљена да задовољи интересе Америке на Блиском Истоку и Европи, као и интересе њених савезника, једина опција је била да операција успе.
Пад Сирије омогућио би да се енергетски ресурси Персијског залива повежу са Европском унијом, Ердоган би добио своје нео-османско царство где год да би на власт дошло Муслиманско братство, док би главни непријатељи Израела били уништени једним великим ударцем. Али догодило се супротно.
Верност без покрића
Како је постало јасно да Америка не може да победи и одржи спољнополитичку синергију између себе и својих савезника, створила се напета ситуација.
Јавила се потреба савезника САД-а да створе нову спољну политику, како би задовољили своје егзистенцијалне потребе, а код Америке да их одржи у свом политичком току, како би спречила или, још боље, успорила планове земаља у супротном „блоку“.
На пример, ирански улазак у Средоземно море и његове ближе везе са Ираком, изградња руских гасовода за Европску унију, повезивање Русије, Казахстана и Кине огромном мрежом аутопутева итд.
Од свих савезника САД-а, можемо рећи да је само Израел остао чврсто везан за спољну политику САД-а на Блиском Истоку из простог разлога што пројекција израелске политике није повезана само за економски добитак, као у случају других америчких савезника, већ и за његово голо постојање, с обзиром на перспективу развоја Средњег Истока.
Видећи како Америка не може да оствари своје циљеве и своје интересе, савезници САД-а су схватили да само Америка и Израел имају користи од расипања својих ресурса на покушаје заустављања формирања Новог Блиског Истока.
Уз то, Уједињени Арапски Емирати, Катар, Турска и чланице ЕУ, које су желеле да остваре своје енергетске потребе, почеле су да напуштају читаву операцију.
При томе, напуштање зацртаног спољнополитичког курса није ишло директно против Америке, већ је прилагођено оним областима које су се подударале са њиховим међусобним интересима.
Немачка је јасно ставила до знања да ће се градити Северни ток 2, Турска је превисе дубоко сарађивала са Русијом у изградњи Турског тока и куповини најсавременијих система противваздушне одбране С-400, Катар је званично признао Иран као стварну силу исламског света на Блиском Истоку, док су Уједињени Арапски Емирати били међу првима који су амбасадора вратили у Дамаск и започели улагање у сиријску економију.
САД, наравно, нису могле да мирују док су сви ти процеси у току, али амерички савезници су такође постали свесни да ће директна америчка интервенција против било ког од њих додатно довести у питање америчку спољну политику, па су наставили да кроје сопствену спољну политику.
Оно што смо видели је да Америка може само да успори процесе, али не и да их преокрене.
Италијани су постали свесни ове чињенице чим су се придружили Кинеском путу свиле, као и Немци Северном току.
Турско руководство је готово изгубило главу, али показало је да је могућа политика суверенитета унутар НАТО-а, чак и у мери у којој су својим противљењем ставили у питање само постојање НАТО-а.
Иако се нови глобални рат неће водити на исти начин као и Други светски рат паралеле се и даље могу повући у неким процесима.
Када је Немачка изгубила у Другом светском рату, њени савезници су у кључним тренуцима покушавали да напусте Немачку и створе нову политику како би спасили своје народе од одређеног уништења, како би се одвојили од тима који је изгубио.
И иако је Немачка успорила тај процес интервенцијама у Италији, Мађарској и другим земљама, општи развој фронта осуђивао је немачку политику и немачки савезници су завршили рат онако како су морали.
И иако ситуације нису у потпуности упоредиве, морамо закључити да се слични процеси одвијају и у Америци када су у питању њени савезници, уз чињеницу да би америчка војна одмазда имала катастрофалне последице на њене политике, док економске мере (санкције) и политичке интриге не заустављају постојећи процес распада америчке спољне политике, већ га успоравају.
Неки већ виде да ће се Америка, с планираним стварањем „Трансатлантске зоне“ са Великом Британијом, која коначно напушта Европску унију, поново покренути са нових, мада нижих позиција.
Ипак, постоје они који верују да ће Америка „чудом“ успети да преокрене тај процес. Време је на страни мултиполарног света, који чека дефинитиван амерички одговор.
Сиријска војска натерала амерички конвој да се повуче, Амери подвили реп и разбежали се! Више о томе читајте ОВДЕ.
Извор: Webtribune.rs
