Читав низ питања ће се поставити после епидемије и код нас и у свету. Зашто има новца за ракету од 100 милиона, а нема за тестове? Зашто има новца за гондоле, јарболе или новогодишњу расвету, а нема за тестове, за маске и болнице – започиње разговор Миодраг Зец, професор економије и председник Научног друштва економиста Србије.
Како видите то да је једна од првих институција страдалих од епидемије Скупштина и сада се државом и кризом управља уредбама владе?
- Зашто ми мислимо да када дође неки овакав догађај треба суспендовати све нормалне процедуре које уређују једно друштво, а тиме и Скупштину и увести неку врсту полувојне управе. Разлог зашто се нама све ово дешава је и то што многи сматрају да је демократија ексцес, а да је војнополицијска управа права ствар која даје решење. Ако неко друштво тако мисли, онда има дубоки институционални проблем. Зашто ми мислимо да кад стоји војник са аутоматом испред болнице или старачког дома, да неће ући вирус, па је ушао. Ми смо покушали да реинкарнирамо полукомунистички ауторитарни поредак, али без технологије коју рецимо Кина има.
Услед мера за ограничавање кретања све чешће се, глобално, поставља питање слобода или сигурност. Ми смо у врху земаља са најоштријим мерама изолације и забране кретања. Како ви видите ту дилему?
- Ми живимо у уверењу да се економијом може управљати ручно. Далеко смо од концепта државе којом се управља институционално. Преферирамо персонално управљање државом и то не само сада, него и иначе и концентришемо се на вођу и његово богом дано знање. Реагујемо репресијом, изолацијом, некретањем. То вероватно може да помогне са вирусом. Али да све стане на 15 дана друге последице би биле много веће него последице вируса. Отвара се питање државе и појединца. Ако је човек грађанин, он делује у садејству са институцијама. Он им верује и понаша се у складу са њиховим препорукама. Нажалост, преовладало је да је појединац поданик кога треба терором натерати у систем. Мислимо да појединац не зна шта је добро за њега и онда развијамо шеме где неко више воли нас од нас самих. Уместо сарадње, тражи се апсолутна покорност. Склони смо да начела на којима почива цивилизација жртвујемо зарад убеђења да ће бирократски систем бити функционалан.
То је моја главна дијагноза зашто нека друштва нису успешна. Зато што не извуку из појединца максимум. А овде грађанин не верује институцијама и само гледа да изврда, а ни институције не верују грађанину и само гледају како ће да га ухвате и казне.
Како Вама пада забрана кретања с обзиром да сте старији од 65 година?
- Поставља се питање да ли из опште забране кретања, као што је полицијски час, имате право да издвојите неког ко има више од 65 година и да му ограничите право на кретање, рад, слободу сматрајући да је он најугроженији. А с друге стране, они којима је забрањено кретање, у старачким домовима, у болницама, они су највише страдали. Под фирмом заштите једне групе људи и претпоставком да су инфантилни уводиш ограничења. Пензионери су у Србији двоструко кажњени. Ем су им отели пензије пре четири године, а сад им је забрањено и кретање. Све да нас заштите. Немојте нас више штитити као Бога вас молим!
После пензионера, следећа група на коју се сручила кривица за ширење заразе су гастарбајтери. Одговорност власти се нигде не спомиње.
- Ми смо као народ страшно вешти да пишемо образложења зашто нешто није, а не да радимо да нешто јесте. Хвалили смо се да смо решили проблем незапослености, а отишло нам 500.000 људи напоље. Било ми је страшно када су апеловали на људе да се не враћају. Па они који су се снашли ти се не би вратили да их молите. Ови који су се вратили су наша сиротиња која је радила привремене и повремене послове. Морали смо знати да ће они бити прва жртва. Они су имали право да дођу у Србију, а нису ни имали другог излаза. Држава се морала припремити да их тестира на граници. Суштина је проблема, чини ми се као лаику, што нема тестова да се одвоје заражени од незаражених. А ми од силних куповања лампиона и јелки нисмо стигли купити тестове.
Како оцењујете економске мере, најављено је 5,1 милијарду евра за помоћ привреди?
- Донели смо мере које су у корпусу уобичајених мера. Али треба рећи да се и томе прилази кампањски и политички. Многима није јасно шта је држава и одакле њој новац. Држава ништа не производи, она узима порез од грађана да би финансирала јавне службе и друштвену инфраструктуру. Смешно је било чути да је Влада нашла новац. Не може се ту ништа наћи. Постоји буџет где су дефинисани приходи и расходи. Ништа они нису нашли, све је то ту, само је питање да ли ћете градити јарбол или болницу, да ли ћете купити тестове или оружје. То раде све државе. Не могу наћи ништа ни Трамп, ни Путин, ни Вучић, што није у систему.
