О томе је говорио адвокат Николаос Газеас, стручњак за међународно кривично право.
Иако је Шведска обуставила истрагу против Џулијана Асанжа, британска полиција најваљује да ће га ухапсити чим напусти простор еквадорске амбасаде у Лондону.
- Досадашње објашњење гласи да постоји британски налог за хапшење господина Асанжа. Он је заснован на оптужби да је Асанж 29. јуна 2012. поступио супротно одлуци суда који је наложио да се јави у полицију. То је кажњиво дело у Великој Британији и због њега би Асанж био ухапшен ако напусти еквадорску амбасаду. Још није потврђено да ли из Сједињених Држава постоји захтев за изручење или хапшење Џулијана Асанжа - рекао је адвокат.
Сматра да се тежина дела које британска страна пребацује господину Асанжу мора оценити као минимална.
- Британско право у том случају предвиђа новчану казну или највише казну затвора до три, највише до дванаест месеци. До сада се радило о оптужби за силовање, дакле за веома тежак сексуални деликт. Тога више нема и остало је само кршење судских упута. Код нас у Немачкој рецимо то уопште није кажњиво. У случају господина Асанжа треба узети у обзир да, колико ја знам, није до сада кажњаван. Његов бег у амбасаду имао је велике последице, али то не мења чињеницу да му сада прети хапшење због багателног деликта за који се ионако не може очекивати тешка казна. Налог за хапшење ми се чини несразмерним с обзиром на екстремну ситуацију у којој Асанж већ седам година живи - рекао је Газеас.
Додаје да би био изненађен уколико би САД дигле руке од кривичног гоњења Асанжа.
- Деликти који се овде наговештавају су упоредиви са оптужбама против Челси Менинг: тешка кривична дела попут одавања државне тајне и друга кршења закона о шпијунажи. Знамо да је Менинг осуђена на 35 година затвора и недавно пуштена јер је бивши председник Обама последње седмице у Белој кући скратио њену затворску казну. Интересантно у тренутној ситуацији је да – макар судећи према медијским написима – у САД још нема званичне оптужнице против Асанжа. Не знамо да ли се она припрема. Био бих изненађен ако би САД дигле руке од кривичног гоњења господина Асанжа с обзиром да је недавно министар правосуђа Џеф Сешнс његово хапшење прогласио приоритетом. Он је већ представљен као велики државни непријатељ. Треба узети у обзир да је Трампова администрација генерално веома непријатељски настројена према медијима.
Конкретно, САД и Велика Британија од 2006. имају нови споразум о екстрадицији према којем је за изручење потребан захтев. Тога захтева, колико знамо, још нема. Он се може поднети тек када у САД буде постојала оптужница. Постоји, међутим, још једна специфичност у екстрадиционом праву: САД и Британија имају и споразум о такозваном „превентивном привођењу“. Државе су се међусобно обавезале да на захтев приведу одређене особе чак и када не постоји формални захтев за изручење. Чврсто сам убеђен да би, уколико Асанж напусти зграду амбасаде, из САД стигао такав захтев за привођење. Могуће да он већ постоји, али да је са Британцима договорено да се држи у дискрецији. То не би било изненађење. Захтев за привођење подноси се брзо јер није неопходно да иде званичним дипломатским путем – довољно је да неко из америчког Министарства правосуђа дигне слушалицу и замоли надлежне у Великој Британији да приведу Асанжа, а онда накнадно то писмено образложи - додао је он.
А с обзиром на то да Асанж себе види као новинара, а "Викиликс" као информативни портал, шта је са онима који су преносили информације "Викиликса"?
- У САД су слобода мишљења и штампе чврсто укотвљене у Уставу. Први амандман америчког Устава, где су набројана та уставна права, потиче из 1791. године. Њега, срећом, ни председник Трамп не може укинути декретом. Питање је једино где је, из угла Америке, евентуална граница слободе штампе? Процес против Асанжа би морао да одговори и на то питање. Челси Менинг је крала информације како би их дала Викиликсу. Код Асанжа ствари стоје другачије: он је водио орган који објављује информације. На другој страни ради се о важним државним тајнама. Једно је сигурно: без обзира како америчко правосуђе процени поступке Асанжа, не би смела да буде кажњива објава из друге или треће руке од стране медијских кућа попут Њујорк тајмса, Гардијана или Шпигела. Јер они пишу тек о државним тајнама које су путем Викиликса већ јавно доступне свима. На послетку, сматрам, овде не може бити ограничена слобода штампе. Озбиљна, инвестигативна штампа има не само право већ и обавезу да пише о оваквим стварима - закључио је он. Извор: Дојче Веле
