Најновије

ЈАСЕНОВАЧКА ГОЛГОТА: Историја и смисао србоцида ( КЊИГА НА ПОКЛОН )

ПРИРЕДИО ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

УВОД 

У издању ИК „Прометеј“ из Новог Сада, која је дубоко посвећења чувању српског историјског сећања, ускоро ће се појавити књига „ Јасеновачка Голгота / Историја и смисао Србоцида“ ( израз „Србоцид“ сковао је српски геноцидолог Владимир Умељић ), у којој ће бити дати историјски и историософски огледи наших угледних интелектуалаца који откривају смисао српског логорашког искуства у НДХ. Из ове књиге доносимо одломке који, у тренутку када се Срби проглашавају, од стране НАТО Запада и његових балканских и светских сателита, геноцидним народом, указују на пуну истину о нашим страдањима, која, ни до данас, нису престала. Књига је, између осталог, посвећена и покушајима ревизије броја усташких жртава у пакленом логору на обали Саве. Истина о Србоциду је  непорецива, а сваки ревизионизам је пут којим се не сме ићи ако хоћемо да сачувамо своју духовну и моралну самоистоветност. Јер, како каће Слободан Рељић:“С друге стране, иде се до поништавања појма „Јасеновац“. Зато је расправљати о хрватским приговорима имало смисла док смо били у заједничкој држави. После тога смисао се губи, а „хрватски став“ еволуира до актуелне књиге Идеологија и пропаганда великог српског геноцида над Хрватима: пројекат„Хомогена Србија“ 1941. повјесничара Стјепана Лозе, који нађе да су „у НДХ Срби били злочинци а Хрвати жртве“.

То се није другачије ни могло развијати.“

Читаоцима „Правде“ поклањамо књигу потисника ових редова, „Јаук и гробље је народ мој/ Читање Јасеновца и порицање Србоцида“, која је свјеврсни увод у тему ревизионизма, јер се бави порицањем истине о НДХ, усташкој држави смрти и пакла. ( Владимир Димитријевић )

Књигу ЈАУК И ГРОБЉЕ ЈЕ НАРОД МОЈ: ТУМАЧЕЊЕ ЈАСЕНОВЦА И ПОРИЦАЊЕ СРБОЦИДА преузмите ОВДЕ.

ЈОВАН ЈАЊИЋ: ИНОСТРАНИ ИЗВОРИ О ЗЛОЧИНИМА НАД СРБИМА У НДХ

Немачки дипломата, високо рангирани чиновник Трећег рајха, координатор војне и цивилне власти за Балкан Херман Нојбахер, у свом делу Специјални задатак Балкан (у оригиналу Специјални задатак Југоисток 1940–1945; Херманн Неубацхер, Сондерауфтраг Сüдост 1940–1945) пише да хрватски поход уништавања православних Срба „спада у најужаснија масовна убијања светске историје“. 

Он овако сведочи о страдању Срба у Другом светском рату на подручју НДХ: „Рецепт за православне, које је применио усташки вођа и поглавник, председник државе Хрватске Анте Павелић подсећа на верске ратове најкрвавијих примера: ’Једна трећина мора да постане католичка, једна трећина мора да напусти земљу, а једна трећина мора да умре!’ Последња тачка програма била је и спроведена у дело. Када усташке вође причају да су заклали један милион православних Срба – укључујући и бебе, децу, жене и старце – то је онда, по мени, претеривање и самохвалисање. На основу извештаја који су стигли до мене, процењујем да број невиних, ненаоружаних, закланих Срба износи око 750.000.“

Нојбахер промишља о последицама које могу проистећи из таквих злочина, предочавајући слике страдања, па у својим мемоарима записује: „За широке слојеве српског друштва идеја будућег заједничког живљења са ’хрватском браћом’ – после ужасних, окрутних злочина, које је усташки режим извршио над стотинама хиљада православних Срба – није више изгледала остварљива и могућа. У правцу Србије кретала се непрегледна река српских избеглица, који су бежали из НДХ. Ти људи или су успели да се спасу у хрватској акцији масовних убијања или нису хтели да више чекају да и на њих дође ред за клање.“

Дакле, Нојбахер и овом приликом напомиње да су злочини учињени „над стотинама хиљада православних Срба“, и да је то била хрватска акција „масовних убијања“.
Заповедник Главног безбедносног уреда Трећег рајха у Берлину Рајнхард Хајдрих (Реинхард Хеyдрицх), у свом реферату упућеном рајхсфиреру СС и шефу Гестапоа Хајнриху Химлеру (Хеинрицх Химмлер), почетком фебруара 1942. године, истиче да је главни узрок распламсавања деловања побуњеника на територији НДХ у зверствима и грозотама усташких јединица не само над одраслим Србима него и над старцима, женама и децом. Притом он пише: „Број православаца које су Хрвати поклали и садистичким методама мучили до смрти мора до сада бити процењен на 300.000 људи.“ 

Тако, заповедник Службе безбедности у Берлину износи чврсту процену да је само за првих десет месеци рата на подручју НДХ мученички пострадало најмање 300.000 православних људи (Срба). 

Док генерал-мајор СС Ернест Фика, две године касније, 16. марта 1944. извештава Хајнриха Химлера да су усташе у концентрационе логоре одвели 600.000–700.000 (политички) друкчије настројених и заклали „на балкански начин“.

Специјални опуномоћеник немачког Рајха у НДХ генерал Едмунд Глез фон Хорстенау (Едмунд Глаисе вон Хорстенау) не износи податке или процене о броју жртава, али ипак оставља извесна сведочења о злочинима које су над Србима чиниле хрватске усташе. Док је по завршетку рата (мај 1945), заробљен, чекао суђење, а пре него што ће извршити самоубиство (20. јула 1946), Хорстенау пише неку врсту мемоара. Између осталог, подсећа на злочин почињен 13. октобра 1942. године у српским селима Црквени Бок, Стрмен и Ивањски Бок, пошто је већ сутрадан био тамо, видео измасакриране мештане и био сведок депортовања преживелих у Јасеновац. Осам дана касније (22. октобра) он одлази у Јасеновац ради ослобађања заробљених житеља три поменута села. Тим поводом записује: „После тога кренули смо у концентрациони логор који је био смештен у једној фабрици. Било је мало мушкараца, много жена и деце слабо одевене, којима је кревет био хладни камен. Голи костури. Затвореници су плакали, запомагали. Командант логора, дрипац, билмез. Када сам се касније видео са Павелићем, о команданту логора је говорио веома добро. Нисам га ни погледао. Усташкој пратњи сам казао: ’Кад човек ово види, он може само да пљуне… само да пљуне, да, моја господо!’ И најстрашније: у једној просторији, дуж зида, на ретко набацаној слами, свакако тек одскора, због моје ’инспекције’, лежало је око педесеторо голе деце, делом већ мртве, делом на издисају! Не треба заборавити да су творци концентрационих логора Британци, и то током Бурског рата. Но, ова места страве и ужаса у Хрватској, под Павелићем, кога смо ми довели на власт, врхунац су ужаса. Најгоре, међутим, јесте у Јасеновцу у који обичан смртник не сме ни да привири.“

Касније, он пише да је Јасеновац „најстрашнији концентрациони логор у Хрватској“. И на то додаје: „У Јасеновцу је убијено много хиљада грађана ослобођене хрватске државе.“ За њега, нацистичког генерала, успостављена клерофашистичка НДХ је „ослобођена хрватска држава“! Ипак, он признаје да је у таквој држави убијено „много хиљада грађана“. 

