Пише: Фил Батлер
Мало аналитичара или новинара испитује нетрансакцијске елементе политике Владимира Путина. Да бисмо заиста разумели недавне успехе Путина и Русије, морамо помало и да разумемо нејасне аспекте руске спољне политике.
Савршен пример како економска статистика доминира западним мишљењем о руској политици може се наћи у готово сваком истраживачком центру Вашингтона или Лондона.
Узмимо на пример извештај Четам хауса др Алекс Вајнса од прошле године. Афрички програм у Четам хаусу није имун на проблеме које узрокују западни стручњаци који превише поједностављују и потцењују Путинову спољну политику. Да цитирамо др Вајнса:
“Русија већ неколико година тихо улаже у партнерства совјетске ере и форсира нове савезе нудећи безбедност, војну обуку и услуге предизборне кампање у замену за вађење минерала и друге бенефите”.
Као што видите, Вајнс је потпуно фокусиран на трансакцијске аспекте односа Русије, придржавајући се онога што политиколози називају “рентиеризмом” – или новим империјализмом.
Као што можда знате, концепт државе рентиера је марксистички, за који се сматра да је у ушао у практичну употребу за време Лењина. Али док такозвани рентиерски менталитет, који већим делом доминира на Блиском Истоку и у Африци, утиче на Русију и политику, дубље импликације нових руских односа су подједнако важне.
Др Вајнс, Четам хаус и готово све друге западне аналитичке организације говоре о руском поседовању меке моћи. То је тачно јер њихови приступи и разумевање светских послова долазе из перспективе привредника или генерала.
То је један од разлога зашто су односи запад-исток толико нарушени. Сваки новинар који извештава о политици у Њујорку или Вашингтону може да напише биографију о Владимиру Путину и “шта он жели”, али не постоји нико ко заиста разуме како председник Русије побеђује на светској сцени.
На исти начин на који се пословни односи негују у изузетно конкурентном економском окружењу, успешне политике Русије често побеђују због суптилнијих фактора.
На пример, у Африци битну улогу игра историја Совјетског Савеза, а касније и руска критика неоколонијализма из времена хладног рата. Без грешке, идеолошки гледано, Путинови напори и достигнућа далеко су привлачнији од оних САД-а, Француске, Британије, Немачке и других који имају англо-европски став према тим нацијама.
Што се тиче Блиског Истока, Путинове политике побеђују у великој мери због “братских односа” – попут оне између руске и блискоисточне исламске заједнице.
Западни наратив врти се око тога да оптужују Русију и Путина за оно на шта се фокусира америчка политика. Као да највећи умови западног света не могу да успоставе културне или идеолошке везе са људима ових нација.
Американци, Французи, Британци и Немци на успех руске политике гледају као на банкаре и трговце оружјем, са становишта супериорности и изузетности, док Русија гледа на Блиски исток и Африку као на равноправне партнере.
Коначно, политичка дисфункција која сада изједа репутацију Сједињених Држава није фактор који би требало да потценимо. Администрација Доналда Трампа никога не третира као једнаког.
Само Израел, а понекад и Саудијска Арабија, изгледају као нације којима су наклоњени ако не и пуноправно једнаке државе.
Када је у питању братство и оданост, Путинова оданост и спашавање сиријског Асада није остала незапажена у овим регионима. Путин наставља традицију приближавања сиријском руководству која траје више од четрдесет година. И руски председник је искористио овај аспект како би проширио руски утицај широм света.
Русија на основу много разлога замењује западне силе као “поузданији партнер”.
И не боли то што се Доналд Трамп и његови европски савезници непрестано спотичу око својих архаичних идеја о земљама у настајању. Сигурно да ће руски посао просперирати од ове динамичне промене у Африци и на Блиском Истоку, али профит неће бити ни приближно једностран као код неоколонијалиста.
Укратко, Путин и Русија су постали толико успешни да победа данас представља гледање САД-а и савезника како праве грешке исто колико и креирање динамичне политике.
За оне који нису упознати, руски концепт за заливску регију је стратегија која ће успети, уколико се западна хегемонија усагласи да испроба нову игру мира и просперитета у овим регионима.
Занимљиво је то што је званична документација овог Путиновог плана уоквирена у облику позива Вашингтону и другима да учествују у широј коалицији за мир и безбедност. Очигледно, англо-европска кабала није прихватила.
“Предлози Русије ни на који начин нису коначни и представљају својеврсну позивницу за започињање конструктивног дијалога о начинима постизања дугорочне стабилизације у заливском региону. Спремни смо да блиско сарађујемо са свим заинтересованим странама, како у званичним окружењима, тако и у друштвенополитичким и експертским круговима”.
Да, Русија жели трговинске и економске победе и на Блиском Истоку и у Африци.
Не, Владимир Путин не жели да утиче на регије и континенте у глобалној игри доминације, намењеној уништавању Америке и савезника.
Уништавање тржишта, на крају крајева, није предуслов доброг пословања. Што се тиче Путинове анализе, стручњаци би требали да испитају остале варијабле његовог успеха.
То јест, ако је циљ стручњака да пронађу слабост непријатеља. За сада се чини да Путин нема ниједну.
Руски "мигови" и "панцири" у Србији су трн у оку Америке! Више о томе читајте ОВДЕ.
Извор: Webtribune.rs