Прва политичка порука је била да новца има да ће се бацати из хеликоптера. Није тачно да га толико има. Новац по одређеној динамици стиже у буџет и по одређеној динамици се празни и тај буџет износи 10-11 милијарди долара. Програм који је донет је уобичајен за овакве ситуације. Иде се на експанзивну фискалну политику. Каже се програм 5,1 милијарду евра. Сад неко мисли да се дреши кеса и толико се пара троши. Одлагање плаћања пореза и доприноса је привремена позајмица државе предузећима. Ту ће се јавити проблем прихода у буџет. Али основни приход буџета су ПДВ и акцизе што плаћају грађани и то се не одлаже. Друга ствар је што држава даје минималне плате и то је стандардна мера. Могло је то да се плати преко накнада за незапосленост, али боље је овако да људи не би остајали без посла и да би после кризе фирме могле брже да се врате у посао. Трећа ствар је гарантни фонд где држава гарантује кредите које дају банке до неког износа. Ту ће се буџетски новац давати, ако они не врате кредите. Ако фирме врате кредите, неће ни бити расхода. И ова мера је нормална. Ту су и кредити Фонда за развој и ту треба контрола јавности, јер од тог фонда сви воле да узму кредите, али ретко ко и да враћа.
Такав пакет се морао донети, јер држава и служи да се распоређују приходи и расходи кроз време и између сектора. Држава даје паре сада да јој се врати касније и узима од једних, а даје другима. То је друштвени договор и држава томе и служи. Проблем је како да држава дође до новца, да ли да се задужује на домаћем, страном тржишту, од банака или од међународних финансијских институција. Велики број држава бира да се задужи код куће чиме подстиче финансијске токове, док се ми радо задужујемо напољу.
Како видите исплату 100 евра по човеку после ванредног стања? Да ли ће то погурати раст, да ли је то социјална мера? Да ли би било рационалније да је више усмерена ка сиромашнијим људима?
- То такозвано бацање новца из хеликоптера увек се спектакуларно најављује. То отвара читав низ питања. Зашто и како то поделити? Да ли ће се слати у Сијетл или Ванкувер, јер и тамо има држављана Србије. Не знам да ли се мисли на оне који тренутно живе у Србији, али је речено да ће се давати држављанима. Једини списак пунолетних држављана је бирачки списак. Технички би било најједноставније да се на изборима уз гласачки листић подели и по 100 евра. Али ја бих предложио, да ако се већ има 600 милиона евра и ако се тврди да је српска држава јака да сада врати све што је незаконито узела пензионерима. То је око 250 милиона евра. Наша држава је урадила оно што ниједна друга држава није, да само једној групи пензионера узме пензије. Остатак да се уложи у здравствени, социјални систем и екологију. Сад је време да се постави питање како има пара за лампионе, а нема за болнице а постајемо и шампиони по загађености ваздуха и девастацији природе.
Једна од мера за превазилажење кризе су и корпоративне обвезнице. Да ли је сада време да се развија ово тржиште?
- То је новина и део програма који ми се највише свиђа. Корпоративне обвезнице су добра ствар и дају могућност да се новац компанијама позајми на домаћем тржишту. Стално сам се питао зашто Телеком или ЕПС нису преко корпоративних обвезница прикупили капитал, него су узимали скупе кредите. Обвезнице су добра ствар било да их купују грађани или држава. САД су 2008. године куповале обвезнице њихових компанија са обавезом да их оне откупе када се ствари побољшају. Тако је саниран рецимо ГМ. Ово треба да се разради, али код нас је толико скупа емисија хартија од вредности да људи уопште не бирају обвезнице и акције као опцију за инвестирање, јер сав принос узму посредници. Остаје опција штедње у банкама где су ралике између камата на депозите и камата на кредите међу највећим у свету.
Речено је да се током ове кризе девизни курс неће померати – да ли је то добра или лоша ствар?
- Ми сматрамо да је најбољи симбол здравља националне економије то што имамо фиксирани курс и апрецијацију динара. А није. Успешне земље у транзицији су ишле на депрецијацију да би подигле извоз. Словенија је деценију држала толар потцењеним да би освојила тржиште и подигла извоз. Кина, истински добитник глобализације и поред притиска САД не ревалвира јуан, а оне уводе таксе и царине. Ми радимо обрнуто, у функцији страних инвеститора. Нјима треба стабилан курс, пошто се њих домаће тржиште уопште не тиче. И они раде дорадне послове, увезу, дораде и извезу. Јачи динар им одговара, јер су обећали плату 200 евра, па уместо 25.000 плаћају 22.000 динара. То одговара и Влади јер апресирани курс динара чини да БДП буде већи, јавни дуг мањи, а да дознаке и девизна штедња мање вреде. У таквом моделу прави домаћи извоз губи, а девизе се обезвређују. Економске политике захтевају јавну проверу, дебату, а овде тога нема него се користе за политичко препуцавање. Стално се проглашавамо да смо први, најбољи. А у овој пандемији остаћемо запамћени по томе што смо рекли да је ово најсмешнији вирус на свету и по најдужем полицијском часу. Мислим да у историји, ни у рату, нико није имао полицијски час 90 сати.
Прочитајте ОВДЕ како је полиција малтретирала ратног ветерана са Кошара.
Извор: Данас
