У то време су амерички и западноевропски планери сматрали да ц́е се, ако избије рат између Запада и стаљинове Русије, сасвим логично десити у Европи. Реалност нуклеарног оружја, међутим, значила је да су две стране избегле директну конфронтацију и уместо тога водиле низ малих ратова широм света. То је речено, за Совјетски Савез инвазија на Западну Европу носила је највећи ризик - и највећу награду.
НАТО-ова стратешка мисија била је да спречи уништење савеза војном силом. Битни за то су била четири ратна циља: стицање супериорности у ваздуху, одржавање морских линија комуникације отвореним према Северној Америци, одржавање територијалног интегритета Западне Немачке и избегавање употребе нуклеарног оружја. Ако би НАТО изгубио на било ком пољу, рат би био изгубљен.
1988. године, НАТО-ов план за одбрану Западне Европе била је доктрина напредне одбране, у којој су снаге Совјетског и Варшавског пакта заустављене што ближе унутрашњој немачкој граници. Дубинска одбрана - која се на Источном фронту у Другом светском рату показала супериорном - угрозила би практично целокупно западнонемачко становништво и четрдесет година послератне обнове.
НАТО наизглед није имао обједињени план борбе осим да "управља линијом" све док се снаге Совјетског и Варшавског пакта не би исцрпле - на основу чега би се могли извршити контранапади за обнављање предратних граница. Снагама западнонемачке војске, нефлексибилним на стратешком нивоу, дозвољен је ниво флексибилности на тактичком нивоу. Сједињене Државе осмислиле су airland battle, доктрину која је предвиђала да ће копнене и ваздушне јединице истовремено да раде заједно од фронта до дубоко иза непријатељских линија.
На мору је главна мисија НАТО-ових морнаричких снага била да држе отворене морске траке између Северне Америке и Европе како би се гарантовао проток појачања из Сједињених Држава и Канаде. НАТО патролни авиони, бродови и подморнице трагали би за совјетским подморницама које покушавају да пресретну конвоје, покушавајући да их држе северно од замишљене линије која повезује Гренланд, Исланд и Велику Британију.
У Норвешком мору, америчка морнарица планирала је да изврши напад на две до три борбене групе, плус борбена површинска акциона група за напад на совјетске ваздушне и морнаричке базе Северне флоте. Овај директан напад на совјетску домовину требало је одвратити непријатељску пажњу из конвоја, уништити ваздушне и морнаричке објекте и изгладњивати непријатељске јединице на мору. То би такође, незванично, изолирало совјетске балистичке подморнице од њихове копнене подршке, остављајући их у положају за лов.
НАТО морнаричке снаге би напале совјетске, пољске и источнонемачке морнаричке снаге унутар Балтичког мора и спречиле морску инвазију на Данску. Западнонемачке морнаричке снаге биле би у приправности за пољске морнаричке јединице које покушавају извршити слетање северно од Хамбурга.
У ваздуху би НАТО-ове флоте имале неколико улога. Амерички Ф-15 и Ф-16, британски Торнадо АДВ и немачки Ф-4 Пхантом, међу многим другима, покушали би да успоставе супериорност. У међувремену, ударни бомбардери ниског нивоа британског и немачког Торнадоа летели би противракетним мисијама, бомбардујући аеродроме Варшавског пакта у Источној Немачкој и Пољској. Ловци НАТО-а Ф-111 и други борбени авиони савезника извршавали би тајне мисије, бомбардовали мостове, штабове, снабдевање и друге циљеве како би успорили напредовање Варшавског пакта. Коначно, амерички борбени А-10, немачки алфа џетови и Краљевско ваздухопловство пружали би напредну ваздушну подршку копненим трупама НАТО-а.
Ипак, на терену се одлучивало о рату. Све је ишло да се подржавало рат на земљи - чак и ваздушни рат, јер је идеално совјетско решење за ваздушну супериорност НАТО-а било постављање тенка на сваки непријатељски аеродром.
Технолошки су НАТО копнене снаге имале предност, а деценија је била период увођења многих борбених система који су и данас у служби. 1988. године Седма армија САД са седиштем у Европи неколико година је поставила своје борбене системе „велика петорка“: тенк М1 Абрамс, борбено возило пешадије М2 Бредли, јуришни хеликоптер АХ-64 Апач, транспорт УХ-60 Блехок и систем Патриот, што би у великој мери побољшало способност војске да се бори у ваздуху. Западна Немачка је почела да користи свој тенк друге генерације, Леопард 2, који је такође користила Холандија, и имала је борбено возило пешадије Мардер. У исто време, увођење тенкова Челенгер и борбеног возила пешадије ојачало је борбене формације Британске армије код Рајне.
