Наиме, једном приликом је ишао на пецање са друговима из школе и тражио је да му додају штап. Тачније – чакљу. Ипак, уместо те речи, Миодраг Петровић је изговорио Чкаља.
Према Чкаљином личном сведочењу, његов пријатељ, извесни Јефтић, почео је тако да га зове, а остала деца у друштву су веома брзо прихватила надимак јер је Миодраг „био мршав и осушен попут гране“. Јефтић није ни слутио да је смислио омиљени надимак свих будућих генерација на простору бивше Југославије.
Чкаља је у родном Крушевцу завршио гимназију, где је и почео да се бави глумом, на драмској секцији.
После рата и демобилизације уписао је студије ветерине у Београду, али и наставио да се бави глумом у КУД "Иво Лола Рибар". Од 1946. године почиње његова популарност учешћем у радијској емисији "Весело вече".
Прву серију, која се емитовала на Телевизији Београд, снимио је 1959. године - „Сервисна станица“. Овде се прославио тумачећи лик кувара Јордана. У позоришту, између осталог, играо је у представи „Бог је умро узалуд“ (снимљен и филм) и антологијској комедији Драгутина Добричанина „Заједнички стан“ (касније је снимљена и ТВ верзија). Остварио је велики број улога у популарним ТВ серијама какве су "Сервисна станица" (1959), "Љубав на сеоски начин" (1970), "Камионџије" (1972), "Врућ ветар" (1980), као и у филмовима "Орлови рано лете" (1966), "Бог је умро узалуд" (1969), "Паја и Јаре" (1973), "Авантуре Боривоја Шурдиловића" (1980) и "Камионџије поново возе" (1984). Његово име постало је синоним за смех. Ивор: 24сата
