Најновије

"Да је Стамболић победио, не би било рата! Никад не би помислио да ће му Милошевић забити нож у леђа!"

- Стамболић је добро знао Милошевићеве мане, али никада није мислио да ће да му забије нож у леђа, каже адвокат Радоје Стефановић, који је у време Осме седнице Централног комитета Савеза комуниста Србије (ЦК СКС) 1987. године био на челу Привредне коморе Србије.

Иван Стамболић (Фото: Јутјуб)

Уочи тридесете годишњице седнице, која је представљала коначни обрачун тадашњег председника ЦК Слободана Милошевића са његовим политичким ментором Иваном Стамболићем, Стефановић говори о двојици људи са којима је некада сарађивао, тадашњој атмосфери у заједничкој држави и Милошевићевој политици која ће Србију увести у рат са свим републикама бивше Југославије и која ће се окончати убиством Ивана Стамболића 2000. године.

Какав је историјски значај Осме седнице, да ли је то био унутарстраначки обрачун или увод у ратове у бившој Југославији?

- То је била комбинација свакојаких узрока. Са једне стране је стари систем и цела ситуација у Југославији била при крају и тако се није могло наставити. Морало се тражити нешто ново, и тражило се. У томе су полако, али све оштрије, националисти заузимали своју позицију у свим републикама, а у Србији се нашло људи који су, зарад власти коју су хтели да учврсте, били спремни на пакт са ђаволом. Тако је и кренуло.
То је био привид партијског обрачуна јер се дешавао на партијском форуму, али су у ствари то биле различите концепције. Мада лично мислим да победничка екипа уопште није имала концепцију, осим да дође до власти. Нисмо ни ми, поражене снаге, баш успевали добро да видимо колико ће то ићи низбрдо, иако је већини било сасвим јасно да таквим путем нема излаза и да се сасвим сигурно иде у ћорсокак, са великим ризицима.
Историјски значај Осме седнице је у томе што је растурен један систем који је већ био на издисају, без припреме и идеје шта да се намести као ново. Онда су пуштени све гује и гуштери испод камења, па се направило шта се направило наредних година.

Какав је био ваш став према решавању "косовског питања", како је на њега гледао Стамболић, а како Милошевић?

- Поједноставићу пре тога, а онда ћу да вам одговорим на питање.
Стицајем околности, скоро три године пре Осме седнице био сам председник Привредне коморе Србије, која је у српском државном врху била задужена да оперативно спроводи убрзана инвестирања на Косову, на нов начин. Једна од новина коју је Стамболићева екипа припремила у Југославији, и уз тешке отпоре успевала да се за то избори са другим републикама, јесте да се Фонд за финансирање недовољно развијених република трансформише тако да ко год инвестира на Косову не мора да даје одговарајући износ новца у тај Фонд. Тиме се отворила могућност да фабрике из свих република, а пре свега фабрике из Србије, директно инвестирају код својих коопераната и да праве данашњим речником речено греенфиелд инвестиције ради запошљавања, првенствено Срба на Косову и да се на тај начин смањи или потпуно заустави исељавање.
У том периоду је велики део инвестиција, о којима се данас прича као о српским улагањима, био у ствари заједнички новац који је тамо отишао, уместо да иде немушто преко Фонда Федерације, па се не зна ни како, ни на шта се троши. Ми смо имали веома добру сарадњу са Привредном комором Косова, а и са политичким факторима на Косову јер они су схватали да је и за развој Косова боље да се конкретна предузећа из других делова Југославије, а пре свега из Србије, тамо ангажују са својим програмима, са приступом тржишту.
Сећам се, можда ће се сетити и Азем Власи, који је тада био шеф Партије (Комунистичке оп.а) на Косову, да смо нас двојица имали разговор у четири ока и када је он инсистирао да покушамо мало да нађемо неку равнотежу у којој фабрике не би запошљавале искључиво Србе јер је страшно много било и албанске сиротиње.

Јесте ли чули тада Власија?

