Насир се у Баку преселио из свог родног села Хачмазе након што му је син ухапшен због издаје.

Отац је изнајмио у предграђу малу хрушчовку, направио групу на месинџеру, чује се са осталим породицама војника, сакупља документацију, среће се са заштитницима за људска права и страним дипломатама.

Сваког дана на састанак носи торбу са документима. То су судска решења, закључци комисија и остали папири о више од стотину војника који су били жртве мучења у азербејџанској војсци.

О ономе шта се дешавало ништа се није знало, јер су се суђења одвијала иза затворених врата.

У мају 2017. године тужилаштво Азербејџана, Служба државне безбедности, Министарство одбране и унутрашњих послова изашле су у јавност са заједничком изјавом о задржавању војника који су оптужени за шпијунажу у корист специјалних служби Јерменије.

То је било све од званичних информација.

О масовним мучењима која су се одвијала у мају и јуну 2017.године, јавност је тек нешто сазнала 2019.године, када су се постепено разоткривали детаљи случаја.

Према подацима заштитника за људска права више од 100 војника и официра подвргнуто је тортури, њих 25 добило је дугачке затворске казне и најмање девет је подлегло мучењима.

Сада у Азербејџану то зову „Тертерски случај", према називу региона у који су одвођени војници на испитивање.

“Преживео би да је признао”

Према речима Октаја Гјулалијева заштитника за људска права, деветорица људи су преминули услед мучења. А против петорице од њих није ни покренут кривични поступак.

Један од погинулих је потпоручник Руслан Оџагвердијев.

Како се присећа његова жена Равана, 15. маја ујутру 2017. године отишао је у седиште штаба јединице и након тога није одговарао на позиве.

“Тада сам се забринула, звала сам га све до касно увече а затим испричала комшијама разлог због кога сам се бринула", сећа се она.

Касније су јој колеге њеног мужа рекле да су га одвели, али куда и због чега нису рекли.

„Затим су нам те вечери рекли у штабу да је рањен и ништа више од тога, рекли су да чекамо до сутра."

„Целу ноћ нисмо спавали. Ујутру ме је назвао таст и рекао да су му из штаба јавили да је мој муж преминуо", сећа се Равана.

Као узрок смрти наведен је престанак рада срца за време тренинга.

„Тада сам бацила телефон и истрчала на улицу. Видела сам да су се све комшије већ окупиле и тада сам схватила да они већ сви знају али да не могу да ми кажу," прича она.

Комшије су јој помогле да тог јутра прихвати мужевљево тело и сахрани га. У Азербејџану, према муслиманској традицији људи се сахрањују на дан смрти.

Тог дана Равану је разбеснело то што војници који су донели тело њеног мужа у џамију јој нису дозволили да га окупа, што је у складу са муслиманским обичајима. А тело је већ било замотано у покров и прекривено заставом.

Равана није поверовала у причу о инфаркту, о томе да му је било лоше, о томе да су позвали медицински хеликоптер из Бакуа.

Након пет дана Русланово тело су ексхумирали и послали у Баку на експертизу где је откривено да је смрт уследила услед "повреде грудног коша".

Детаље из овог кратког вештачења сазнала је током суђења иследницима.

Равана је била једна од десетине оштећених који су водили судски спор против војног тужилаштва. Из сведочења других војника сазнала је како су мучили њеног мужа.

„Запушили би му уста мајицом, давили га, тражили су да призна да је шпијун, као да је имао избора: или умри или признај," сећа се она.

На суђењу је сазнала да је њен муж био жртва лажне дојаве. Доказе је дао други војник кога су такође мучили.

„На суђењу сам се расплакала. Питала сам Фуада Агаева, човека који је оптужен за мучења, зашто си то урадио, а он је одговорио „наредили су ми, или ја да убијем њега или ће они да убију мене," прича Равана.

Према њеним речима, мужа су јој скинули голог, везивали, убризгавали му некаква средства, давили у води.

Ово се одвијало уз присуство лекара који је био задужен да спречи смртни исход. Ове чињенице потврђују и сведочења у судском поступку и закључак форензичког налаза.

