Најновије

Американци желе да Русији по сваку цену нанесу болан пораз - да нестане Новоросија

Изгледа  да Запад уопште не интересује ко је заиста притиснуо дугме и лансирао фаталну ракету. Али, шта ће се догодити уколико се поуздано утврди да ју је испалио украјински зенитно-ракетни систем или, како је изјавило руско МИП, украјински ловац?
Место несреће (принтскрин Блумберг)

Место несреће (принтскрин Блумберг)

Мислим да ће се мало шта променити — свеједно ће дати изјаву да је за све крива Русија која је започела рат и натерала Украјину на самоодбрану. И зато ће, док се рат не приближи крају, Москва и надаље бити одговорна за све случајне и неслучајне жртве. И ево, већ после исцрпног брифинга Министарства одбране Русије, на којем су показани радарски снимци на којима се види да се поред малезијског Боинга налазио украјински борбени авион, јавио се председник Барак Обама и изјавио отприлике следеће: треба спровести темељну истрагу и утврдити ко је оборио авион који су уништили украјински сепаратисти... Другим речима, Обами је и тако све јасно, пре било какве истраге. Не треба имати илузије: сам по себи срушени Боинг је оправдање за то зашто Русију треба притиснути. Ваљда нико ко је при здравој памети не сматра да су Русија или устаници стварно хтели да оборе путнички авион. Такође, нико не поставља питање — а како је украјинска контрола летења прецизно довела авион у зону борбених дејстава, где Кијев редовно користи авијацију? Притом, сви знају да су САД 1988. године случајно обориле ирански путнички авион, а Украјина је 2001. године ракетом оборила руски путнички авион, чак и не признавши учињено. После тога, међутим, ни Реган, ни Леонид Кучма нису названи „Гадафијима” и „непријатељима цивилизованог човечанства”, нити су ти случајеви изједначени с терористичким нападом у Локербију.  Исто тако, нико није назвао терористом Била Клинтона за беконачно бомбардовање Багдада уз многобројне цивилне жртве или за случајно погађање кинеске амбасаде за време бомбардовања Београда. Нико не сматра терористом ни самог Барака Обаму, који је „испеглао” Пакистан беспилотним летелицама-дроновима, што је довело до стотина случајних жртава. Никога у америчком естаблишменту то нимало не брине. А Русији, у облику у каквом данас постоји, треба нанети пораз који ће осетити — тај пораз треба да буде нестанак Новоросије. Принцип спољне политике САД је притисак, и то притисак до момента док се не покаже несврсисходним или не наиђе на узвратни притисак. Никакви „уступци” сами по себи никада нису зауставили САД — узгред, да би се схватила та психологија постепеног уништавања „непријатних момака”, треба стално гледати каубојске филмове — тај микс окрутности и сентименталности.  Херој познатог филма Клинта Иствуда „Неопростиво” Бил Мени, у изведби самог режисера, постепено води своју казнену акцију до краја, без обзира на што су „хуманитарне” жалбе проститутки на каубоје који су их увредили биле очигледно преувеличане, притом, први убијени – млади момак упуцан у стомак – није баш ништа скривио. Али, Мени их убија све, па још шаље на онај свет и шерифа (Џин Хекман), који је својим, додуше не баш најбољим, методама покушао да се супротстави „хуманитарној интервенцији” тројице плаћених убица. На крају Иствуд, седећи на ватреном коњу, изговара неке лепе речи о томе како се убудуће неће лепо провести свако ко покуша да „убија и вређа ваше курве”.  Филм је снимљен 1992. године — таман годину дана након распада СССР и почетка нове предивне ере униполарног света — и нема превелике сумње да је Клинт Иствуд покушао да сними нешто попут манифеста „хуманитарног интервенционизма”.  Али, то је учинио тако отворено да се из апотеозе праведности силе, „новог војног хуманизма” (говорећи речима Ноама Чомского) изродило демаскирање целог англосаксонског лицемерја, када се племенитим речима прикрива тривијална корист. У улози „курви” које се не смеју „убијати” су током ових година били и Косовари које су угњетавали Србе, и побуњени становници Бенгазија. Наравно, становници Доњецка и Луганска не спадају у те „курве”, зато не само да се могу „убијати”, већ их, очигледно, и треба  убијати. Интерес САД је у томе да се сломи Русија, и ту се ничему не треба чудити. Нити негодовати. Оно због чега заиста треба негодовати, то је спремност Руса да овде, у нашим медијима подрже противника, да понављају за њим све те глупости о Гадафију и Локербију, о страшном руском империјализму и милитаризму, о томе да смо сви полудели и да нас треба хитно зауставити, као бесне псе. Ми смо, наравно, направили много грешака у украјинској причи. Експерти најразличитјих фела су малтене у свим новинама, укључујући најлибералније, викали како ће бити једноставно и лако узети и поделити Украјину на источни и западни део. Притом се говорило како је са свим источним тајкунима све договорено, пошто је њихов бизнис везан за Русију. То је било малтене опште место негде у јануару-фебруару 2014. године. А онда се одједном испоставило да је међу тајкунима „везаним за Русију” био и човек по имену Коломојски, који је, блиставо одигравши своју партију, постао не само главни спонзор казнених одреда, већ и фактички човек бр. 2 независне Украјине. Нико није предвидео да ће Коломојски својим акцијама на југоистоку растурити ту наводно веома убедљиву конфигурацију: исток — нама, запад — Европи. Као што то увек бива код нас, нико ни у експертским, ни у политичким круговима није јавно преузео одговорност за то очигледно пропало предвиђање, према којем је Украјина требало да се распадне као орах на две половине од првог, најлакшег ударца. Међутим, орах се уопште није распао, и сада се распада само од тешких удараца маљем. Сада експерти треба да имају храбрости да признају грешку. Да није било предвиђања о лаком распаду, имајући у џепу нелегално свргнутог председника, Крим веран Русији, незадовољни Луганск и релативно лојалан Јануковичу Доњецк, могло се инсистирати на својим условима и ономе што је Русији било преко потребно — неутралном статусу Украјине, њеном федералном (или конфедералном) уређењу, као и на поштовању устава приликом промене власти. То је била реална шанса, али поверовавши предвиђањима и предсказањима наших распиривачима ватре и „делитељима”, ми смо је пропустили. И то, плашим се, задуго. Треба извући закључке. Можемо ли ми, с обзиром на одређену пометњу у редовима наших противника изазвану засад не баш повољном по њих истрагом инцидента с авионом, привучемо на своју страну бар део европских земаља, можемо ли ми на овај или онај начин издејствовати прекид казнене операције? Ако би то било могуће, могли бисмо да добијемо на времену — док не израдимо и применимо неку нову, промишљенију стратегију интеграције постсовјетског простора. Узимајући у обзир интересе и запада, и истока Европе. И без осветничких укора с оне стране Атлантског океана, и засигурно без посета прекоморских „плаћених убица”, које су спремне да за добру зараду спасавају овдашње „курве”.
Прочитајте још:Русиjа: Где су докази за рушење авиона?Командант батаљона „Восток“: Ројтерс лаже да сам рекао да имамо ракете „бук“
Извор: Факти / Борис Межујев, филозоф и новинар

Бонус видео

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Најновије вести - Ратни извештаји

VREMENSKA prognoza

Најновије вести - ПРАВДА

ENGLISH NEWS

Nema dostupnih vesti.

Urbancube