- Они су о томе стално разговарали са српским руководством. Косовско руководство, у коме су већина били Албанци, кооперантски се односило према овој акцији и отворено је са нама разговарало о својим проблемима. А ми смо на то настојали да дамо неки одговарајући одговор.
Паралелно са тим је ишла и политичка атмосфера. Због нагомиланих разноразних проблема на Косову, Срби су се исељавали, продавали имовину и када треба и када не треба, и када су под притиском и када хоће да зараде и слично. Албански националисти су очигледно имали један агресиван приступ и то се заоштравало. А у Србији су националисти то исто врло добро користили, оптужујући руководство у Србији за опортунизам и да не води рачуна о Србима на Косову. То се стално спочитавало Стамболићу и људима у Влади Србије.
Створила се атмосфера у којој је требало нешто "предузети енергично", што би рекао покојни Буца Павловић (Драгиша Павловић, некадашњи председник Градског комитета Савеза комуниста Београда и близак сарадник Ивана Стамболића, прим.нов.) требало је обећати брзину. А у таквим стварима нема брзине која би била успешна. И ту смо се већ тада разликовали од Милошевића, и пре него што је на основу те реченице, Буца смењен из Председништва, а потом и из Градског комитета Савеза комуниста јер је то проглашено за опортунизам, за неко шуровање са Албанцима на штету Срба и слично.
Постојала је вишеслојна атмосфера у којој је екипа око Милошевића, која је била жедна власти, добро проценила да контроверзно питање односа Срба и Албанаца, активности на Косову и друго, може добро да се искористи да победе они који су за чврсту руку, односно који ће "довести у ред те мангупе на Косову".

Какав је, за разлику од Милошевића, био Стамболићев план?

- Стамболић је по менталитету увек био човек преговарања и компромиса, тражења заједничких решења са онима који другачије мисле, што је Милошевићу било прилично страно. Поготово неким људима око њега, који су на њега вршили још више притисак да буде оштар, да све доведе у ред јер "ми нисмо другоразредна нација, ми смо Срби".
Стамболић је био чак доста критикован од стране руководстава обе покрајине и од неких других република да превише форсира Србију и Србе. А његова идеја је била да се нађе решење. Устав из 1974. године је готово изједначио покрајине и републике. Није истина оно чиме се после оперисало, да су покрајине владале републиком, то је потпуна бесмислица. Али, Стамболићева идеја је била да се тај Устав и Устав Србије, који је био заснован на Уставу Југославије из 1974. године, преиспита и да се покрајине на неки начин чвршће вежу за Србију, али да им се тиме не одузме самосталност, те да се не одузме индивидуалитет нацијама.
То је наилазило на отпор код појединих људи у покрајинама. Њима је било незгодно да то директно прогласе за јерес против кога се боре, па су онда више ишли на то да та Стамболићева екипа, која је истовремено значила и подмлађивање неких кадрова, преузима превише власти и шта се онда они сада, после Титове смрти, праве важни. Било је тог отпора.
Јачи је отпор био од кадрова из Војводине, него са Косова. Руководећи састав на Косову је био спремнији да изађе у сусрет компромисима. Био је припремљен нацрт измена и допуна новог Устава Србије 1987. године. У првом полугодишту те године се интензивно на томе радило и постигнута је сагласност о битним тачкама са косовским руководством, али не са војвођанским. Интересантно је да је то дошло до пред крај. Вероватно, да се кренуло још мало тим путем, нашло би се решење у коме би се и Војвођанима нешто изашло у сусрет, нешто би вероватно и они прихватили, и онда би се дошло до тих измена.
Међутим, дошла је Осма седница на којој о томе није било речи. То је била табу тема. Није се могло сложити са тим да се сада преговара и да се у тим преговорима постижу споразумна решења, требало се "борити се за Србе". Ту су, нажалост, неки догађаји помогли националистима, као што је било оно убиство војника у Параћину (3. септембра 1987. војник Азиз Кељменди пуцао је по спаваоници касарне ЈНА у Параћину и убио четворицу војника, прим.нов.)

Која заправо уопште нису била национално мотивисана

- Свеједно, ви сте новинар и знате шта значи када три дана излазе такви наслови. После не вреди демантовати. Акумулирали су се ти бесови. Када изађе на митинг ко зна колико хиљада људи и вичу ухапсите Власија, то је атмосфера и не вреди вам да објашњавате.

Вратићу вас пре него што наставимо разговор још мало уназад, познавали сте и Стамболића и Милошевића пре ових догађаја, радили сте заједно.