У наставку Глез фон Хорстенау записује: „Већ у новембру 1941. ја сам захтевао да у концентрациони логор дође једна немачка комисија. Еуген Кватерник (челник Усташке надзорне службе, прим. аут.) томе се опирао. Више недеља се борио против мог плана како би добио на времену. Ово време је употребио да поред стварног логора смрти изгради Потемкиново село. Из суседних села довео је људе који су добили задатак да глуме затворенике. Они су изгледали веома задовољно, а логор је био лепо изграђен, али је у њему било места за само 1.400 људи. Чак и наивном Кашеу (Сиегфриед Касцхе, посланик и опуномоћени министар Трећег рајха у Загребу, прим. аут.) цео извештај изгледао је необично и сумњиво. Стварни логор Јасеновац није никада видео ниједан Немац. У логор бисмо могли да уђемо само уз помоћ тенкова. Логор је био под командом нарочито дивљег и окрутног Лубурића (Вјекослав Макс Лубурић, хрватски усташки официр који се налазио на челу система концентрационих логора у НДХ, прим. аут.). Он је живео у емиграцији и био је пропали студент. Јасеновац је бранило око хиљаду усташа. Они, наводно, нису никоме били одговорни. Вршили су терор над целим крајем. Кретали су у своје нечувене крволочне ’акције’, и то кад год им се прохтело.“

Немачки генерал настоји да своју земљу дистанцира од злочина које су чиниле хрватске усташе, па каже да „стварни логор Јасеновац није никада видео ниједан Немац“, што звучи нестварно. И сам је, како је записао, у Јасеновцу био у октобру 1942. године. Осим тога, било је и ситуација да су немачки официри долазили да би међу заробљеницима одабирали физички способније мушкарце, које су депортовали у Концентрациони логор Земун (Сајмиште), а одатле на принудни рад у Немачку или у Норвешку. 

О усташким злочинима у Јасеновцу сведочења има и у италијанској историографији. У историјској књизи, писаној на основу архивске грађе из Италије и са простора бивше Југославије, као и уз коришћење литературе на више језика, Пут самостана: Анте Павелић и усташки тероризам од фашизма до хладног рата, налази се сведочење Љубе Милоша, једног од команданата у Јасеновцу, да су у логор довођени људи са одлуком о слању у логор и људи без икакве писане одлуке. „Они са писаном одлуком су одмах завођени у картотеку логора, они без одлуке нису ни забележени. Ових других је било далеко више и они су одмах убијани. Међу онима који су долазили са документом (пресуда о упућивању у логор) било је осуђених на различите временске казне, од шест месеци до три године (то су били махом Хрвати). Они који би долазили са казном на три године у већини случајева су такође убијени.“

Ту је и сведочење Егона Бергера (Егон Бергер), једно време, од децембра 1941. затвореног у овом логору: „Радио сам у Јасеновцу као сарадник (сарадник је логораш који сарађује са усташама и обично организује друге логораше за рад, прим. аут.), отпочео сам у децембру 1941. и у то време, заједно са другим сарадницима, дневно сам спаљивао лешеве 200 до 300 жртава...“ Бергер наводи да су жртве, повезане металном жицом, убијане ударцем у теме. Усташе су некада терале рођаке и чланове породице да се међусобно убију пред јамом у коју би одмах упадали…

Усташке власти нису скривале своје геноцидне намере према Србима. О томе сведоче и бугарски извори из Другог светског рата. Неколико бугарских сведочења о таквим усташким намерама превео је на српски језик историчар др Петар Драгишић, научни саветник Института за новију историју у Београду.

У Дневнику бугарског ратног премијера Богдана Филова записано је признање усташког поглавника Анте Павелића о убиству 400.000 Срба у НДХ до пролећа 1942. године и план усташких власти да се побије још толико преосталих Срба.

Богдан Филов 22. априла 1942. године записује: „По подне сам примио Дочу Христова, који је такође био са нашим депутатима у Загребу [...] Према Христову, господар ситуације у Хрватској је суштински био маршал Кватерник. Довољно би било да удари шаком о сто и да сви крену за њим. Иначе је био веома веран Павелићу и подржавао је његов ауторитет. Поредак у држави се одржавао неуобичајеним усташким терором [...] Поглавник је признао да је, да би се обрачунало са Србима у Хрватској, морало бити убијено 400.000 људи. Остало је још толико, са којима ће се вероватно обрачунати на исти начин.“

Такво, масовно убијање Срба унапред је планирано. Стога усташки поглавник већ после само нешто више од годину дана рата излази с изјавом да је до тада убијено 400.000 Срба. О геноцидним намерама усташког режима у Загребу сведоче и дипломатска документа штампана у књизи Бугарска и независна хрватска држава (1941–1944) [България и независимата хърватска държава (1941–1944). Дипломатически документи, София 2004]. Међу овде штампаним документима је и Извештај бугарског амбасадора у Загребу Јордана Мечкарова министру спољних послова Бугарске Ивану Попову о оснивању и идејама усташког покрета и унутрашњој и спољној политици тадашње хрватске владе.

Бугарски амбасадор 23. јула 1941. из Загреба извештава: 

„Један од првих задатака новог режима је успостављање реда и консолидовање државе. Међутим, спољнополитички задаци државе су прилично ометали успоставу реда. У земљи се још увек осећа несигурност и изградња нове државе, колико год ишла брзим темпом, спутана је различитим и великим препрекама.

За највећу опасност сматра се постојање Срба и Јевреја у држави и према њима се предузимају радикалне мере. ’Уништавање српства’, рекао ми је министар унутрашњих послова доктор Артуковић у једном разговору, ’сада је наш први задатак. Нећемо оставити никакво српско језгро у границама наше државе.’ На моје питање, како ће поступати са том опасношћу, доктор Артуковић је одговорио: ’Врло лако: половину Срба ћемо пребацити у католичанство (Срби већ масовно подносе молбе за прелаз у католичанство, само ми нећемо дозволити да се ту провуче ниједан свештеник или учитељ). Један велики део ћемо иселити, односно послати у стару Србију, а остатак, најактивнији део, биће физички ликвидиран.’“

    Сутрадан, 24. јула 1941. године, у новом извештају Мачкаров пише Попову: 

„После предаје акредитива имао сам неколико разговора са министрима такозване четворке (Анте Павелић, поглавник, Миле Будак, министар просвете, Славко Кватерник, министар војске, Артуковић, министар унутрашњих послова), која управља Независном државом Хрватском. У свим сусретима и разговорима ова четворица су показала ванредну љубазност и пријатељска осећања према нашој држави и бугарском народу [...] 

Као лајтмотив разговора увек се провлачила фраза: ’Бугари и Хрвати имају заједничког непријатеља – Србе и ка томе треба да буде усмерена наша политика. Без Хрвата и Бугара није могуће успоставити ред у овом делу Европе.’

