Пише: Велимир Ераковић
Почело је химном Државе Србије "Боже Правде" и химном литија коју је отпјевао црквени хор у коме су била и толико мала дјеца која тек уче да ходају. Смјењивали су се пјесници и појци, правећи слику оне Србије о којој сањамо. Не могу и било би неправедно све набрајати, да не заборавим кога. Дивно су говорили сви који су учествовали имајући само једну поруку, ону како су и вече назвали. А онда је изашао да бесједи највећи живи српски писац и пјесник Матија Бећковић. Толико сам га пута слушао, али никад није говорио као синоћ. Био је толико тужан, љут на власт у земљи која је законом озваничила безакоње и забранила му улазак у њу. Навикнута на ведрог, позитивног, пародијом надахнутог Матију публика се смијала појединим његовим ријечима, а он је уствари само покушао да им приреди и мало радости. Поменуо је све свјетске црквене поглаваре и рекао да се диве ономе што виде у тако малој земљи. Ђукановића је назвао стечајним управником и додао да је свим тим вјерским поглаварима криво што немају власт какву има Црна Гора. Криво јер само тако лоша, осиона и сатанска власт која је наслиједила идеологију оних који су Бога сахрањивали и угонили стада у цркве има част, што јој је противник Амфилохије Радовић. Рекао је да су исти такви убили Митрополита Јоаникија Липовца и 126 српских свештеника. Само су усташе побиле више.
На крају је објашњавајући тежину и вриједност литија помјешао намјерно живе и мртве. Испричао је сан како највећег прогонитеља православних Cрба тада Светозара Вукмановића Темпа види на челу литије а иза њега, брата му свештеника чије је убиство он сам наредио. Публика се утишала и видјела да се Матија посветио великој муци Црногорској, да нема пародије у бесједи и на крају да се одрекао заувјек земље која је чинила и дан данас чини такав злочин. Сишао је са бине, онако тужан и оставио другима да дуже говоре од њега. Све ми је било чудно, док на бину није изашао Будимир Дубак.
Причао нам је о томе како је настала пјесма "Разговори" и да је управо посвећена Бећковићу. На крају су стихови које Матија говори њему "Очев гроб нијесам нашао, а на гроб оне која ме родила више никад нећу отићи". Тада је свима у сали све постало јасно. И туга Матијина и злочин Црногорски.
Сјајан је био и Благоје Баковић, са својом поемом мрави и Милица Бакрач, Милутин Мићовић рецитујући о јагњету, Зоран Костић о томе како су му име отели и на референдуму га прекрижили и прекрстили у неког арнаута. Но нећу више о пјесницима, гријех је да некога прескочим.
Иван Вучковић, драмски уметник нам је рекао бесједу Светог Николаја Велимировића о највећем српском гријеху. Велики Николај ту говори о свим нашим гријеховима, о кумовској сјекири, цароубиству, о томе како је војвода Живојин Мишић код повјерилаца на крају заложио свој шињел, како је највећа српкиња икад Милунка Савић завршила као чистачица, са толико рана на бојишту и одликовања од Краља Александра, да би прехранила породицу, о томе како је јунацима са Солунског фронта било дозвољено да просе и многим гријеховима које смо као народ направили, чак и Јасеновац заборавили, али да је највећи српски гријех нестрпљење. Зато Срби никад не будите нестрпљиви, завршава Светац.
Звуци гусала нијесу изостали и то посвећени Цетињу и свим Петровићима. Њиховој борби за српство и тада такође чување српских светиња и епске борбе за њих. Као да је ова порука управо порука вјерницима у Црној Гори, вече се завршило изворном Црногорском химном Краља Николе "Онамо Намо" коју је пјевао сваки човјек у сали. На изласку из сале руковао сам се са Матијом Бећковићем, упитао како сте, а он мене јесу ли те проћерали. Рекох јесу, а Матија Бећковић одлазећи, само се мало осмјехну и рече ми "Буди стрпљив, сви смо ми избјеглице".
Мило прети војницима због литија, подофицир суспендован! Више о томе ОВДЕ.
Извор: Правда
