Правда

Ипак, након тешких и крвавих рововских борби, српска војска је након 55 дана исцрпљујућих сукоба, морала да се повуче, нестало је хране, оруђа за рат, посебно артиљеријске муниције. Повлачење српске војске, аутоматски је за собом повукло и егзодус локалног становништва, које је у агонији бежало од страха од аустроугарске војске. Офанзива је почела 6. септембра, доста се ризиковало, и по цену губитка шест батаљона и три топа, који су из Тимочке дивизије првог позива Друге српске армије у циљу демонстрације, пребачени на леву обалу Саве источно од Сремске Митровице, Прва српска армија успела је да пређе Саву према Купинову и да предузме успешну офанзиву у Срему. Недуго након тога командант аустријске Балканске војске Оскар Поћорек, у циљу парирања офанзиве српске војске у Срему, предузима 8. септембра снажну офанзиву на Дрини и то: са Петом армијом против Друге српске армије, а са Шестом армијом против Треће српске армије. Историчар др Александар Животић, анализира ток битке. – Српска Врховна команда обуставља напредовање и успешну офанзиву Прве армије у Срему и пребацује Дунавску дивизију првог и Дунавску дивизију другог позива преко Ваљева ка Крупњу на угрожено лево крило Треће армије, а Коњичку дивизију упућује као додатно појачање Другој армији, и ако је она успела да Пету аустријску армију заустави на обалама Дрине. Офанзива аустријске Балканске војске је заустављена, не само упорним и крвавим борбама на фронту ојачане Треће и Друге армије, већ и наступањем српске Ужичке војске, уз садејство са Црногорцима, ка Власеници и Сарајеву у позадину Шесте аустријске армије. Животић наводи да је Поћорек увидео да не може да потисне Србе на главном фронту, а истовремено вребала је опасност по десни бок и позадину Шесте армије,  Поћорек је захтевао хитну помоћ од Врховне Команде Целокупне аустријске војске. – После позива Поћорека, аустријским снагама стиже појачање из унутрашњости Монархије, и организована је, не само заштита бока Шесте армије, већ је српска Ужичка војска потиснута натраг ка Вишеграду. Аустријанци су, од трупа у Срему, после одступања Прве српске армије, формирали Комбиновани Корпус, под командом генерала Крауса и пребацили га преко Саве северно од Шапца, да нападне десни бок и позадину Друге српске армије. На фронту Прве српске армије одиграла се (око 20. септембра 1914. године) једна од најкрвавијих битака у Првом светском рату- Битка на Мачковом камену. Настале су огорчене борбе на дугачком фронту: Шабац – Митровица – Лешница – Лозница – Крупањ – Љубовија – Бајина Башта – Вишеград, које су прешле у једну дуготрајну позициону рововску битку. За време борбе, код српске војске се осетила велика исцрпљеност у људству и опреми, јер регрути још нису били спремни за ратна дејства, а помоћ у опреми сваке врсте, поготово у артиљеријској муницији, која се очекивала сваког дана, да преко Солуна стигне из Француске, није пристизала – наводи историчар Животић. Српска Врховна команда је тада увидела да ће изгубити битку, наређено је повлачење Прве, Друге и Треће армије за одбрану Ваљева. Помоћ на коју су рачунали у међувремену није стигла, те је наређено опште повлачење, тог 8. новембра, које се одиграло под веома тешким условима, јер се са војском кретало и становништво које није смело чекати други пут аустроугарску инвазију. Све три српске армије до 14. новембра биле су формиране за одбрану Ваљева. Ипак, иако је регрута било довољно, муниција и друга војна опрема нису стигле, тако да су се све три армије повукле на десну обалу Колубаре што је био увод у Колубарску битку.