Код нас ће српство, директно ми је рекао доктор Артуковић, министар унутрашњих послова [...] бити најрадикалније ликвидирано. У Загребу неће остати ниједан Србин, а у целој држави Срби ће бити сведени на незнатну мањину. Сваки српски покушај саботаже или отпора ће бити немилосрдно угушен.

У неколико наврата већ су вршени покољи Срба у Хрватској. По улицама Загреба често се појављују званична саопштења у којима се наводе имена осуђених и стрељаних ’саботера’, најчешће Срба.

У борбама против Срба Хрвати посебно рачунају на Бошњаке – муслимане, којима су дате велике привилегије и који се сматрају првим грађанима државе. Они с поносом носе традиционални фес, а у војсци имају посебне јединице и играју улогу поглавниковог обезбеђења.“

О настојањима Хрвата да користе и муслимане против Срба казује се и у извештају бугарског новинара В. Сеизова, дописника Хрватског дојавног уреда „Кроација“, о стању у НДХ и партизанском покрету, послатог из Београда 14. априла 1944. године. У њему се, између осталог, каже: „У НДХ су муслимани добили иста права као и католици. У неким стварима су имали и више привилегија. Хрватски заменик председника владе је муслиман, бивши шеф муслиманске партије Џафер Куленовић. Има и других министара муслимана, као и много високих чиновника. [...] Муслимани су стали на страну хрватске државе и учествовали у гушењу српског устанка. Распалио се стари религиозни фанатизам између муслимана и Срба и наступио је нечувени међусобни покољ, у којем су, према хрватском министру унутрашњих послова Младену Лорковићу, муслимани имали око 100.000, а Срби око 300.000 жртава. Тако се између Срба и муслимана створила дубока и непремостива провалија.“

Масовно страдање Срба није могло да остане непримећено, поготово код моћних обавештајних служби у свету. Тако, америчка обавештајна служба (ОСС) дошла је до података да је од априла 1941. до августа 1942. године убијено више од 744.000 Срба. Израчунато је да су Немци убили 78.000 Срба, Италијани око 20.000, Мађари 30.000, Албанци 10.000, Бугари 6.000, а Хрвати остатак од 600.000.

Управо због таквог нецивилизованог (нечовечног) поступања у Хрватској, амерички председник Френклин Рузвелт, у разговору са британским министром иностраних послова Антонијем Идном, у марту 1943. године, изнеће мишљење „да се Србија сама собом мора успоставити, а да се Хрвати морају ставити под старатељство“. Рузвелт је, према мишљењу великог српског историчара Милорада Екмечића, имао у виду казну седам поражених држава у Америчком грађанском рату 1865, да се због незрелости морају ставити под старатељство, како би се приучили демократији. Његов конзул у Загребу, гледајући уличну руљу у априлу 1941. године како поздравља нацистичке тенкове са Сиег – Хеил, рекао да ће их једном због овога болети глава. У том разговору, и поред таквог односа Хрвата према Србима, британски министар Идн изјаснио се за обнову југословенске државе. 

Књигу ЈАУК И ГРОБЉЕ ЈЕ НАРОД МОЈ: ТУМАЧЕЊЕ ЈАСЕНОВЦА И ПОРИЦАЊЕ СРБОЦИДА преузмите ОВДЕ.

АНЂЕЛКО АНУШИЋ: О КЊИЗИ СИНИШЕ МИХАЈЛОВИЋА 

Треба прочитати сведочења малобројних преживелих логораша,  посебно недавно (по други пут) постхумно објављену мемоаристичку књигу Синише Михајловића Путевима нестајања (Нови Сад, 2020).  Ово је њено друго издање, прво је било потпуно незапажено, готово полујавно  штампано 1983. г. у београдској „Просвети“, и књига уопште није доспела до библиотека, питање је да ли је и до читалаца,  изузев у Народну  библиотеку  Србије и Матице српске! Ова књига доживела је, чини се, судбину књиге Магнум цримен  Виктора Новака приликом њеног првог објављивања у Београду. За кратко време нестала је из свих књижара! Књига Синише Михајловићаа јесте  Магнум цримен  српског аутора.

  Потреснију  књигу досад нисам  прочитао о овом страшном логоришту и губилишту.  А начитао сам се их, јер су ми, као новинару и писцу, по Промисли, долазиле и долазе у руке. Нису ме, слава Господу, мимоишле ни драгоцене песничке књиге,  незаменљива сведочења по Светом Духу, чији су аутори као деца преживела усташку ћеранију (Дара Секулић, Милинко Тороман) или прошла кроз усташке логоре у Хрвата (Ђорђе Ђурић, Весељко Весо Радумило, Милутин Вујић).  

Као и наслушао преживелих логораша. Који би достојно могли бити  Дантеови водичи.

И овога пута појава Михајловићеве  књиге прошла је незапажено од  друштвене и критичке  јавности. 

Није ми познато да је игде била и промовисана! 

Овај мученик, цивил Синиша Михајловић (Шид – 1909, Нови Сад – 1997), прошао је све станице усташког затирања српског православног света (као и немачке логоре), од Загребачког Сајмишта, преко логора у Госпићу, Јастребарском, Старој Градишци, Јасеновцу, до нацистичких логора у средњој Норвешкој: Стенвикхолм, Ерландет, Персаунет код Трондхајма и Мелхуса. (…)

Хрватске и муслиманске усташе нису пре, нити током клања следиле, упражњавале  никакве ритуалне нити какве друге религиозне обрасце. Поготово за овим потоњим није било  потребе, јер их је за ратни злочин геноцида благословио надбискуп Алојзије Степинац, као и сарајевски надбискуп Иван Шарић за геноцид који су починили на подручју  Босне и Херцеговине.

Доносимо из Михајловићеве књиге неколико смртоморних призора, миракула грозоморе из  јасеновачког логора. А могли смо исте такве слике ужаса преписати из уморишта као што су били логори у Госпићу, Јастребарском, Старој Градишци, у којима је Синиша Михајловић такође пострадао, а о којима пише у поменутој књизи.

„...У први мрак усташе нас засуше сноповима батеријске светлости. Опкољавају нас. У рукама им пушке. Не мичемо се, осећамо снег на лицу и трепавицама. И дах смо притајили, само се тешње приљубљујемо мокрим оделима, тражећи заштиту пред опасношћу, као престрављена деца кад у наручју мајке траже спас. Празне су главе и празна срца. Сувислих мисли нема, само слике понорног ништавила и мрака, а сигурно у сваког бледи трачак наде (да ли је то нада?) да ће управо њега мимоићи. У том кошмару страха и неке глуве празнине, плави ме једно ужасавајуће осећање: још живим, а крај је ту и какав ће бити.

´Ви сте се, влашки пси, дигли против поглавника и Независне´, - из тамнине допире до наше свести подругљив и претећи глас усташе. – Ноћас  ћемо вам судити. Ко год се помакне с места, биће одмах убијен, јер тај хоће да бежи.´

Мрачна је и хладна ноћ.. Ништа се не креће, не чује, нигде светла, само усташке сенке са батеријским лампама, а онда се и то изгуби. Као да је све застало у неком ужасном ишчекивању, и време и живот. Удови се укочили од немицања и студени. 

