Пратећи уредбу председника Руске Федерације о поништавању споразума Русије са САД о одлагању плутонијума из оружја и подношење одговарајућег предлога закона Државној думи, појавили су се спорови у медијима о томе да ли је ово повезано с прекидом сиријског договора. Други камен спотицања је питање: Зашто је Русија, када је знала да САД нису испуниле свој део договора, тек сада реаговала, након неколико година, пита се Ростислав Ишћенко за РИА Новости. Неки нуклеарни стручњаци тврде да је договор био користан за Русију. Можда. Свакоме ко није стручњак у овој области је тешко да каже колико је био објективан. Штавише, оно што је корисно са становишта нуклеарне индустрије, можда је неповољно са становишта безбедности. У принципу, чини се да није било неких посебних безбедносних проблема. Русија има довољно нуклеарног арсенала којим може да нанесе смртоносни ударац Америци. И Вашингтон то врло добро зна. Такође је било више него довољно материјала за производњу нових бојевих глава. У случају нуклеарног напада у свом пуном обиму, производња друге серије оружја би већ била сувишна и, заиста, физички немогућа. Прави проблем би био физичко очување остатака цивилизације, барем на нивоу каменог доба. Што се тиче Сирије, ово није први пут, и не само у Сирији, да САД закључују споразуме само да би пореметиле њихово остваривање, а затим их закључују поново. Форма руске реакције се очигледно не може упоредити са Вашингтоновим јавним одбијањем сарадње што, уствари, тек треба да уради. Да би се разумеле размере овог инцидента, неопходно је обратити пажњу на чињеницу да Путин није једноставно изузео Русију из уговора. Он је најавио могућност њеног повратка, али уколико се испуне одређени услови. Погледајмо те услове: 1) САД морају да укину све санкције против Русије;
2) Треба да плате одшету не само за губитке узроковане америчким санкцијама, него и за губитке настале руским контра-санкцијама;
3) Треба да се поништи Магнитски закон, којим је замрзнута имовина руских појединаца;
4) Војно присуство САД-а и НАТО-а у Источној Европи треба да се смањи на ниво из септембра 2000;
5) САД треба да одбаце своју политику конфронтације са Москвом. Само се једна реч уклапа у одређивање суштине Путинових закона - ултиматум. Колико се сећамо, последњи пут када је Вашингтону дат ултиматум, то је било од стране Велике Британије по питању Трент инцидента. А то је било 1861. године за време америчког грађанског рата. Чак и тада, у изузетно тешким условима, Америка је пристала да делимично испуни британске захтеве. Треба напоменути да британски захтеви 1861. године нису садржали ништа понижавајуће за САД. Капетан брода морнарице САД је заиста прекршио међународни закон, хапсио људе на неутралном (британском) броду и на тај начин нарушио суверенитет Велике Британије, скоро изазивајући рат. Затим је Америка порекла поступке свог капетана и ослободила затворенике, ипак одбијајући да се извини. Али Путин не захтева никаква извињења или ослобађање неколико затвореника, него да се америчка политика промени и да Русија добије одшету за губитке узроковане америчким санкцијама. То је незамислив, понижавајући захтев. Овај захтев у суштини значи потпуну и безусловну предају у хибридном рату за који Вашингтон не сматра да је неповратно изгубљен. И ту су још увек сва та плаћања и репарације. Нешто слично је од САД захтевала Британска круна пред крај рада за независност, када су Американци још увек били побуњенички субјетки краља Џорџа Трећег. За последњих 100 година нико није ни помислио да разговара са Вашингтоном таквим тоном. И тако, први закључак је: Путин је намерно и демонстративно понизио САД. Он је показао да је могуће строго разговарати са Вашингтоном, чак и строжије него што је сама Америка навикла да говори са остатком света. Како је то урадио? На шта је Путин у ствари реаговато? Да ли је он заправо мислио да ће САД испунити Кери-Лавров договор и сада је узнемирен због тога што се догодило? Русија