- Стамболић је дошао за директора Техногаса и ту је скупљао екипу. Мислим да је он у том периоду био превасходно оријентисан да направи једно добро југословенско предузеће. Кренули смо од једне прчварнице у Раковици, а стигли смо до тога да имамо своје погоне у пет република. Тамо сам врло брзо дошао за његовог заменика и био сам задужен за интеграције. Сви смо били школовани за то како се са људима из других република Југославије може договарати и споразумевати и делити новац за инвестиције, да сви буду колико -толико задовољни и помало незадовољни.
После неколико година изгледало ми је логичније да радим оперативно у београдској фабрици. Склонио сам се, а на моје место је дошао Милошевић по иницијативи Ивана Стамболића. Довео је свог друга са факултета, који је у то време био саветник у Градској скупштини. Већ тада се показало да он има више амбиција да држи власт и да што пре постане директор када Стамболић оде негде другде, него што су га интересовале инвестиције и спорови.
Два пута ме је замењивао на столици где сам био, други пут је то било у банци. Сви смо ми тада били релативно млади. Имао сам тридесет и нешто година и био сам вршилац дужности председника Београдске банке. Пристао сам на то док се не нађе право решење. Онда су ме притисли да останем за стално и томе сам успео да се одупрем са аргументом да не знам довољно о банкарству. Дигли су руке од мене и позвали Слобу, који је одмах знао све о банкарству.

После тога Стамболић улази у политику, а са собом води и Милошевића. Када је вама постало јасно да између њих долази до раскола?

- Осма седница је припремана у току тог лета, али предуслови су припремани много раније. Да не идем много у историјат, оно што је било врло симптоматично је састав Централног комитета, који је држао Осму седницу. Тај састав је дефинисан у пролеће 1986. и ту је Иван носио главну борбу да савлада старију гарду и разне друге који су се опирали да Слоба постане председник Централног комитета. И успео је. Када је Слоба постао кандидат, по том демократском начелу, Иван готово да није хтео да се меша у састав. Слоба је направио Централни комитет од људи за једнократну употребу. Они су, када је требало, на Осмој седници, гласали како су гласали, осим ретких изузетака.

Да ли сте одлуку да Милошевића постави на чело Централног комитета сматрали Стамболићевом грешком?

- Разговарали смо много пута о томе. Нисам учествовао активно, нисам подржавао, нисам био против, измакао сам се из неких мојих опортунистичких разлога. А и био сам на функцији одакле се није ни могло много утицати.
Иван је био јако лаковеран у односу на људе, сматрао је да су људи поштени, да свако има право на грешку, али да их у основи живот тера у неком смеру и да ту нема много места да се ми свађамо. Мислио је да је крајње време да се људи из старије генерације честито пензионишу и да им се признају заслуге, али да треба доводити млађе људе. Млађих људи није ни у његовом видокругу било бесконачно много. Њему је Слоба био један од узданица. Знао је он добро Слобине мане, али никада није мислио да ће Слоба да му забије нож у леђа, то није могао да замисли. Био је наиван и није могао да замисли, чак иако би Милошевић то пробао да уради, да ће на томе моћи да добије подршку. Он се занео око тога и пропустио да види шта се дешава.

Кључна је, уочи Осме седнице, била проширена седница Председништва Централног комитета Савеза комуниста Србије. Ви на ту седницу нисте били позвани, али сте се ипак тамо појавили. Зашто?

- Ту је већ Слоба водио игру, а други су се прилагођавали и настојали да ураде што је могло да се уради. Нисам био позван иако је требало. Слоба је знао моје ставове, а он је правио списак ко ће бити позван. Међутим, ја сам одлучио да дођем јер је и мени и другима већ тада било јасно да ће то Председништво бити одлучујући тренутак за неко разјашњавање. И ја сам, као и Иван, мислио да ако ми победимо неће бити обрачуна са противном страном, него ће они морати да се коригују. А они су имали другу концепцију и победили су. Али су победили за један или два гласа.

Шта је била тема те седнице?