Танки снопови батеријских лампи поново се укрстише над нама и усташе се стуштише међу нашу склупчану групу као вуци међу затворено стадо, помислих крајичком свести, и отпочеше откривати ћебад којима смо покрили гаве...Заређаше, погурени, да откривају наше хладне и мокре главе. Ево га и нада мном, откри ме и, тобоже, посматра, оцењује да ли сам ја онај кога тражи. Не кријем очи и као да преко њега гледам, а све је у мени пренапрегнуто, али сам чудно миран, готово без даха, без и најмањег покрета, јер само тај трзај на лицу, рефлексни грч, покрет ногом, може у примитивном усташком мозгу изазвати жељу за убиством. Онако непомичан, осећам дубоку празнину и – ништа: је ли то тај страшни трен свесности сопственог краја.

`Да ниси ти тај кога тражимо?´ (...)
`Нисам, ја сам у логору од јула´, одговарам полугласно. (...)
´Знаш ли ти ко сам ја´, пита он даље.
´Знам, усташа´, одговарам.
´Господин Бог је на небу, а ми смо овде на земљи усташе и могу те, као и све вас,  одмах заклати´, па се изненада подиже, одбаци ћебе и оде. (стр. 126-127-128)“
    (...) „Не, немојте мене, имам петоро деце и жену...“ Чули смо потмуле ударце кундаком по невидљивом логорашу, крик, кркљање, дубоке уздахе џелата...У току ове ужасне вартоломејске ноћи, ређала су се подмукла убиства.  Никога међу нама да крикне, да позове логораше на отпор, па ако се гине, нека се јуначки гине. Али, ми смо живи мртваци, гладни, болесни, понижени, уморни од исцрпљујућег рада, неспособни да се винемо изнад наших патњи, а још у дну свести тиња нада: можда неће мене...Кад тешко и преспоро свану мутно и хладно јутро, угледасмо двадесетак наших прекланих другова и крвав снег. Очи им отворене и стакласто укочене. Гробари су убрзо дошли и без речи, тромо, готово механички, почистили крваве трагове, а затим већ укрућене лешеве, не гледајући никога, натоварили на носила и однели....“(стр. 128-129).

(...) „Дани су хладни, падају и киша и снег. Огрћемо се ћебетом, али оно нам стално пада с рамена док радимо, а рад је тежак.  Ваља копати јаме, често у самој води, чврсто укопавати диреке и за њих везивати и испрекрштавати ледене бодљикаве жице. Искрваримо руке при овом послу, хладно је, ћебе нам стално пада у воду, мука жива, али се рад не прекида. Усташе надзиру посао и врло често нас туку без икаква разлога: неким жилама, кожним или жичаним,  ојачаним челичним куглицама.  Онога јадника кога почну да туку, тај се обично више и не подигне. (…)

Пред крај новембра, дотераше у логор једну групу Босанаца, а неки од њих се одлучише на бекство видевши јасеновачке ужасе. Све их похваташе, побише, а једног доведоше пред логораше. Прислонише га уза зид, а Љубо Милош (надзорник усташких логора у НДХ,  помоћник и десна рука Вјекослава Лубурића, заповедника усташких система логора Јасеновац, једно време био је и командант логора,оп. А.А.) нареди да један по један из те групе тек доведених прођу крај њега. Како који логораш прође, Љубо је оног несрећника боцкао камом, питајући га да ли овога познаје, па ако би овај дао знак да га познаје, тај би на лицу места био убијен, наводно као „учесник у завери“, а ако га не познаје, прелази на другу страну. Тако је, ето, „осујећена једна завера“ и ликвидирано више од тридесет људи. 

Одлазећи са мучилишта, Љубо Милош нам је псовао мајку српску, подругљиво питајући: ´Што се не буните, матер вам српску, па да вас све до једнога смакнем´.
Гробари потом однесоше побијене, а усташе отпочеше да кундаче. Јауци и запомагања проламаше се логорским кругом. Ово дивљање заврши се довођењем једног дечака, не старијег од дванаест година. На наговор усташа, дечак настави да бије логораше уз цику и вриску усташа, док су се заточеници морали сагнути да их малиша може ударати...

Свако јутро стајали смо испред зграде „Усташке обране“ и чекали распоред за рад. Једно јутро, кишно и тмурно, као и сви дани новембра, дођоше пред „тунел“ Лубурић и Милош, зовнуше Слободана (који бејаше тзв. предрадник, такође логораш,  оп.А.А.) те брзо, без много разговора, одвојише шездесет људи. Касније сазнасмо да су сви побијени на путу за логор-шуму Јасеновац.

Враћајући се једне вечери с посла, нађох се са Драгом Хаџичолаковићем. Тај човек, Бијељинац, туберкулозан, налазио се у Слободановој близини. Исприча ми да је тих дана доведена једна група Срба из Карловца, њих стотину и четрдесет, а међу њима један свештеник. Усташе га хтедоше одмах убити, но то мрачно задовољство оставише за сутрадан,  а Слободан, у жељи да га заштити, као и једног катихету пре недељу-две, нађе берберина који га обрије, али га Лубурић и Милош препознаше. Једног преплашеног и већ веома измученог свештеника преклаше камом...(стр. 133-134-135).“(...)

За све то време стизали су нови транспорти заточеника, и само је изузетно група Сарајлија у  децембру била поштеђена и стигла к нама у логор.

Сећајући се тих наших тужних колона из Босне, Лике, Срема, Славоније, које су преконоћ нестајале из логорског круга, шапутали смо између себе, правећи неки свој црни и стравични „биланс“, да су усташе до краја 1941. године побиле на стотине хиљада наших људи. Тако смо рачунали по сећању и досећању, јер друго и не гледамо од јула 1941. године по усташким логорима осим смрти и убијања. За прва три дана 1942. године усташе побише око две стотине Срба и отприлике исто толико и Јевреја.“ (стр. 165-166).

(...)“Једнога дана пратили смо из наше бараке несрећни сусрет једног  Јеврејина – који је, по свој прилици, као неки логорашки надгледник, обилазио логор, замишљено се поштапајући – са Љубом Милошем, који је био у пратњи двојице усташа.  Иза њих ишли су Слободан Мићић (тзв. предрадник, оп. моја) и заточеник Шпилер, такође из логорског руководства. Сусрет Јеврејина са усташама одвијао се пред нама као у немом филму.  Не чујемо ништа само видимо покрете и отварање уста. Усташе га зауставише, нешто га питају. Јеврејин им одговара и, ненадано, један од усташа удари га пушком и обори у снег. Све то посматра Љубо Милош коме мучна сцена изгледа смешна и он се церека, тражећи да му доведу Јеврејина. Чим овај стиже, Љубо му хитро истрже штап и тако га сурово удари по глави да овај опет паде, и док се неспретно и уморно дизао, приђе му други усташа, клече и камом га закоље. У бараци се нешто касније сазнало, преко Слободана, да је је Јеврејин на Љубино питање шта је по занимању, одговорио да је адвокат.