је такође знала да Вашингтон није поштовао договор о плутонијуму веће годинама, али је Москва остваривала озбиљан профит од тога за своју нуклеарну индустрију скоро успостављајући глобални монопол и сигурно није узнемирена америчком технолошком заосталошћу спречавајући их да одбацују плутонијум из оружја како је предвиђено у споразуму. Чврста и готово тренутна реакција Русије је уследила након изјаве потпарола америчког државног секретара о томе да ће Русија морати да почне да шаље своје војнике кући из Сирије у врећама, да ће почети да губи авионе и да ће терористички напади захватити руске градове. Поред тога, изјава Стејт Департмента је одмах пропраћена саопштењем Пентагона да су спремни да покрену превентивни нуклеарни напад на Русију. Министарство спољних послова Русије је такође известило да Москва зна Америчке намере да покрену ваздушни напад против сиријских владиних снага, што подразумева и напад против руског контигента легално стационираног у Сирији. Шта је још формирало позадину Путиновог ултиматума? Вежбе од пре шест месеци које су укључивале ваздушну и ракетну одбрану и стратешке противракетне системе који су увежбавали одбијање нуклеарног напада на Русију а затим лансирање одговарајућег контра ударца. Додатак томе су вежбе ванредног стања од пре неки дан које су укључивале до 40 милиона руских држављања у којима се испитивала спремност инфраструктуре и структура цивилне одбране за нуклеарни рат и пружале додатне информације грађанима о плану акције у случају "часа X". Ако саберемо све ово, онда можемо видети да су САД одавно нерформално уплашиле Русију нуклеарним сукобом, а Москва је регуларно наговестила да је спремна за такав преокрет догађаја и да неће одустати. Међутим, с обзиром на крај Обамине владавине и недостатка апсолутне сигурности у победу Хилари Клинтон на председничким изборима, Вашингтон је одлучио да поново подигне своје улоге. И сада су ствари достигле веома опасну границу где конфликт достиже фазу неизвестности. У овој фази, нуклеарни Армагедон би могао да почне из било каквог инцидента, укључујући и због неспособности појединих високих функционера Пентагона или администратора Беле куће. И Москва је заузела иницијативу и повисила улог, али померањем сукоба на неки други ниво. За разлику од Америке, Русија не прети ратом. Једноствано демонстрира своју способност да даје оштар политички и економски одговор који се може, у случају даљег непримереног понашања САД-а, схватити управо супротно од Обамниног сна: цепањем Вашингтонове економије и финснсијског система. Поред тога, овим акцијама, Русија је озбиљно поткопала међународни углед САД-а показујући целом свету да Америка може бити побеђена својим оружјем. Бумеранг се вратио. С обзиром на такву динамику и преокрет догађаја, могли бисмо видети на стотине представника америчке елите на оптуженичкој клупи у Хагу, не само у нашем животу, него чак и пре него што следећи амерички председник одслужи свој први четворогодишњи мандат у Белој кући. Америци је дат избор. Или ће наставити са својим претњама и започети нуклеарни рат, или ће прихватити чињеницу да свет више није униполаран и почети да се интегрише у новом формату. Не знамо шта ће Вашингтон изабрати. Америчка политичка структура има довољан број идеолошки заслепљених, некомпетентних личности које су спремне да изгоре у нуклеарној ватри са остатком човечанства, пре него да признају крај америчке светске хегемоније, за коју се испоставило да је краткотрајна, бесмислена и криминална. Али они морају да изаберу, јер што се дуже Вашингтон претвара да се ништа није догодило, то ће већи број његових поданика (који се називају њиховим савезницима, али су одавно заглибили у зависност) отворено и експлицитно игнорисати америчке амбиције и прећи на другу страну перспективнијих аранжмана глобалне снаге. На крају, САД би могле бити суочене са недоступним статусом једног од центара мултиполарног света. Не само Африканци, Азијати и