Правда

Мада, наизглед, различите, ове теме су тесно повезане. Везу чине америчко-руски односи, то јест супротстављени интереси САД, које желе да интегришу Русију у свет глобализован по њиховој мери, и Русије, која не жели да постане део таквог света. Способност Русије да се одупре том току у великој мери зависи од односа и утицаја који ова земља има у остатку света. Једно од најважнијих упоришта руског утицаја још од времена СССР-а био је Блиски исток. Међутим, током последњих година нестали су сви режими на којима је Москва имала какав-такав утицај. Последње упориште остала је Асадова Сирија, која је због текућег грађанског рата озбиљно уздрмана. Не чуди отуда да је Москва искористила прилику да очува свој утицај директним укључивањем у ратне сукобе у тој земљи. Мада је Исламска држава формално заједнички непријатељ и Русима и Американцима, тешко је не увидети да се иза те битке крије заправо битка за доминантан утицај у Сирији, који би Русија остварила преко Асада, односно САД преко побуњеника, који би, према замисли Вашингтона, требало да формирају будућу владу. Управо због тога, упркос огромној ватреној моћи којом би невољни савезници могли веома брзо да поразе ИД, ова ситуација ће вероватно потрајати дуже, а с њом и река избеглица која је преплавила поједине европске земље и балканску руту која води ка њима. Иако Србија није жељена дестинација, није искључено да ће склониште од рата, глади и безнађа део невољника бар на одређено време наћи у Србији. С тим у вези, међутим, нема никаквог разлога за панику. Хуманост коју је Србија до сада показала као транзитна земља морала би бити потврђена уколико се и када се укаже потреба за дуготрајнијим збрињавањем већег броја избеглица. Егзодус светских размера свакако не представља уобичајену и нормалну ситуацију и једино што нормална земља и власт у њој могу урадити јесте да се што боље припреме за такву ситуацију. Тај императив хуманости мора бити изнад сваке политике. Мање директну, али по Србију много опаснију, последицу актуелног глобалног сукоба представљају покушаји обе силе да изврше утицај на мале земље које се налазе на линији фронта или у њиховој позадини. Наизглед, Србија би своју безбедносну позицију могла драматично побољшати сврставајући се на страну САД. То значи захтев за учлањење у НАТО и преузимање обавеза које такво опредељење подразумева. Међутим, економски губици услед прекида односа са Русијом, мада значајни, не би представљали највећи проблем. То би, несумњиво, убрзало пут Србије у ЕУ, али као што показује пример Хрватске, не би нужно довело до економског бума, па би економска штета вероватно била велика. Проблем је што би политичка штета била већа. Значајано русофилство и/или антизападњаштво би континуирано представљало извор политичке нестабилности у земљи. Збивања у Црној Гори у том смислу представљају поучан пример. Но, горе од тога је што би латентна нестабилност била извор подозрења према Србији. Политика САД у таквој ситуацији тежила би смањењу регионалног значаја Србије у корист њених суседа, што би додатно појачало унутрашњу нестабилност. Ништа бољи, а у много чему и гори сценарио представљало би претерано приближавање Србије Русији. Оптимистични наслови који се ових дана могу видети у појединим београдским листовима да би Србија с руским оружјем ојачала своју позицију нису нетачни, али се заборавља да би тим јачањем ојачала и амбиција суседа предвођених САД да ту моћ неутрализују. Једно је извесно. Јаз који постоји на светској сцени Србија мора прећи ходајући на танкој жици. Отвореност за сарадњу са обе стране тренутно је једини рационални излаз. Притисци који долазе са обе стране да се Србија определи, без обзира на који начин се пласирају, представљају тренутно највећи политички изазов. Уметност политике у Србији данас је ходати по жици. То значи очувати хладну главу и разборитост, то јест водити политику у складу са реалношћу, а не са емоцијама и измаштаним ситуацијама. То се односи и на ситуацију у вези с предстојећим гласањем о чланству Косова у Унеску, то јест с притисцима да се Косово, мада није ни члан УН, прими у ту организацију. Нема потребе понављати оно што је о тој теми речено. И овде је најважније задржати хладнокрвност. То значи да до самог чина гласања треба учинити све да се осујети намера предлагача. Но, чак у случају повољног исхода за Србију, не треба гајити илузију да притисци неће бити настављени и да се то питање неће поново постави на дневни ред. У случају неповољног исхода најбесмисленије би било, као што се то може чути, напуштање чланства у Унеску. Напротив, управо би у таквој ситуацији Унеско био једини механизам за очување српског културног и верског наслеђа на Косову. Другим речима, тек тада би требало ојачати нашу позицију у Унеску јер је управо очување наслеђа смисао боравка у тој организацији.