´Адвокат? Какав адвокат у логору, свиња чифутска´.

Књигу ЈАУК И ГРОБЉЕ ЈЕ НАРОД МОЈ: ТУМАЧЕЊЕ ЈАСЕНОВЦА И ПОРИЦАЊЕ СРБОЦИДА преузмите ОВДЕ.

СЛАЂАНА ИЛИЋ: ШТА ПИШЕ У ХРВАТСКИМ УЏБЕНИЦИМА 

Као дугогодишња уредница бројних уџбеника за основну школу занимало ме је да погледам како изгледају хрватски уџбеници. За потребе овог текста истражили смо само читанке за 5, 6, 7. и 8. разред издавача Профил-Клетт.У једној читанци су стихови: Ова је земља Хрватска / Увик је била / И остат ће / Ва наша Славонија / Равна / И крвава / Од муке и зноја / Сељака, / Од крви наших / Момака / Што попадаше / Од жандарских метака, / Ножева, / Кундака, / И ништа и нитко и никада / Неће / И не може / Затворити уста наша / Да диванимо / језиком / Дидака наших, / Језиком / Матера наших, / Језиком / Хрватским / Милим / Светим / Драгим / Јединим / нашим. Ту су, ето, само „жандарски меци”, „ножеви” и „кундаци”, као већ традиционално негационистичко „оправдање” геоцида у НДХ, оних славонских бунара пуних деце и мајки у Слабоштини. Садржаји о „домовинском ратуˮ заступљени су у читанкама за 5, 6, 7. и 8. разред основне школе. Хрвати су само жртве, Срби се не помињу. Али, оно што је страшно јесте то да се, када је реч о 5, 6. и 7. разреду, ни у једном тексту не спомиње назив макар једног усташког логора. Зашто? Деца се подстичу да се ставе у положај неког детета из Вуковара или другог вршњака избеглице током „Домовинског ратаˮ. Али нема текста који се односи на децу у логорима НДХ, а о којем би се у интерпретацији могла поставити иста питања. Зашто?

Тек у читанци Осмица, истог издавача, у оквиру поглавља Кад је најтеже у себи откриј најбоље, поред одломка из Дневника Ане Франк и текста о Јеврејки Леи Дојч (Павао Циндрић), налази се и плакат за играно-документарни филм Дневник Диане Будисављевић и на њему синопсис у којем једна реченица гласи: „У јесен 1941. дознаје се да се Жидовке и Српкиње с дјецом одводе у логоре гдје умиру од глади и болести” (стр. 187). Ко их одводи? Шта је с мужевима тих жена и очевима те деце? Како се зову ти логори? Како се зове држава у којој се све то дешава? На та питања ученик не налази одговоре. На следећим двема страницама, коначно, помињу се усташке и домобранске униформе, сточни вагони којима су довожени жене и деца, као и логор Стара Градишка (стр. 188‒189), а са следећим налогом: „Присјети се што знаш о страдању цивила у доба Независне Државе Хрватске па усмено изреци свој став према дјеловању Диане Будисављевић” (стр. 192). То је уједно и једини задатак који има неке везе са страдањем деце по логорима. Али, не позивају се деца на емпатију са страдалним вршњацима, већ се њихове емоције усмеравају искључиво на Диану Будисављевић. Зар не би било логично да се бар једним питањем или задатком ученици подстакну да искажу свој став и о злочинима, као и о држави која децу и њихове мајке шаље у логоре? Али то питање изостаје. Можда и зато да се не би реметио мир чисте савести које одаје то поглавље које садржи и одломак говора Влада Готовца: „Генерали, Хрватска се не боји!” (уломци из говора 30. коловоза 1991., из збирке Знакови за Хрватску) (195).

А на сајту Вуковар у срцу, између осталог, налазимо и следећи садржај: „И ове школске године, 16. студенога, обиљежили смо Дан сјећања на Вуковар присјећајући се с читавом Хрватском невино страдалих, погинулих и прогнаних хрватских грађана и бранитеља. Рецитирањем и читањем пригодних текстова наших пјесника и књижевника ... Наша велика пјесникиња Весна Парун о својој домовини каже („Земља је наша блага”): Земља је наша блага, сунцем обасјана, / и сјена планина лице јој не мршти. / Она је пуна птица и простора и грана, / из ње нови живот бујним слапом пршти. / Земља је наша мудра и рјечита и страсна, / непомирна на патњу и милосна ко душа. / У пријатељству присна, у друговању красна, / и када говори правда она се пригне и слуша. / Она знаде јарам сужањства о врату, / прошла је кроз ватру стољетног искуства. / И свргнув силу стоји у жетвеном злату, / и мир се изви са њезиних уста. / Ко драгуљ плави, ко роса с листа, / ко раскриљена птица на видику, / младост земље одсијева, и блиста / сав сјај дјетињства у тихом јој лику”. Читајући песму Весне Парун помислили бисмо да је земља о којој се пева идентична Рају, само нам није јасно како је у земљи „милосној ко душа” могао да постоји систем логора Јасеновац, укључујући јединствене у свету логоре за децу, као и да ли „стољетно искуство” те „мудре” земље можда укључује и хрватску ратну државу НДХ – ту вероватно најужаснију државу у светској историји. Ако у култури нема свести о злочину и нема кајања – како очекивати катарзу?

Књигу ЈАУК И ГРОБЉЕ ЈЕ НАРОД МОЈ: ТУМАЧЕЊЕ ЈАСЕНОВЦА И ПОРИЦАЊЕ СРБОЦИДА преузмите ОВДЕ.

СЛАВИЦА ГАРОЊА: ПОСТЈАСЕНОВАЧКА ЈУГОСЛАВИЈА 

Нема сумње, да су западне империје пресудно кројиле историју народа на Балкану, не само раније, него и током читавог 20. века. Управо из тих разлога, „дозволиле“ су стварање две Југославије: оне прве, као резултат најпрогресивнијих умова, и углавном српске елите (Василије Крестић), прихватајући претварање и утапање имена Краљевине Србије, победнице и силе-савезнице, у „троједину“ Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца (до тад, по историји и традицији, различитих и неспојивих јужнословенских народа), као и из сличних разлога, и ону много дуготрајнију, социјалистичку, Титову Југославију (1945-1991), насталу из јединствене идеје о антифашистичком отпору, уз свестрано пригрљену идеју комунизма (правде и једнакости за све), најзад и у спонтаном утаничком отпору огромног дела српског становништва, формираног потом у бројне партизанске крајишке биргаде, а пред систематским геноцидом под влашћу усташоидне НДХ). Проблем нове, социјалистичке Југославије, уз недвосмислене позитивне потезе, који су ослободили енергију милионских маса становништва (бесплатно школовање, инсистирање на образовању, здравствена заштита, убрзана индустријализација и урбанизација, културни продори и сарадња са светом), био је, што је зарад формуле о „братству и јединству“, тај огроман злочин, или тоталан геноцид, којем тек сада сагледавамо размере, систематски био заташкаван, па чак постепено забрањиван и спомен о њему, да не говоримо о његовом систематском истраживању, када је било време за то (непосредно после Другог светског рата). Са својим спецификумом злочина извршених на балканском простору - у масовном физичком уништавању цивилног српског становништва  (јаме, бунари, клање), као и фанатичним укидањем свих трагова православља на споменутим просторима и кроз духовни геноцид – рушење, спаљиње и минирање православних цркава, у највећем броју ови некажњени злочини хрватских усташа су постепено, по ослобођењу, еуфемистички подвођени, на бројним споменицима НОБ-а, под безличне „жртве фашистичког терора“ (па касније још у безазленију скраћеницу ЖТФ), да би са протоком времена, у општој ери ентузијазма „победника“ и наивној вери, углавном Срба (најмасовнијих припадника партизанског покрета са простора Хрватске и Босне и Херцеговине), да ће њихове тековине борбе трајати вечно, све жртве и догађаји постепено су тонули у заборав, опстајући још само у сећањима генерација које су рат доживеле и преживеле, а које је све мање у новим генерација ико имао интереса да пита - шта се то стварно година догодило пре 40 година. (Јан Асман).

