Hrvatska u trenutku ujedinjenja Jugoslavije ne postoji ni kao entitet, ni kao država. Srbija se nije ujedinila sa Hrvatskom, već sa Državom Slovenaca, Hrvata i Srba, rekao je u istorijskom panelu Nedeljnika Momčilo Pavlović, direktor Instituta za savremenu istoriju. - Ta država je mogla da bude Jugoslavija u malom. Posle sto godina Srbi su percipirani, posebno na Zapadu, kao glavni krivci za razaranje te zemlje. Moje pitanje je: Šta sprečava te druge da mimo Srba naprave jugoslovensku državu, ako je bila dobra? - rekao je Pavlović. On je podsetio da je Nikola Pašić pre formiranja Jugoslavije uspeo koliko-toliko da zaokruži granice Srbije. - On traži da se vojvođanska skupština priključi Srbiji, to čini i Crna Gora, i tek proširena Kraljevina Srbija ulazi u zajedničku državu sa Državom SHS. Prosto rečeno, mi ne znamo ko je šta uneo u Jugoslaviju. Svako misli da je uneo više nego što je uzeo kada je hteo da izađe. Srbija je unela Makedoniju, Crnu Goru i Vojvodinu, pa se onda ujedinila sa tom drugom državom. A potom je druga Jugoslavija preuređena od komunista, takođe na potpuno improvizovan način, od neizabranih predstavnika. Ko je izabrao Leku Rankovića da odlučuje u ime srpskog naroda? To je revolucija, to je pobednička euforija i razumem da se na taj način stvaraju države, ali u samom temelju formiranja Jugoslavije stajala je klica raspada. Nije teško videti da su se Kučan i Tuđman, iskusni komunisti, zalagali za avnojevske granice. Po toj logici, AVNOJ je definisao Jugoslaviju kao skup država koje mogu da uđu i da izađu kad god hoće. Da smo tako shvatili AVNOJ, možda bi bilo bolje po Srbiju. U 2018. godini, u koju ulazimo, neko će slaviti (a neko i žaliti) 100 godina od događaja koji će u velikoj meri oblikovati zemlje u kojima živimo – stvaranja Jugoslavije. - Kraljevina Jugoslavija je bila država krnjeg parlamentarizma u kojoj se upravljalo uredbama. Parlament je dobio funkciju tek u vreme diktature. Tada se Aleksandar pojavljuje kao Justinijan, ali zakonodavstvo je obojeno bojom te monarhodiktature. U drugoj polovini života Jugoslavije, posle Drugog svetskog rata, nemate pravnu, nego partijsku državu u kojoj vladaju zakoni kreirani po ideološkim i ličnim sklonostima vlasti, rekao je akademik LJubodrag Dimić. On kaže da je ta država 1918. godine trebalo da izgradi institucije, koje su krnje u Kraljevini Jugoslaviji, a u drugoj Jugoslaviji su se izgrađivale pod čvrstom partijskom rukom. U oba slučaja – ne kao demokratske institucije. Birokratija u obe Jugoslavije, podseća Dimić, bila je nesposobna, orijentalna, nezainteresovana, bahata i sklona korupciji i napominje da bez moderne birokratije nema moderne države. - Jugoslavija je imala modernu ideju, nemoderno društvo i orijentalnu birokratiju. To ne može da donese rezultat, ističe Dimić. Jugoslavija je, napominje, probala model krnjeg parlamentarizma, diktature, u okupacionim uslovima različite modele vladanja, pa je isprobala i partijsku diktaturu, ali nije isprobala model demokratskog društva, a nestala je sa političke karte Evrope. Istoričar Predrag Marković, sa druge strane, kaže da neki naši stariji profesori tvrde da je Jugoslavija "kukavičje jaje koje su lukavi Slovenci, a pre svega lukavi Hrvati, podmetnuli naivnom Pašiću i regentu Aleksandru". - Da li su to zaista toliko naivni ljudi? Ili su bili idealisti, što se za Pašića nikako ne može reći, pita Marković. - Pašić, zbog nesrećnog iskustva sa Bugarima, zna da bi svaka nezavisna Hrvatska, kolika god da je, bila neprijatelj Srbije, kao što je bila Bugarska. On je računao da će u saradnji sa Slovencima rešiti hrvatsko pitanje. Slovenci su bili oduševljene pristalice Jugoslavije – i liberali i Korošecovi klerikalci i socijaldemokrate. Naravno, mi bismo mogli da kažemo – zbog sebičnih razloga, kaže Marković.
On napominje da postoji i sledeća teorija: Hrvati i Slovenci su ušli u Jugoslaviju sa podmuklom namerom da se zaštite od italijanskih, mađarskih i – u slovenačkom slučaju – austrijskih stremljenja. Male Slovenija i Hrvatska bi delom bile pregažene od suseda. Po toj teoriji, oni su obmanuli Srbe da srpska vojska zaštiti Sloveniju i Hrvatsku. - I zaista, kada je konačno prestala opasnost od Italije Ozimskim sporazumom 1976. godine, kao da je konačno prestala potreba za Jugoslavijom, primećuje Marković. Međutim, tvrdi, to isto možemo da kažemo i za Srbe, jer su Srbi ušli u Jugoslaviju sa računicom da ujedine sve Srbe i još da zaštite granice. - Ne zaboravimo da od najzapadnijeg srpskog sela do slovenačke granice ima 100 kilometara. Jugoslavija nikako nije proizvod naivne srpske dobrote i lukavih katoličkih zaverenika, već je to brak iz obostranog računa. Mimo računa, bilo je i nešto idealizma, naročito kod mladih intelektualaca, tvrdi Marković. Međutim, dodaje, potrebno je imati u vidu da je u hrvatskom slučaju, jugoslovenstvo bilo ideja elite. - Kad su mase stupile u politiku dvadesetih godina, to je veoma iznenadilo Srbe, koji se još od tada pitaju: "Šta je tim Hrvatima?", zaključio je Marković. NATO već 30 godina vodi borbu protiv Srbije, ali su zaboravili na nkoliko važnih činjenica. O čemu se radi, pročitatje OVDE. Izvor: sedmica.me
