Правда

"Марс", певао је Елтон Џон у Рокет Мену, "није никакво место за узгајање ваше деце". Господин Елтон можда није имао НАСА-релевантног искуства, али био је управу. Не само што је планета "хладна као пакао", већ је и изолована и без ваздуха. Чак и неутешни поглед на запуштену земљу, беживотних путева и голих брда су умотане у маглу наранџасте боје. Ипак, делује као да је то циљ човечанства. Ако све прође по плану, врло је могуће да током наредних 50 година колонисти живе на Марсу. У наредним вековима, биће могуће упаковати људе у бродове са погоном на нуклеарно гориво. Да би ове људске цивилизације могле да напредују, путници би били принуђени да оснивају породицу. "Ако ћемо да имамо дуготрајну будућност у свемиру, неће то бити урађено са пар астронаута већ се у тај пројекат мора укључити цело друштво", каже Камерон Смит, антрополог на Портланд државном Универзитетy. Смит се раније бавио истраживањима о томе како би људи могли да се развијају физички и културно ако би напустили своју планету. Смит верује да је суштински битно озбиљно размишљати о рађању деце ван Земље. Можда чак и не би било могуће затруднети у свемиру. Секс је без сумње механички изводљив, али мање је познато да ли би то резултирало зачећем. Доказано је да лет у свемир није здрав за човека, међутим његов ефекат на репродуктивно здравље још није у потпуности схваћен. Ограничене истраге извршене на ту тему до сад упућују на то да микрогравитација вероватно ремети хормоне тела и да космичка радијација може да штети развоју ембриона. Јапан тренутно истражује аспект овог проблема на интернационалној свемирској станици експериментом "Свемирско штене". Експеримент укључује послату лиофилизовану сперму мишева у свемир како би се на тај начин студирао ефекат свемира на стерилност сисара. Бестежинско стање на Марсу или у лажној гравитацији на свемирском броду, не би требао бити толики проблем. Ако би претпоставили да нема медицинских баријера односно да оне могу да се преброде, питање је да ли је боље децу рађати у оквиру колоније на Марсу или у неком свемирском броду у дубини свемира. "Филозофи ово зову пристанак на ризик", објашњава Смит. Поставља се питање да ли је морално прихватљиво ставити неког ко не може да да пристанак на толики ризик? Смитов одговор је у суштини "да јесте". Он повлачи паралеле са полинезијским људима који су путовали хиљадама миља из Папауа Нове Гвинеје прије неких 3.000 година како би колонизирали више острва у Јужном Пацифику. "Они су отишли у непознато. Сигурно су узимали у обзир ризике али су хтели да обезбеде ново место за живот своје деце, " каже Смит. Нема разлике између пресељења на Марс или путовања свемирским бродом до друге планете, тврди Смит. "Ми већ стављамо децу у ризик са тиме што их доносимо у нестабилан свет", каже он. Прва генерација колониста рођена у свемиру ће имати родитеље који су јако повезани са Земљом. Више је занимљиво испитати како ће се унучад колониста и њихова деца прилагодити животу у новој околини. Свемир, а не земља ће бити њихов дом. Теоретичари кажу да би најбрже путовање до најближе звезде ван нашег соларног система, путујући скоро брзином светлости, трајало више од 500 година. Замислите колико би се човечанство на земљи изменило у том времену. "Људи који стигну на неку планету за неколико векова биће нам познати колико и странци као што су нам људи из времена Шекспира", закључио је Смит. Извор: ЦДМ