Овакву климу свакако је проузроковало инфлитрирање (нарочито у политичке структуре СР Хрватске), одмах након Другог светског рата, бројних Хрвата, који су само променили политичку одору (искористивши општу Титову амнестију 1944, али и трајну заштиту Ватикана (који је, рецимо, заштитио бројне католичке свештенике који су осведочено вршили злочине над српским православним становништвом, а који су остали ван домашаја „народне правде“), било организованом емиграцијом, или дубоком илегалом, настављајући у свом раду „за хрватство“ тачно тамо, где су стали са поразом фашистичке марионетске НДХ, након 1945. Они, не само да се нису ослободили трајног сна о „независној хрватској држави“, него су врло брзо тековине Народноослободилачке борбе и победе партизанског покрета, састављеног углавном од Срба из устаничких делова бивше Војне Крајине: Лике, Баније, Кордуна и Славоније у на територији Независне државе Хрватске (као остатка „непокланог народа“), претоврили већ педесетих година од „конститутивног“ у народ „другог реда“ – бруталним укидањем њихове политичке елите (уклањањем првих српских министара у Хрватској, под опробаном оптужбом да су ИБ-овци, попут Душка Бркића, Раде Жигића и Станка Опачића Ћанице) или бескрупулозним укидања српске културне аутономије (попут „Српске ријечи“ - јединог српског листа у авнојевској Хрватској“, српског календара „Просвјета“, а ускоро и самог СКД „Просвјета“, 1971), а народ препуштен тихој асимилацији и економској миграцији (услед изразите неразвијености и запостављености, у рату спаљених српских крајева у Крајини). Тако се може објаснити недостатак политичке воље, па чак и забрана, да се - сада под одором комунизма - прође без правовременог, озбиљнијег и систематског истраживања, јама и масовних гробница са телима побијеног српског становништва на просторима Босне, Херцеговине и некадашње Војне Крајине у Хрватској, њихово пребројавање и прављење спискова, док је највећи покренути поступак истраживања логора Јасеновац такође политички забрањен и прекинут (1964). Неистражени и нарочито, некажњени злочини усташа (односно, одсуство свести или „гриже савести“ читавог хрватског корпуса становништва и стида пред прошлошћу због тога), тако је стекло легитимитет и особину да се понавља у историји. То је, уосталом, мада прерано, ескалирало 1971. у тзв. „хрватско прољеће“, а дефинитивно је хрватски фактор имао пресудан и одлучујући удео у распаду Југославије 1991. године. Година 1991. је болно отрезнила и многе Србе, нарочито из Хрватске, као и Босне и Херцеговине. Усмена свест о геноциду још није усахла, а спремало им се нешто слично. Стога је и њихова, прво политичка борба, а потом и оружани отпор, била она нужна, потпуно легитимна и оправдана одбрана, током постојања Републике Српске Крајине (1991-1995), која је имала много више прерогатива државе и основа за међународно признање, од рецимо, „Републике Косово“. 

Књигу ЈАУК И ГРОБЉЕ ЈЕ НАРОД МОЈ: ТУМАЧЕЊЕ ЈАСЕНОВЦА И ПОРИЦАЊЕ СРБОЦИДА преузмите ОВДЕ.

ДРАГАН ХАМОВИЋ: ЈАСЕНОВАЦ НИЈЕ САМО У ЈАСЕНОВЦУ 

Јасеновац није само у Јасеновцу, опомињао нас је чудесни градитељ Пеђа Ристић. Одиста, Јасеновац сеже од Јадовна и Пага на западу до Земуна и Сајмишта на истоку, а на југу до Пребиловаца. Јасеновац су и толике крашке јаме од Лике до Херцеговине. Није било места унутар прекомерно нарасле Ендехазије да није попрскано мученичком крвљу, по градовима и селима, равнима и планинама, међу којима је Козара друго име за Јасеновац. Деца Козаре остала су најстрашнији пример злочињења. Не само ангелско јато манијачки побијено и помрло од глади, него и дечица остала у животу постајући и остајући католици и Хрвати, јер нису упамтила ни страдале родитеље нити родну планину.

Када кажемо „Јасеновац“, значи, не мислимо само на то чворно место примитивне индустрије смрти и бестијаријума у име хрватске државе и вере. Мислимо на неописиви Магнум цримен, Велики злочин, како гласи наслов монументалне књиге историчара Виктора Новака, Хрвата кога су још у међуратно доба изгнали у Београд. У данашњој јавности Хрватске, поред свих разумних гласова, основни тон даје стратешка негација или смутна релативизација ове неописивости. Тамошњи најпопуларнији певач, чији концерти пуне Максимир уз пренос државне телевизије, кличе Максовим месарима у Јасеновцу и Градишки Старој и обећава паљевину Србије. Потурају се одатле неумесна оправдања и неодрживи паралелизми. И није чудо. Неугодан је то терет на савести једног колектива. Терет који се хоће уклонити, збацити, или представити као нужна одбрана.

За пола века идеолошке бајке у коју се Срби фатално уложише (да се неки до данас не освесте), циљано су заташкаване размере овог пројекта. Убијани су масовно, не заборављамо да истакнемо, и јеврејски сужитељи (који су Холокауст уздигли као универзални предмет пијетета!), Цигани наши тужни, као и слободари из других народа. 
Допирали су Савом трагови Јасеновца, до Београда и Земуна. Не само да су довожени транспорти радно способних у прихватни логор Землин да буду упућени даље, на север, на принудни рад за потребе Трећег рајха. Отуда су редовно допловљавале изобличене људске пошиљке. „Месо за Бајлонијеву пијацу“, по речима сатански духовитих усташких бесомучника.
Помињани Пеђа Ристић није доживео да оствари пројекат споменика жртвама Јасеновца у Београду, неку нову Ћеле-кулу. Оставио је овај умни сведок епохе сведочење да се он, страствени пливач од своје четврте године, оних ратних дечачких година није ни сквасио у Сави којом плутају људски остаци. Окупациона српска власт их је прикупљала и сахрањивала код Небојше куле и на Великом ратном острву. Закопавани су и другде, где су већ доспели. По ослобођењу Београда, према Ристићевом опису, у новембру ⅼ944. године лешева беше толико да су тела начинила чеп код срушеног савског моста. Очевидно, јасеновачки погони за уништење појачали су активност онда када је пораз нацистичких формација већ био на видику. До Теразија се осећао непојмљив задах. Ослободиоци су разбијали минама тај чеп од људских телеса и чакљама их потискивали низ воду. Толики несрећници из црног Јасеновца несташе тако према бездану Црног мора.