„Питала сам Фуада по чијем наређењу их је мучио, одговорио је да то не може да каже, прича она. Рекла сам му, и шта, проклетниче један, да ли је признао да је јерменски шпијун? На то је одговорио да није, али да је признао, остао би жив."

У тужилаштву су јој рекли да против њеног мужа није подигнута ни једна оптужница. „Онда сам питала а шта вам је био мој муж, жртвено јагње? Како су и зашто мог Руслана убили за само један дан?", присећа се она.

Руслан је за собом оставио два сина. Имао је 32 године.

Сахрана окружена полицијом

И Салех Гафаров 39 годишњи потпуковник у пензији оставио је за собом двоје деце. Нјегова жена Натаван је испричала како га је полиција одвела директно из куће без објашњења.

Жена две недеље није знала где је он, док јој само нису предали његово тело.

Полицајци који су окружили сандук на гробљу нису јој дозволили да отвори сандук са телом мужа, нису јој рекли од чега је преминуо и журили су да га сахране.

„Тек када су почела суђења сазнала сам да је он практично преминуо од последица мучења другог дана од како су га одвели из куће", прича Наван.

„На суђењу се испоставило да је он одведен по пријави једног од војника, кога су такође мучили, сећа се Наван. Испоставило се да су га 4.маја одвели од куће и мучили, да би 6. маја пао у кому и био одведен у војну болницу у Баку, а 13.маја је преминуо".

Салеху су везали руке и ноге, давили га у води, мучили струјом, чупали нокте, ломили вилицу и везаног га бацили са првог спрата, сећа се његова супруга детаља са суђења.

И након тога су наставили да га муче док није пао у кому.

Нјене речи потврђују и докази са суђења и резултати судско медицинске експертизе. У експертизи се детаљно описују повреде унутрашњих органа, преломи, а такође се наводи одсуство ноктију.

Побуњена родбина

У овом тренутку најмање 25 људи служи затворску казну према оптужницама за издају државе, напад на старешине и многих других пратећих ставки.

Нјихови ближњи се суде, причају о мучењима и одржавају протесте у Бакуу.

Један од њих је Ељбрус, отац војника на одслужењу војног рока Натика Гулузаде. У мају 2017. године његов син се није вратио кући на одсуство. Родитељи су се забринули и отишли у његову војну јединицу.

Тамо су сазнали да им је син у болници. Срели су се са другим родитељима чији синови такође нису дошли кући. Натика нису нашли ни у болници.

Након што су се неки родитељи окупили, упутили су се према војном руководству те области.

"Према нама је дотрчало око 50 официра, разговарали су са нама као са непријатељима и отерали нас, сећа се Ељбрус. Почели смо да им претимо да ћемо се убити и тек након тога обећали су да ће нас саслушати. Записали су нам имена и презимена и обећали да ће нам за три дана јавити где су нам деца."

Нако три дана Ељбрус је заиста успео да се чује са сином преко телефона: "Питам га ја, Натиче, да ли си то стварно ти? Реци, сине, где ти се налазе флеке од рођења? Он је рекао и ја сам знао да је то он и да је жив".

Након пет дана Натик и још један момак из суседног села вратили су се кући. Управо тада је Натик испричао породици шта је преживео.

Према речима његовог оца, тукли су га по леђима, пуштали струју кроз гениталије, након чега је био пет дана у коми. Иако није урађена медицинска експертиза, медији поседују фотографију са траговима од струјних удара које је направио Натиков отац.

Ељбрус прича да се Натик идућег дана вратио у јединицу да дослужи војни рок.

У септембру Ељбруса су су позвали телефоном из војног тужилаштва: "Питали су да ли сам ја отац Гулузаде Натика. Ја сам рекао да јесам. Рекли су, само нека дође да напише некакво објашњење и нека се врати кући у село".

Натик је заједно са братом Нахидом отишао у Баку у војно тужилаштво.

"Око поноћи зове брат и каже да су Натика задржали, а он је остао напољу да чека испред тужилаштва", сећа се отац.