Латино-Американци, него и Европљани, ће се радо осветити бившем хегемону за своја некадашња понижења. А они нису тако хумани и мирољубиви као Русија. Коначно, Путинов ултиматум је одговор за све оне који су били бесни што руски тенкови нису заузели Кијев, Лавов, Варшаву и Париз 2014. године и који су размишљали о томе шта би могао бити Путинов план. Можемо само да поновимо оно што се писало тада. Ако ћете да се супротставите глобалном хегемону, онда морате да будете сигурни да ћете бити у стању да одговорите на било какве његове акције. Привреда, војска, друштво и државне и административне структуре треба све да су спремне. Ако није све у потпуности спремно, онда неко мора да купи време и ојача. Сада су ствари спремне и карте су стављене на сто. Хајде да видимо чиме ће САД одговорити. Али геополитичка реалност више никада неће бити иста. Свет се већ променио. Извор: webtribune.rs
2) Треба да плате одшету не само за губитке узроковане америчким санкцијама, него и за губитке настале руским контра-санкцијама;
3) Треба да се поништи Магнитски закон, којим је замрзнута имовина руских појединаца;
4) Војно присуство САД-а и НАТО-а у Источној Европи треба да се смањи на ниво из септембра 2000;
5) САД треба да одбаце своју политику конфронтације са Москвом. Само се једна реч уклапа у одређивање суштине Путинових закона - ултиматум. Колико се сећамо, последњи пут када је Вашингтону дат ултиматум, то је било од стране Велике Британије по питању Трент инцидента. А то је било 1861. године за време америчког грађанског рата. Чак и тада, у изузетно тешким условима, Америка је пристала да делимично испуни британске захтеве. Треба напоменути да британски захтеви 1861. године нису садржали ништа понижавајуће за САД. Капетан брода морнарице САД је заиста прекршио међународни закон, хапсио људе на неутралном (британском) броду и на тај начин нарушио суверенитет Велике Британије, скоро изазивајући рат. Затим је Америка порекла поступке свог капетана и ослободила затворенике, ипак одбијајући да се извини. Али Путин не захтева никаква извињења или ослобађање неколико затвореника, него да се америчка политика промени и да Русија добије одшету за губитке узроковане америчким санкцијама. То је незамислив, понижавајући захтев. Овај захтев у суштини значи потпуну и безусловну предају у хибридном рату за који Вашингтон не сматра да је неповратно изгубљен. И ту су још увек сва та плаћања и репарације. Нешто слично је од САД захтевала Британска круна пред крај рада за независност, када су Американци још увек били побуњенички субјетки краља Џорџа Трећег. За последњих 100 година нико није ни помислио да разговара са Вашингтоном таквим тоном. И тако, први закључак је: Путин је намерно и демонстративно понизио САД. Он је показао да је могуће строго разговарати са Вашингтоном, чак и строжије него што је сама Америка навикла да говори са остатком света. Како је то урадио? На шта је Путин у ствари реаговато? Да ли је он заправо мислио да ће САД испунити Кери-Лавров договор и сада је узнемирен због тога што се догодило? Русија је такође знала да Вашингтон није поштовао договор о плутонијуму веће годинама, али је Москва остваривала озбиљан профит од тога за своју нуклеарну индустрију скоро успостављајући глобални монопол и сигурно није узнемирена америчком технолошком заосталошћу спречавајући их да одбацују плутонијум из оружја како је предвиђено у споразуму. Чврста и готово тренутна реакција Русије је уследила након изјаве потпарола америчког државног секретара о томе да ће Русија морати да почне да шаље своје војнике кући из Сирије у врећама, да ће почети да губи авионе и да ће терористички напади захватити руске градове. Поред тога, изјава Стејт Департмента је одмах пропраћена саопштењем Пентагона да су спремни да покрену превентивни нуклеарни напад на Русију. Министарство спољних послова Русије је такође известило да Москва зна Америчке намере да покрену ваздушни напад против сиријских владиних