Уклоњени су крстови са Великог ратног острва, нема ни обележја код Небојше куле. Јаме су забетониране, разбацане кости заточене у дубини. Неизбројани јасеновачки мученици ускраћени су, из виших разлога, за белеге њиховог постојања. Није нехат и немар, то је била политичка одлука, чије последице сежу до у деведесете године и до дан-данас. Јер, повлашћени изданци београдске другосрбијанске елите, без имало зазора, на сваки гласнији помен српских страдања реагују истоврсним безочним формулама које нам одашиљу из Загреба и данашњег моноетничког Сарајева. Реакције на трајући тотални рат против Срба и Србије у нашем јавном простору своде се на комеморативне уздахе и представе за жални народ. А одавно је било нужно заузети делатно становиште, срочити јасан друштвени и културни одговор, да ствари не би отишле предалеко, најпре у опседнутој јавној свести наше земље. А отишле су…

Књигу ЈАУК И ГРОБЉЕ ЈЕ НАРОД МОЈ: ТУМАЧЕЊЕ ЈАСЕНОВЦА И ПОРИЦАЊЕ СРБОЦИДА преузмите ОВДЕ.

СЛОБОДАН АНТОНИЋ: ПОСТОЈЕ ЛИ СРПСКЕ ЖРТВЕ? 

Систематска борба београдског компрадорског духа, тог доследног следбеника токсичног југославизма, против обележавања Јасеновца као места српског страдања, види се и по конфузији око именовања 22. априла.

Тога дана, 1945, јасеновачки логораши извршили су пробој. Слободе се докопало тек њих 128. Предвиђено је да се тај датум обележава као дан сећања на српске жртве геноцида у НДХ. 
22. априла 2020, објавила је вест под насловом: „Положени венци поводом Дана сећања на жртве Холокауста“. Сличну најаву – „Обиљежавање дана сјећања на жртве Холокауста“ иницијално је дала и телевизија Српске.

Холокауст је уобичајено име за геноцид над Јеврејима у Другом светском рату. Обележава се 27. јануара. Откуд сад такав назив и за 22. април?

Реч је о томе да је држава Србија 22. април назвала: „Дан сећања на жртве холокауста, геноцида и других жртава фашизма у Другом светском рату“ (Закон о државним и другим празницима, члан 5).

Дакле, српске жртве, чак и у држави Србији, могу бити поменуте и оплакане тек ако се супсумирају под међународни назив за геноцид извршен над једним другим народом.
Овај дух обавезне мимикрије српских жртава, чији је једино прихватљиви појмовни статус ако су под-жртве, видео се и недавно у лекцијама историје које је, током епидемије короне, емитовао РТС.

Уочено је да је Холокаусту посвећено више времена него страдању Срба у 2. св. рату, или три пута више времена него геноциду над Србима у НДХ.

 Холокауст је, у овим лекцијама, индивидуализован кроз причу о страдању београдске породице Калеф. Али, такође је уочено, да нема индивидуализације српског страдања у хрватском геноциду – попут, рецимо, приче о породици Трипка Ћирића из Пребиловаца.

Имао је деветоро ћерки – Стану (26), Јоку (21), Дару (19), близанкиње Саву и Радојку (17), Стоју (14), Славојку (10), Неђу (8) и Ангелину (5). И десетог сина Слободана (3). Трипко је са сином, дан пре покоља, покушао да побегне. Нађен је на путу заклан, са Слободаном у наручју (како је то клање, с дететом у наручју,  изгледало, можемо само да претпоставимо).
Свих деветоро кћери, и супруга Стана (48) такође су, заједно с осталим Пребиловчанима, заклане и бачене у јаму у Шурманцима. Многочлана породица Ћирић – у чијој кући је све орило од граје десеторо деце – тако је затрта.

Зашто се Срби срамежљиво, готово са снебивањем сећају тог геноцида? Зато што средиштем наше културе влада компрадорски дух Друге Србије. Он у име „регионалног помирења“, као некад што је радио титоизам у име „братства и јединства“, не дозвољава да се, када су српске жртве у питању, убице и страдалници етнички идентификују. Не може „српске жртве“, може само „српски злочини“.

Књигу ЈАУК И ГРОБЉЕ ЈЕ НАРОД МОЈ: ТУМАЧЕЊЕ ЈАСЕНОВЦА И ПОРИЦАЊЕ СРБОЦИДА преузмите ОВДЕ.

СЛОБОДАН ВЛАДУШИЋ: СМИСАО ЈАСЕНОВЦА

Јасеновац је конкретизација жеље да се истреби цео један народ – у конкретном случају Срби. Исто као што се не може бити жив и мртав у исто време, тако се не може у исто време бити за Јасеновац и против њега. Тако однос према Јасеновцу постаје огледало у коме се открива ко је на страни логораша, а ко на страни њихових кољача. Заборавити Јасеновац, или учестовати директно или индиректно у његовом забораву или ревизији, значи бити на страни тих кољача. То је сурова, али истинита спознаја. Та спознаја се не може, међутим, успоставити без јасно прецизираних и модерно презентованих чињеница и армије појединаца који ће те чињенице уградити у властито саморазумевање.

Након пораза у боју на Косову пољу на Видовдан, 1389. године, српска интелектуална елита окупљена у окриљу Српске православне цркве обликовала је једну велику причу која је, уместо самосажаљења и оплакивања Душановог царства, била окренута будућности. Назив те велике приче је Косовски завет. Данас се објективно налазимо у сличној ситуацији и на њу морамо да одговоримо на сличан начин: наше је да створимо заметке великих прича, које ће моћи да повежу људе и спрече очај, дефетизам, летаргију. Без такве велике приче постаћемо безличне биочестице, не много вредније од скакаваца или осталих штеточина, којих увек има превише и које се увек могу уништавати без икакве гриже савести.

БОЈАН ЈОВАНОВИЋ: РЕВИЗИОНИЗАМ НА СТРАНИ ХРВАТА

Редуковање броја убијених Срба на 90.000 до 130.000 у складу је с хрватским ставом, јер Славко Голдштајн говори о нешто преко 90.000 убијених, док Фрањо Туђман тај број своди на око 40.000, па су се на заједничком послу о деконструкцији јасеновачког мита и смањењу „преувеличаног“ броја српских жртава од више стотина хиљада нашли актуелни представници српских институција и потомци српских џелата. Овим одбијањем спречено је да се хрватски геноцид над Србима у НДХ осуди и адекватно обележи најпре у Србији а потом и представи светској јавности као најстрашнији злочин који би требало да има своје место у колективној меморији човечанства. Уколико би се дефинисао тај циљ, онда је неопходно успоставити адекватан однос према историјским чињеницама везаним за највеће страдање српског народа у НДХ и према систему логора Јасеновац као средишту тоталног геноцида над Србима и најстрашнијем логору у људској историји. О тешкоћама утврђивања таквог односа говори не само тенденција драстичног умањивања српских жртава већ и тежња за негирањем досадашњих реалних процена о приближном броју убијених Срба на подручју НДХ и игнорисањем релевантности научних метода примењиваних у утврђивању величине овог злочина.