Ељбрус је пробао да среди сусрет са сином у тужилаштву. У прво време уопште није знао зашто су му ухапсили сина.

Када су се видели Натик му је рекао да су му говорили да призна везе са јерменском тајном службом.

"Рекао је, да су нас наводно ухапсили за трговину наркотицима, а он је био спреман да на себе преузме било коју кривицу како би нас пустили, али сад види да смо на слободи и да је са нама све уреду".

Сада Натик издржава казну од 18 година за издају државе. Натикова породица, као и породице других војника покушавају да се жале на пресуду.

Нјихов случај је прошао све локалне судске инстанце, укључујући и Врховни суд Азербејџана, чије је једино заседање, према Ељбрусовим речима, трајало 20мин.

Сада је отац спреман да се жали Европском суду за људска права, пошто њихов суд није чак ни разматрао случај мучења.

О мучењима је причао и отац Фаика Ахмедова, Алибеј. Нјегов син је добио 20 година затвора.

Према његовим речима на суду није могао да добије признање да су његовог сина мучили.

Преживели и на слободи

Већина жртава мучења је успела да избегне затворску казну. Неки су срећни самим тим што су остали живи и што су на слободи. А суд је осудио на затворске казне и директне учеснике мучења.

Претходно спомињан у овом материјалу мајор Фуад Агијев добио је 10 година за масовна мучења, још седморица људи је добила мању казну.

У прес служби војног тужилаштва су рекли: "Свако ко је био повезан са овим случајем добио је затворску казну и сносио је одговорност".

Ипак, Вагиф Абдулајев бивши командант трупе са чином капетана није задовољан резултатима судских процеса.

Према његовим речима, морили су га глађу, скидали га до голе коже и поливали хладном водом, тукли арматуром и мучили га електрошоковима.

А затим су га отпустили из војске. На суђењу је он био жртва. ББЦ поседује материјале са суђења где је он окарактерисан као жртва и закључак судско медицинске експертизе која је утврдила на његовом телу трагове од удараца и опекотине од електрошокова.

"Против мене мису покренули никакву оптужницу, већ су ме једноставно мучили два месеца", сећа се он.

Затим су нас у таквом стању натерали да урадимо испит из физичке спремности, и ми га, наравно, нисмо положили. То је и био званични разлог за наше отказе."

Вагиф прича да је у војну школу отишао са 13 година и цео живот је посветио војсци.

Сада је незапослен, иде на протесте у суди се са министарством одбране, захтевајући да га врате у службу и казне све кривце, јер су неки, како он тврди, избегли казну захваљујући везама са људима на високим положајима.

"Чак и да ме сутра врате у службу, нећу отићи, док сви кривци не буду кажњени", говори бивши официр.

"Људи се више не боје да говоре"

Заштитник за људска права Октај Гјулалијев причао је да у првим месецима масовних хапшења ни јавност, а ни заштитници за људска права нису знали шта се догађа.

Затим су почеле да круже гласине о мучењима и убиствима.

"У прво време није ни било протеста родитеља, људи су живели у страху и шириле су се информације да су сви ухапшени издајници и да су сарађивали са Јерменима, рекао је заштитник за људска права. Почели смо да истражујемо тај случај и почетком прошле године смо успели да се повежемо са рођацима оних који су мучени".

Према речима Гјулалијева само на суђењима је потврђено да је најмање 101 човек био жртва тортуре, од којих је деветорица преминуло.

Медији располажу копијама решења три различита војна суда са повећим списком жртава, нека имена и презимена се преклапају али се заиста може потврдити да се ради о неколико десетина људи.

Гјулалијев је навео да је још најмање 25 људи подвргнуто мучењима и касније осуђено за издају.

Када причам о "Тертерском случају" ја увек говорим "најмање", због тога што су то само они људи за које смо ми могли да сазнамо", наводи заштитник људских права.

"Видели смо масовна нарушавања закона и забрану приступа породицама и адвокатима. Открили смо да су људи на вискоким положајима у Министарству одбране практично креирали сопствени правосудни орган", прича Гјулалијев.