- Колико се сећам, Косово и наша одлучност према Косову и "опортунизам" Градског комитета и Буце Павловића. У суштини, те вечери у петак је изгледало да Слоба остаје у мањини, без обзира како је то све ишло. Митевић (Душан Митевић, тадашњи члан Председништва Градског комитета Београда, прим.нов.) је сутрадан ујутру дошао са чувеним Стамболићевим писмом Градском комитету и представио га као диверзију у односу на партијску дисциплину. Мислим да је то направило преокрет. Наравно, није то Митевић радио сам.
Неколико дана касније је била Осма седница. Ту сам био позван и дошао сам јер је тачка дневног реда о Косову подразумевала да се разговара о инвестицијама. Имао сам обавезу да реферишем шта и како радимо.

Да ли је на вас вршен притисак пре седнице?

- Не. Мада, ово што ћу сада да испричам, можда то демантује.
Када је почела Осма седница, рефератом Зорана Соколовића и другим политичким темама, а не инвестирањем на Косову, ја се пријавим за реч. Седим у сали поред Буце, у неком седмом, осмом реду, али онако намерно, да ме сликају поред њега. Иако је ту већ било јасно да ми губимо и већ је термин "поражене снаге" био у оптицају. Али мислио сам да ћемо три године бити поражени, па ће они бити поражени. Нисам добро мислио.
Пријавим се за реч, пријави се још једно петнаестак људи, па пауза. Па се пријави још десетак људи, али мени не даје реч. За све време седнице ниједном, сем на паузи, нисам ишао у ВЦ  јер знам ако изађем, Слоба ће ме прозвати. И онда ће рећи - ја сам те прозвао, што ниси био ту. Знали смо се ми сувише дуго да бих насео на те ситне трикове.
И тако прође цео дан и негде пред крај седнице, а тада су већ били "Одјеци и реаговања", телеграми подршке, створила се једна кафанска атмосфера, мене Слоба зовне на паузи и каже ми да одустанем од дискусије. Питам га што да одустанем, каже - хајде немој да вршиш политичко самоубиство, најпаметније што можеш да урадиш је да ме послушаш, спакуј ту хартију, ја те нећу прозвати и идеш за неког савезног министра, помоћника, видиш да смо победили. Ја му кажем - видим да сте победили, али ти мени дај реч и питаћу те за три године ко је победио. Он ми да реч и ја извршим политичко самоубиство.
Говорио сам онако саркастично јер више није имало смисла. Чим почнете да говорите, ако им не дајете подршку, одмах почну звиждуци. Али ето, за записник сам нешто рекао.

Како сте видели однос других република према Осмој седници?

- Републике су биле у превирању и у својим мукама. Свуда је било беспарице и сви смо се мало и опустили у претходних 10-20 година, живели смо лагодно, а онда су дошла тешка времена. Те нема бензина, те штеди се на пар - непар. Тешко је време дошло, а људи генерално нису били довољно припремљени за то да се и кроз ово може проћи.
Сви су тражили своја решења, а истовремено и ако могу мало да ћопну од Федерације, а то значи од свих других. Гледало се на Србију јер је она ипак била највећа република, а Срба је било и у Хрватској и у Босни и на Косову и у Црној Гори. Све што се дешавало у Србији имало је озбиљне реперкусије и у време пре Осме седнице, а да не кажем после. Имао сам прилике да учествујем у разговорима са другим републикама. Сви смо ми доживљавали тај југословенски врх као доста неоперативан, неангажован. Некако су се и они сви нашли у превеликим чизмама после Титове смрти. Од оговарања њих и чекања шта ће да ураде није било вајде и морали смо да радимо сами, да тражимо неке договоре са републикама.
Моје искуство је да су ти договори могли бити успешни у неким стварима да се тако наставило. Али, када смо се ми узјогунили и када је највећа република почела да прокламује ствари које у суштини воде у унитаристичку Југославију, онда су се они уплашили. И онда добили крила и њихови националисти да са тим аргументима своје грађанство испрепадају још више. Ми смо дали повод да се Југославија растура, ако је већ нисмо сами растурили. А после Осме седнице смо и то урадили.
Ми смо први после Другог светског рата у Европи увели ембарго Словенцима. То се сада већ све заборавило. Па она провала у финансијски систем, када је две милијарде долара наштампано и за толико подигнута инфлација у целој земљи. Те доларе смо узели ми у Србији.
Мислим да је Латинка Перовић једном рекла - једино је српски национализам имао моћ да растури Југославију. Остали су могли некако да се сузбију укупном акцијом свих.
Враћам се сада на ваше питање, мислим да је код многих људи у руководствима других република постојала нека врста зебње и подозрења према превише великој моћи у Србији. Број два, за Стамболићево време је Србија можда предњачила у неким демократским трансформацијама и променама, које бирократским врховима у Србији и у другим републикама нису баш мирисали на добро. Они су се мало и за своје столице прибојавали. Свима је, у ствари, одговарало да се та Стамболићева демократска струја мало пригуши и да мало сачека нека друга времена. Милошевићева екипа је то добро видела и разумела и тражила је савезнике у таквима, а они су налетали и бивали једнократни савезници јер су касније ћушнути.