МИЛОШ КОВИЋ: НЕДОСТОЈНА ЛИЦИТАЦИЈА 

Последњих година у српској јавности све се чешће и систематичније умањује број српских жртава у логору Јасеновац. То се, повремено, претвара у праве медијске кампање. Расправе, иза којих не стоје нова, темељна истраживања, него игре моћи, политички интереси и људске сујете, претвориле су се у ружне свађе и недостојне лицитације.

Све је део ширег тренда, који прати обнову моћи и самосвести Немачке и њених савезника из два светска рата. У време обележавања стогодишњице од избијања Првог светског рата, када је било јасно да је у току ревизија владајућег наратива о том пресудном историјском догађају, на овом месту сам упозоравао да ће на ред доћи и Други светски рат. Заиста, данас ће чак и лаици лако приметити сагласност између српских умањивача јасеновачких бројева и систематских напора да се геноцид над Србима релативизује и порекне, који долазе из Хрватске.
Узнемиреност јавности сасвим је разумљива, јер реч је о можда најосетљивијој теми српске историје, стравичној колективној трауми, са којом се Срби, уљуљкани у југословенским илузијама, нису до краја суочили и изборили. Смањивање броја жртава геноцида над Јеврејима у Другом светском рату се, подсетимо, по дефиницији, сматра „порицањем Холокауста“, кажњивим у 16 европских држава, у Израелу и Канади.

Број жртава Јасеновца који је прихваћен у српској историографији, од 500.000 до 700.000, заснива се на немачким, усташким, партизанским, четничким и бугарским изворима, насталим у току Другог светског рата, на чијем прикупљању и обради су радиле генерације истраживача. На његово утврђивање значајан утицај имао је извештај „Земаљске комисије Хрватске за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача“, настао одмах по ослобођењу Јасеновца (објављен 1946. године). Ту се процењује да је у овом логору убијено између 500.000 и 600.000 људи. Ископавања јасеновачких масовних гробница вршена су само 1964. године и била су тек прелиминарна. У извештају комисије која је пронашла велики број тела на врло узаном простору укупан број жртава Јасеновца се не помиње. Међународна комисија за истину о Јасеновцу, којом председава Србољуб Живановић, један од троје чланова комисије која је 1964. радила на истраживању масовних гробница, закључила је да број Срба убијених у Јасеновцу износи више од 700.000, преко 23.000 Јевреја и око 80.000 Рома.

Историчари знају да се сваком историјском извору, па и оним најдрагоценијим, насталим у време истраживаног догађаја, може пронаћи низ мана. Они који одбацују процене броја жртава настале за време Другог светског рата и непосредно после њега, позивају се, међутим, на пописе жртава рата настале две деценије касније (1964. године), на статистичке прорачуне правника и економисте Богољуба Кочовића и економисте Владимира Жерјавића, објављене четири деценије после рата (1985. и 1989). До данас су, наиме, и ова истраживања умногоме оспорена. Рад на попису жртава из 1964. био је нагло, усред посла, прекинут. Смиља Тишма и Србољуб Живановић показали су да постоје окрузи, погођени усташким геноцидом, у које пописивачи нису ушли. Познато је и да они који су страдали од руке партизанских победника нису били пописивани. Сами аутори пописа нагласили су, уосталом, да је он „непотпун и да нема потребан ниво квалитета“. И процене Кочовића и Жерјавића до данас су умногоме оспорене. Пример који помиње Никола Милованчев много тога говори - према попису из 1964. у Словенији је настрадало 40.510 људи, Жерјавић тај број заокружује на 40.000, по Кочовићу он износи око 35.000, док су историчари Института за новију историју Словеније пре десетак година имали већ 99.935 имена. Бранимир Буњац је исте 2012. године утврдио да је у целом Међумурју погинуло 1147 војника, што је скоро пет пута више од процене Владимира Жерјавића. Уколико су у крајевима где рат није био тако драматичан и где су прилике биле редовније прављене такве грешке, нема разлога да се поверује у то да су пописивачи и статистичари били прецизнији у српским областима, погођеним геноцидом и суровим ратним окршајима.

Хрватски и српски порицатељи геноцида, међутим, инсистирају на именима жртава, па чак тврде да тамо где нема имена, нема ни жртве. Њихови спискови страдалих у Јасеновцу, засновани на попису из 1964, понешто се разликују, и крећу се између 83.000 и 84.000. Они ипак дозвољавају могућност да све жртве нису пописане, да су спискови уништавани, и да би жртава Јасеновца могло бити до 100.000-120.000.

Нигде у свету се, међутим, процене размера геноцида не заснивају на списковима имена, нити се тврди да ако нема имена, нема ни жртава, нити доказа. У супротном, нико не би веровао Јерменима, нити међународној историографији, када тврде да их је у турском геноциду страдало преко 1.000.000.

Слично је и са Холокаустом. Општеприхваћени број жртава Аушвица, на основу истраживања пољског историчара Франтишека Пипера, износи око 1.100.000. На интернет страници истраживачког центра у Аушвицу, међутим, како је недавно уочила Јелена Чалија, могу се пронаћи имена само 445.163 логораша, дакле не оних који су обавезно и убијени, при чему се додаје да музеј у Аушвицу поседује око 650.000 логорашких досијеа. Јад Вашем има преко милион имена мање од општеприхваћене бројке од 6.000.000 жртава Холокауста.
Како се види, не постоје научни разлози за тако упорно, систематично и јавно умањивање броја српских жртава. За тако нешто има још мање људских и моралних разлога.

Истраживање геноцида требало би да буде први приоритет наше науке, али академске норме и осећање одговорности за сваку реч требало би да одређују начин на који ће се износити постигнути резултати. О Јасеновцу би требало да говоре само стручно позвани и људски достојни. Непотребна је било каква полемика. Лицитацијом бројевима жртава Јасеновца спречава се оно што је насушна потреба српског друштва - изградња јавне свести о геноциду, по угледу на народе сличних судбина (јеврејски, јерменски, руски). Увек се мора понављати: циљ не сме да буде неговање мржње, него спречавање да нам се Зло изнова догоди. То нам се, после деценија прећуткивања и самозаваравања, у нашим данима већ десило. Надајмо се да смо лекцију коначно научили.

Књигу ЈАУК И ГРОБЉЕ ЈЕ НАРОД МОЈ: ТУМАЧЕЊЕ ЈАСЕНОВЦА И ПОРИЦАЊЕ СРБОЦИДА преузмите ОВДЕ.

Извор: Правда

Бонус видео

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Колумне

Најновије вести - Ратни извештаји

VREMENSKA prognoza

Најновије вести - ПРАВДА