У недељу, на католички Ускрс, отишао је Ђузепе Закарија. Бепе, како су легендарног италијанског ратног извештача звали пријатељи, родио се у, звездашима светом граду, Барију.
У некада гламурозну професију новинарство, ускочио је силовито и остао јој веран, на овај или онај начин, до краја. Извештавао је са свих значајнијих ратишта света, укључујући и југословенско.
Торинска „Стампа” слала га је и на друга најопаснија жаришта, као што је био Источни Тимор.
У то време једина веза са „цивилизацијом” био му је сателитски телефон.
Једне ноћи јавио се само да каже: „Нисам сигуран да ћу се одавде извући жив”!
Али, успевао је. Није га прогутао песак Блиског истока, Багдада, Јерусалима, ни режим брачног пара Чаушеску, нити босанске гудуре, ни „пролећа” Магреба…
Јавно се успротивио НАТО агресији у емисији „Моби Дик” коју је, у директном преносу с Бранковог моста, средином априла 1999, водио тада врло популарни Микеле Санторо.
Те ноћи је рекао да је сада превише експониран и да очекује „ехо”. Није ни довршио реченицу, а телефон је звонио и тадашњи италијански лидери с Д’Алемом на челу су грмели из свег гласа.
Наравно, пре тога се на званичнике у Риму сручила бујица негодовања тадашњих челника НАТО. Није случајно Алистер Кембл, који је дириговао оним што ће декламовати Џејми Шеј, портпарол Атлантске алијансе, записати у свом дневнику тих дана: губимо медијски рат !
Било како било, Италија је тих дана демонстрирала против рата. Чак је и папа Јован Павле Други желео да говори у прилог мира на Дан Европе 9. маја, али га је, кажу добро обавештени италијански извори, тадашњи британски представник при Светој столици одвратио од тога. Наравно, умилним гласом…
Ђузепе Закарија, рођен 18. новембра 1950., завршио је права, али је „зов пера” био јачи. Бепе је био велики „миланиста”, навијач Милана, а поред фудбала волео је и музику. Поготово наполитанску.
Радо се сећао да је његов отац, иначе у своје време врло утицајан човек, мајци певушио канцону „Марузела”, коју је компоновао један од највећих музичара Италије свих времена Ренато Каросоне.
Од српских песама, најдража му је била „Марширала краља Петра гарда”.
А није био монархиста, говорио је да без елемената социјалне правде, Европе неће бити…
За свој вишедеценијски рад, добио је новинарска признања „Хемингвеј”, и „Сент Винсент” коју додељује председник Републике .
Објавио је књиге „Наши ратни злочинци – истините приче из екс-Југославије” (1994) и „ Мира Марковић – сећања црвене удовице” (2005).
Имао је обичај да каже, када би колеге новинари (не)намерно били преоштри према Србима: „Нису анђели, свакако, али то је последња европска нација с душом!
Шта Шиптари раде док се свет бори против пандемије сазнајте ОВДЕ!
Извор: politika.rs