снага, што подразумева и напад против руског контигента легално стационираног у Сирији. Шта је још формирало позадину Путиновог ултиматума? Вежбе од пре шест месеци које су укључивале ваздушну и ракетну одбрану и стратешке противракетне системе који су увежбавали одбијање нуклеарног напада на Русију а затим лансирање одговарајућег контра ударца. Додатак томе су вежбе ванредног стања од пре неки дан које су укључивале до 40 милиона руских држављања у којима се испитивала спремност инфраструктуре и структура цивилне одбране за нуклеарни рат и пружале додатне информације грађанима о плану акције у случају "часа X". Ако саберемо све ово, онда можемо видети да су САД одавно нерформално уплашиле Русију нуклеарним сукобом, а Москва је регуларно наговестила да је спремна за такав преокрет догађаја и да неће одустати. Међутим, с обзиром на крај Обамине владавине и недостатка апсолутне сигурности у победу Хилари Клинтон на председничким изборима, Вашингтон је одлучио да поново подигне своје улоге. И сада су ствари достигле веома опасну границу где конфликт достиже фазу неизвестности. У овој фази, нуклеарни Армагедон би могао да почне из било каквог инцидента, укључујући и због неспособности појединих високих функционера Пентагона или администратора Беле куће. И Москва је заузела иницијативу и повисила улог, али померањем сукоба на неки други ниво. За разлику од Америке, Русија не прети ратом. Једноствано демонстрира своју способност да даје оштар политички и економски одговор који се може, у случају даљег непримереног понашања САД-а, схватити управо супротно од Обамниног сна: цепањем Вашингтонове економије и финснсијског система. Поред тога, овим акцијама, Русија је озбиљно поткопала међународни углед САД-а показујући целом свету да Америка може бити побеђена својим оружјем. Бумеранг се вратио. С обзиром на такву динамику и преокрет догађаја, могли бисмо видети на стотине представника америчке елите на оптуженичкој клупи у Хагу, не само у нашем животу, него чак и пре него што следећи амерички председник одслужи свој први четворогодишњи мандат у Белој кући. Америци је дат избор. Или ће наставити са својим претњама и започети нуклеарни рат, или ће прихватити чињеницу да свет више није униполаран и почети да се интегрише у новом формату. Не знамо шта ће Вашингтон изабрати. Америчка политичка структура има довољан број идеолошки заслепљених, некомпетентних личности које су спремне да изгоре у нуклеарној ватри са остатком човечанства, пре него да признају крај америчке светске хегемоније, за коју се испоставило да је краткотрајна, бесмислена и криминална. Али они морају да изаберу, јер што се дуже Вашингтон претвара да се ништа није догодило, то ће већи број његових поданика (који се називају њиховим савезницима, али су одавно заглибили у зависност) отворено и експлицитно игнорисати америчке амбиције и прећи на другу страну перспективнијих аранжмана глобалне снаге. На крају, САД би могле бити суочене са недоступним статусом једног од центара мултиполарног света. Не само Африканци, Азијати и Латино-Американци, него и Европљани, ће се радо осветити бившем хегемону за своја некадашња понижења. А они нису тако хумани и мирољубиви као Русија. Коначно, Путинов ултиматум је одговор за све оне који су били бесни што руски тенкови нису заузели Кијев, Лавов, Варшаву и Париз 2014. године и који су размишљали о томе шта би могао бити Путинов план. Можемо само да поновимо оно што се писало тада. Ако ћете да се супротставите глобалном хегемону, онда морате да будете сигурни да ћете бити у стању да одговорите на било какве његове акције. Привреда, војска, друштво и државне и административне структуре треба све да су спремне. Ако није све у потпуности спремно, онда неко мора да купи време и ојача. Сада су ствари спремне и карте су стављене на сто. Хајде да видимо чиме ће САД одговорити. Али геополитичка реалност више никада неће бити иста. Свет се већ променио. Извор: webtribune.rs
