Најновије

ПИСМА ИЗ НЕДОЂИЈЕ: Избор наде или хор лузера

У договору с главним уредником портала Правда нова писма из Недођије шаљем сваке суботе. Закон о изборној тишини, по општој оцени је анахрон и бесмислен, али закони су ту да их поштујемо. Даккле, ово писмо никако не угрожава изборну тишину, бавимо се српским феноменом политичког бесмисла.

Ђоко Кесић (Фото: Јутјуб)

Пише: Ђоко Кесић   У недостатку инвенције И праве политичке зрелости нације, ми би  по било коју цену да докажемо своју изузетност: Сви политички избори, који су учесдтали као прање зуба наметнути су од политичке елите као пита живота или смрти.  Ова логика савкако има директну поруку да нисмо толико изузетни колико смо политички глупи. Није први пут да идемо на “судбоносне изборе”, и раније смо на њих ишли као на губилишта. Сви избори с овдашњим актуелним колоритом су били судбоносни, од Брозових времена до данас. Једино председнички и парламентарни избори у пролеће 2012. нису били “историјски”, а догодила се историја - победили су напредњаци. Није никакво откриће, разликујемо се од других анција и држава у свим работама па и овој политичкој количини памети. Значајни избори чекају Немце и Французе, затим Италијане, од тих избора директно зависи опстанак ЕУ, претња је да ће Европу захватити талас национализма и популизма, што би  нас аутоматски претворило у ратну зону. Ипак у нечему смо посебни. Утемељена друштва гласају због прошлих избора, сабирају шта је остварено од оног шта су њихови лидери обећали. Ми немамо тај проблем, не сећамо се ни шта су обећали актуелни председнички кандидати који нам јебу живце већ месецима, ми не гласамо ни главом ни стомаком. Ми гласамо срцем, заљубљиви смо. Заљубимо се у лидера, вођу, дижемо га у небеса, да би га после газили у блату. Сетимо се Броза, “највећег сина наших народа и народности”, после умало да му гроб прокопамо, глогов колац био спреман. Милошевића смо уз гусле славили, ма какав Душан силни, срамотно га изручисмо Хагу, уместо да му ми судимо, па после не саханисмо га као човека. Ђинђића смо славили па га убили, Коштуницу и данас исмевамо, а тек Тадића, обојицу смо обожавали… Ми се овом изборном работом, колико ја целу ствар разумем, бавимо стихијно, па шта вода донесе. У поменутим западним земљама нема издајника, страних плаћеника, нема анти Немаца, питамо се како ли они уопште опстају без те духовне хране. Истина, у земљама утемељене западне демократије било је свега поменутог, па чак и горе, али они су то прерасли пре два или три века, толико ми каскамо за њима. Код нас, сами кандидати најречитије говоре о нама, а не о себи. Не знам како је вама али мени је проблем, без бележнице, да изрецитујем имена свих председничких кандидата. Најречитија је физиономија извесног Белог Прелетачевића. Волео бих да се он држи идеје да је наша политичка прича баш оно што он управо хоће да  представи - аутентична карикатура. Томе значајно доприноси његов отац, локални кафеџија из Младеновца, каже “Мој Прцко ће бити председник Србије”. Аферим родитељу, право код Марића у “Парове”. Надам се да Бели то није баш тако схватио. Из колоне лузера издвајам Александра Поповића. Човек завидног образовања, озбиљне биографије, у политици је дуго, али у себи нема ништа хајдучког, погрешно се запослио. Саша Радуловић је човек сумњивих намера, недоследног карактера, вероватно ће у политици и на овим изборима завршити као заслужени лузер. Ту је и Мирослав Паровић, човек о коме ништа не знамо, надамо се да ће тако и остати. Средњошколац из равнице. Кандидат Стаматовић од њега је нешто гласовитији, кажу да је добар градоначелник у вароши испод Златара. Значи има изборну базу, али шта он чини у овој председничкој работи? Стаматовић, Паровић и неколицина из амбициозне председничке колоне су некакви сезонски радници, обављају нечкакве послове за туђе бабе здравље. Као метак луталица.       Саша Јанковић доскорашњи високи чиновник, омбудсман, добро је радио свој посао, али тешко да је видљив као председник Србије. Он подсећа на доброг комшију. Верујем да је био добар ђак, одговоран син, у млађим годинама вероватно су за њим чежњиво гледале многе потенцијалне таште. А ако војвода Војислав Шешељ уђе у други круг, ми смо заиста ту судбину и заслужили. Цела ова председничка изборна прича своди се на два имена. Александра Вучића и Вука Јеремића. Актуелни премијер Вучић је зениту политичке моћи, иза себе има снажну и најмоћнију политичку партију, резултате у стабилности државних финансија, допринео је каквој таквој регионалној политичкој стабилности, покренуо је са мртве тачке умрлу српску привреду. Има и моћне коалиционе партнере, социјалисте и ПУПС И Расима И Богољуба И Палму И Вулина,... Има и ауру - воли власт и не дели је ни са породицом. И само он би да се пита. У политици је од 23. године, речит је, плаховит, кад је заступао хард цор српског национа, радио је то с нескривеном страшћу и није то крио. Данас радо би заборавио неке делове биографије, што јавно и признаје. Његов највећи терет је Косово. Тај терет носили су и Милошевић, и Ђинђић и Коштуница. ЕУ, сви то тврде, примиће у своје друштво Србију ако Србија призна Косово. Тежак камен око врата. Лоше друштво су му ММФ и Светска банка. Јер, ко их је до краја слушао ушао је у колонијално ропство. Вук Јеремић је такође дуго у политици, али много мање од Вучића. Мора се признати, с обзиром на околности док је министровао са Борисом Тадићем као ментором, радио је то у задатим околностима доста добро. На опште изненађење изабран је председника Генералне скупштине Уједињених нација, урадио је добар посао. И у Њујорку није крио да припада десном центру српског национа. С тим искуством вратио се у Србију, каже да поштује само ону политику која власт дели с бирачима. Његова мана су године и мало нашминкана реторика, која не пристаје Србији. Као и Вучић, неизмерно је амбициозан, воли власт, пробао је тај опијат И постао зависан. Постоји прича да је Вук као основац, појео пред наставницом историје свој контролни задатак само зато што није добио петицу. Завршио је Харвард, што је његово најсјајније одличје. Вероватно је због тога и изабран за председника Генералне скупштине УН, јер момци с Харварда су као секта, помоћи ће један другог макер се први пут срели. У УН склопио је низ озбиљних познанстава… Да ли то Србији, оваквој каква је, нешто значи? Е сад, уместо мудрих прогноза играња кладионице што је модерно, поставићу Вама и себи питање зашто Вучић жели да победи у првом кругу? То питање често постављају ми  комшије и познаници. Одговор је једноставан: Било који боксер кад уђе у ринг жели да победи нокаутом у првој рунди. У суштини Вучић жели да докаже своју супериорност. Ипак мучи ме једно искуство. Пре десетак година ишао сам у предсезони у Грчку, јефтиније је. У Грчкој тих дана били су избори. Би сам фасциниран, целе породице су путовале, веселе уз музику, често су се заустављале у успутним ресторанима и  поред путева на проланцима, уз музику певали су и играил. Није било свађа, издајника и страних плаћеника.  Волео бих да смо и ми бар мало “Грци”.  Али, нисмо, И после недељних избора, српска политичка будућност неће Вам бити јаснија. Сви смо ми политички лузери.   Извор: Правда

Бонус видео

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Колумне

Најновије вести - Ратни извештаји

VREMENSKA prognoza

Најновије вести - ПРАВДА