Гјулалијев се сретао са групом војника који су добили отказ. Према његовим речима они и дан данас пате од физичких и психичких последица, које су зарадили пре две године током испитивања у оквиру "Тертерског случаја".

Дана 29. октобра Октаја Гјулалијева ударио је аутомобил у центру Бакуа на пешачком прелазу. Задобио је тешке повреде, био је у коми и имао је неколико операција. У тренутку када објављујемо чланак он је још увек у тешком стању и налази се на лечењу у иностранству.

"Колатерална штета"

У центру Бакуа одвијали су се протести против колатералне штете у азербејџанској армији. Учесници тих демонстрација добили су затворске казне за организацију нереда.

Последњи који је осуђен Иљкин Рустамзаде пуштен је на слободу тек ове године.

Док се новинар Афган Мухтарли који је писао о корупцији у војсци још увек налази у затвору, у коме служи казну од шест година затвора према оптужници за незаконит прелазак границе и кријумчарење.

Организације за заштиту људских права сматрају да је ова оптужница политички мотивисана.

Међу суседима на Јужном Кавказу азербејџанска војска је најбоље опремљена, сматрају стручњаци: од 137 земаља заузима 52. место према последњем рангирању Глобал Фирепоwер Индеx. А са друге стране неефикасност и корупција су њене слабе тачке.

Власти Азербејџана и прорежимски медији негирају постојање проблема у војсци.

Азербејџанска војска је критикована и након "четвородневног рата" у априлу 2016.године, када је после жестоких борби и са азербејџанске и са јерменске стране погинуло неколико десетина људи.

Војни стручњак и пензионисани пуковник Иса Садигов каже да су колатерални губици у та четири дана показали да земља није спремна и није способна да води било каква војна дејства.

Према његовим речима корупција и недостатак реформе у војсци утичу на њену неспособност.

Тертерски округ се налази баш на линији где се додирују зараћене стране.

Стручњаци сматрају да је сам "Тертерски случај" настао да би команда "сакрила своје пропусте" за време априлских сукоба 2016.године. У Јерменији су такође критиковали војску али се све завршило оставкама људи на високим позицијама четири месеца након априлских сукоба.

Мучења су редовна пракса

Заштитници за људска права у Азербејџану праве спискове људи који су политички затвореници од средине 1990-их, од тренутка када председник постао Гејдар Алијев, отац садашњег председника.

Гјулалијев тврди да ће и они који се налазе у затвору због ""Тертерског случаја" сигурно доспети на тај списак до краја године.

Локални активисти за људска права у Азарбејџану више пута су причали да је мучење редовна пракса у Азербејџану.

Представници комитета Савета Европе за превенцију мучења од 2004.године посећивали су Азербејџан шест пута.

Комитет је прошле године донео закључак да "мучења и остали облици насилног поступања од стране полиције, других органа безбедности и војске... су део система, широко су распрострањене и не могу да се искорене".

Мучења се често не истражују а затвореницима се не дозвољава да имају адвокате и лекаре, наводи се у тврдњама комитета.

Активисти за људска права, новинари, политички активисти који се налазе у затвору годинама пријављују мучења и злостављања у Азербејџану.

У фебруару 2019. године Европски суд за људска права донео је решење да је новинар Новрузали Мемедов, који је пре 10 година умро у затвору, био лишен права на живот и слободу, била му је ускраћена правовремена медицинска помоћ и суочио се са нечовечним и понижавајућим поступањем.

Што се тиче "Тертерског случаја" у војном тужилаштву Азербејџана саветовали су да се чујемо са локалним судом у којем су изношени случајеви о мучењима.

Тертерски војни суд који се наводи у документима није одговорио ни на писмени захтев а ни на телефонски позив.

На наше захтеве нисмо добили одговоре ни из канцеларије повереника за људска права (омбудсмана) Азербејџана.

Такође нисмо добили ни одговоре на писма са списком питања која су у октобру 2019. године послата Министарству одбране и војном тужилаштву.

Прочитајте ОВДЕ зашто Американци граде нову базу у Сирији.

Извор: Би-Би-Си на српском