НОРТХАГ, односно Северна армијска група, додељена је северној половини Западне Немачке. НОРТХАГ је био посвећен одбрани Северноњемачке долине, дела релативно равне, покретне земље од унутрашње немачке границе према Холандији и Белгији. Терен је јасно погодовао нападачу. НОРТХАГ је такође имао додатни притисак да заштити најкраћу руту до Рура, индустријског центра западне Немачке, западнонемачке престонице Бона, и најкраће руте до Антверпена и Ротердама, две главне луке које су играле кључну улогу у протоку појачања ка НАТО.
НАТО снаге у сектору биле су подељене између немачког, британског, холандског и белгијског корпуса у две до четири борбене дивизије - што значи да је уживао јединство команде само на нивоу војске. Иако је НАТО могао очекивати брзо појачање од Велике Британије, Холандије и Белгије, већина јединица у сектору војске била је стационирана далеко од својих одбрамбених положаја и захтевало је опсежно упозорење да их заузму.
ЦЕНТАГ, или Централна група војске, додељена је доњој половини Немачке. ЦЕНТАГ је био претежно немачка и америчка војска, а уз добро мерење додала се и механизована бригада из Канаде. Два немачка корпуса, сваки са мешавином тенковских, и планинских дивизија, држали би се линије, као и два америчка корпуса, од којих се сваки састојао од две до три оклопне и механизоване пешадијске дивизије. ЦЕНТАГ је био одговоран за најужу тачку између немачке границе и реке Рајне, удаљеност отприлике 120 миља.
Иако је био надјачан, ЦЕНТАГ је имао неколико адута у рукаву. Америчке и немачке борбене формације биле су састављене од оклопних јединица и механизоване пешадије, што је било идеално за борбу против совјетских тенкова и снага Варшавског пакта који су окренути према њима. Иако је војска Бундесвера, како се звала војска Западне Немачке, била је веома квалитетна, са одличном обуком, вођством и опремом. Америчке дивизије стациониране у Европи имале су додатни маневарски батаљон, повећавајући ватрену снагу за око 10 процената, а сваки амерички корпус имао је оклопни коњски пук који је прегледавао границу.
Још један плус за ЦЕНТАГ је био терен. За разлику од северне Немачке, терен у јужној Немачкој састоји се од брда, планина и долина, а све је то снажно погодовало браниоцима. У ЦЕНТАГ-у се налазила чувена Фулда пролаз, као и мање познати Хоф пролаз и оближњи Чеб приступ.
На крајњем северу граница Норвешке са Совјетским Савезом наизглед је била лака због њене одбране. Планински терен Норвешке, међутим, направио је напад који је тешко одржати, а совјетски напад на земљу вероватно би помогао совјетским поморским и ваздухопловним снагама. НАТО је планирао да пошаље мултинационалну бригаду, покретне снаге АЦЕ, да подигну норвешке одбрамбене снаге, а амерички марински корпус је поставио опрему читаве бригаде у норвешке пец́ине.
Преко континента НАТО би могао да очекује десанте и нападе специјалних снага. Те лаке и веома покретне формације користиле би се за постизање кључних циљева иза НАТО линија, укључујуц́и аеродроме, мостове (нарочито преко река Рајне, Мајна и Весера), седишта, складишта снабдевања и унапред постављене залихе америчке опреме.
Обезбеђивање од тих напада и сигурност у позадини задатак је је дванаест бригадних јединица западнонемачких резервиста. Бон је такође имао три бригаде за падобранаца која су могла брзо да се појуре у одбрану угрожених подручја. Сигурност ваздухопловне базе у НАТО-у била је веома висока, јер су америчке ваздухопловне снаге распоредиле велики број безбедносних трупа у својим бројним базама, а пук РАФ чувао британске аеродроме.
Ако конвенционалне снаге нису успеле да зауставе инвазију из Варшавског пакта, НАТО је имао на располагању разне тактичке нуклеарне оружје, од набоја нуклеарне дубине до гравитационих бомби и крстарећих ракета и земљаних ракета Земље 2. Иако је савез сигурно имао довољно нуклеарног оружја да заустави напад под вођством Совјетске војске, коришћењем њих покренуо би се циклус нуклеарне одмазде и тешко је зауставити контра-одмазду. Употреба тактичког нуклеарног оружја вероватно би родила употребу стратешког нуклеарног оружја. . . и крај људске цивилизације.
Прочитајте ОВДЕ шта то нико није веровао.
Извор: national interest
