Тај пут судара је појачан прошле недеље када је амерички потпредседник Мајк Пенс одржао запаљив говор проглашавајући Кину глобалним непријатељем број један. Говорећи на десничарском Хадсон Институту у Вашингтону, Пенс је искритиковао Кину због “повећане економске и војне агресије“ и упозорио: “Нећемо се повући.“
Пенс је у једном тренутку рекао да се САД надају да ће имати кооперативан однос са Кином, али је свеукупан утисак његових коментара био оштро ратоборан.
Њујорк тајмс је написао наслов: “Пенсов говор о Кини се посматра као предзнак новог Хладног рата.“
Чак је било и неких поређења од неких коментатора са злогласним говором британског лидера Винстона Черчила 1946. године када је он прогласио “Гвоздену завесу“ са Совјетским Савезом, говор који је виђен као подстицање старог Хладног рата између Запада и Москве који је трајао скоро пет деценија.
Пенсови коментари су обухватали спектар експлицитних и провокативних оптужби против Кине. Све је, како се чинило, бачено на Пекинг, од крађе америчких економских ресурса, до “угњетавања сопственог народа,“ до “мешања у америчку демократију.“ За овај последњи наводни прекршај од стране Кине је Пенс тврдио да је на скали која наводно мешање Русије чини “бледим у поређењу са овим.“
Другим речима, Кина је инострана сила коју изгледа Вашингтон циља за конфронтацију. Русија је сигурно скупила много америчког непријатељства последњих година, поготово од кризе у Украјини. Али Кина је глобални ривал ког Вашингтон поставља на прво место на свом нишану.
Прошле године, признати новинар и филмски стваралац Џон Пилгер је објавио документарац са насловом: “Предстојећи рат са Кином.“ Пилгер је говорио о ширењу америчких војних база у региону Пацифичког обруча које су очигледно намењене томе да окруже Кину за евентуални рат, или бар да служе као средство за претњу Пекингу да се покори. Пилгеров документарац доказује да је предвиђајући с обзиром на појачавање провокација од стране Вашингтона.
Пенсов говор против Кине се мора посматрати у ширем контексту вишеструких америчких потеза.
Трампова администрација је започела трговински рат са Кином намећући казнене тарифе на кинески извоз процењене вредности од 250 милијарди долара. Ови до сада невиђени трошкови кинеске економије су, заузврат, наводно подрили поверење инвеститора и тржишта акција у земљи, којима се Пенс у свом говору чинио као да ликује.
Ове недеље, САД су драматично ескалирале тензије процесуирајући званичнике кинеске владе због наводне индустријске шпијунаже. Човек је изручен из Белгије и већ неколико месеци је затворен у САД. За овај случај се каже да је први такве врсте.
Такође је било сензационалних извештаја у америчким медијима да је Кина започела велику, сложену шему постављања компјутерских чипова у електронске уређаје који се изручују у САД због наводне сврхе шпијунирања америчких грађана, компанија, па чак и Пентагона. Кина је одбацила ове тврдње као “састављене ни из чега.“
Чини се да нема сумње да Вашингтон подстиче конфронтацију са Пекингом. Трамп је говорио о томе како он више није пријатељ са кинеским лидером Си Ђинпингом. Прошле године се Си забављао у Трамповој вили на плажи на Флориди, када је Трамп падао у несвест говорећи о дељењу “преукусне“ чоколадне торте са кинеским председником.
Трамп се приклања ратнохушкачкој страни унутар Беле куће која је јавно уживала у изгледима сукоба са Кином. Питер Наваро, саветник председника за трговину са Кином, отворено се залагао за економски рат са Пекингом. Бивши саветник Стив Банон је још један заговорник ратоборности ка Кини, до те мере да предвиђа рат.
Оправдана је претпоставка да ће кинеско руководство учинити све да избегне рат са САД. Кинеска политичка култура није агресивна и тежи да на ствари гледа као дугорочну транзицију.
Кина може покушати да ограничи тензије, чекајући и надајући се да за две године Трамп неће бити поново изабран и да ће разборитија, разумнија администрација доћи на власт.
Пекинг је одбацио тврдње Трампове администрације. Он каже да се нишу мешали у америчке изборе. Као и обично, Американци не пружају никакве доказе који подржавају њихове оптужбе, на исти начин како је Вашингтон нападао Русију без икаквог основа.
Кина такође одбацује оптужбе да је укључена у индустријско шпијунирање. Значајно је да су амерички технолошки гиганти Епл и Амазон иступили и такође порекли извештаје америчких медија о “шпијунским чиповима“ које је Кина поставила у линијама фабричке монтаже које у Кини воде ове америчке компаније.
Али колико далеко се познати кинески стоицизам може тестирати?
Оно што Трампова администрација жели да уради је реструктуирање читаве америчке економије о трошку Кине. Трампова стратегија је да “ре-индустријализује“ Америку тако што ће кинески извоз начинити неконкурентим и присиљавајући америчке компаније да своје операције преместе из Кине на америчке обале.
Иронично, америчка влада оптужује Кину за “меркантилизам“ и “предаторске праксе,“ а заправо се тачнијим чини да се тим терминима опише америчка политика.
Ако Трампова администрација настави са својом агресијом према Кини, онда се сукоб чини неизбежним. Оптужничка, понижавајућа реторика је једна ствар. Али када Америка почне да наноси огромну економску штету самој привреди и животу Кине, што се чини да има намеру да уради, онда ће Пекинг у одређеном моменту бити приморан да реагује.
Ово је, наравно, осуђујуће понашање САД-а. Њихове безобзирне акције према Кини се граниче са криминалом јер подстичу рат са нуклеарном силом.
Такав рат ипак није неизбежан. Оно што је потребно је да се америчка економија и друштво реструктуирају на ничне који су више демократски за њихове грађане. То је исправна и разумна опција.
Али америчка владајућа класа не жели да искористи ту опцију реструктуирања своје корпоративне капиталистичке економије јер би то погодило њихову добит и богатство. Они желе да предузму опцију присиљавања Кине да плати за америчку пропадајућу економију. А та опција би могла бити наговештај рата.
Израелска војска ће покушати да уништи ПВО системе С-300 које је Русија испоручила Сирији. Више о томе читајте ОВДЕ.
Извор: webtribune.rs