Многи ће рећи да о Осмој седници не можемо говорити без Меморандума Српске академије наука. Какав је био ваш, али и Милошевићев однос према том документу када се тек појавио?

- То је била једна од манифестација српског национализма, која треба да изврши притисак на српско руководство да заузме оштрији став у корист Срба и против свих других и видео сам у њему велику опасност. Ми смо сви у школи учили да је Југославија могућа само као федерација. После смо се научили да је вероватно могућа и као конфедерација, али као унитарна држава је потпуна бесмислица. Југославија је могла да опстане као заједница, другачије није могла, а Меморандум је извлачио темеље таквој заједници.
Неколико пута сам се затекао у тројном разговору - Милошевић, Стамболић и ја о Меморандуму. Ту сам углавном ћутао или секундирао Стамболићу, а Милошевић је објашњавао да ми не треба да правимо питање и да се свађамо са Академијом, она је национална установа, то ће све проћи, тако даље. То је све било пре Осме седнице. Иван је стално тражио од њега да се Централни комитет одреди према томе, да то не може тако да прође, али Слоба није прихватао. Сама Осма седмица је на неки начин била преузимање те политике јер је србовање ту највише дошло до изражаја.
Спадам у оне који се у задњих 20 година често стиде што су Срби. Стидим се што се у име Срба и Србије ради то што се ради.

Шта би се догодило да је на Осмој седници победила ваша поражена опција?

- Не знам. На почетку сам говорио о томе колике су биле те противречности и колико је већ истрајало све оно што је раније постојало. То очигледно не би могло дуго да траје и нешто се морало озбиљно мењати. Није било једноставно наћи решење, али мислим да би се, да је победила друга струја, тражило решење. То је сигурно. Да ли би се нашло и какво би оно било, видели бисмо. Оно у шта сам сигуран, то је да рата не би било.

Да ли се Осма седница рефлектује на данашње време?

- Толико је тога са Осмом седницом започето да мислим да данашње време не би било замисливо без тога. То је створило терен за општи хаос, за ратове, санкције, неимаштину, одлазак способних људи. Свега тога не би тако било да није било Осме седнице. У том смислу видим њене последице. Сваки народ има владу какву заслужује. Ми смо овакав народ. А оно што се са народом дешавало поводом и после Осме седнице доживљавам као када одведете групу људи у кафану, па их добро напијете. Понашају се како се пијани понашају.

Да ли у данашњој политици видите рецидиве Осме седнице?

- Пре свега, није се одустало од национализма. Осма седница је била комбинација борбе за власт и злоупотребе национализма да би се до власти дошло, а са друге стране националистичке политике и злоупотребе носилаца функција да би се то све радило. И то је био један трагичан спој. Тог национализма итекако и данас има. Ми се стално тобож дружимо са околним државама, бившим републикама. Изнад стола делимо торту, а испод стола их лупамо по цеваницама. Све су то на неки начин рецидиви Осме седнице.
Прочитајте ОВДЕ шта је патријарх Иринеј ново рекао о Косову и Александру Вучићу?
Извор: Слободна Европа
Бонус видео

Они шаљу упозорење полицији – Бојан Савић Грађанска патрола и Бошко Димитријевић Видео доказ.

Kњигу “Смак Света” Драгоша Калајића можете поручити на линку ОВДЕ.

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

Бонус видео

Говор Слободана Милошевића на Газиместану 1989 године поводом 600 годишњице боја на Косову.

Бонус видео

Место ликвидације Стамболића.
ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Најновије вести - Ратни извештаји

Најновије вести - ПРАВДА

Urbancube