Најновије

КУБАНСКИ ХЕРОЈ ХЕРАРДО ЕРНАНДЕС ОТВОРИО ДУШУ: Американци га ухапсили, а он пркосно одбијао да изда Кастра!

Херардо Ернандес, члан "кубанске петорке", у првој исповести о борби за истину, хапшењу у САД, затворским данима... Након што је годинама боравио у најстрожим америчким затворима, осуђен на две доживотне казне због шпијунаже, Кубанац Херардо Ернандес Нордело открива како му је обећање Фидела Кастра - "Вратиће се!" - улило наду и охрабрење.

Херардо Ернандес (Фото: Јутјуб)

- Добијали смо писма подршке народа из целог света, укључујући и Србе! Знали смо да смо у тешкој ситуацији, да можда никада нећемо изаћи на слободу, али подршка коју смо добијали олакшавала нам је живот унутар зидина - прича један од чланова чувене "кубанске петорке" који у Београду промовише књигу Стивена Кимбера "Шта почива са друге стране мора", својеврсну биографију ове групе.

- Кубанци су одувек били поносни на везе и искрено пријатељство са некадашњом Југославијом, али и сада са Србијом. Одушевљен сам пријемом у Београду и дубоко захвалан свима онима који су и одавде лобирали за наше ослобађање. А знам да их је било много.

Ова група кубанских обавештајаца је 1998. ухапшена у Мајамију, уз велики медијски скандал, под оптужбом за тероризам и шпијунажу. До коначног ослобађања последње тројице (међу којима је био и Херардо), 2014, ово је био један од најпраћенијих судских случајева у свету. Како су године одмицале, притисак на америчке власти да ослободе ове "политичке затворенике" је растао, а захтеве су упућивали нобеловци, активисти, холивудске звезде, међу којима и Оливер Стоун, Шон Пен…

- Никада нећу моћи довољно да захвалим свима онима који су лобирали за нас, који су организовали протесте на Куби и у другим земљама. Јер, да није било тог константног притиска ми бисмо се, вероватно, "изгубили у систему" и ја не бих разговарао сада са вама - искрен је Херардо

Повратак"петорке" у домовину бројни аналитичари данас сматрају почетком отопљавања односа на релацији САД - Куба. За цео слободарски свет Херардо и његови саборци су хероји. Он, међутим, скромно одговара да себе не доживљава тако, али с поносом носи орден који му је доделио вођа кубанске револуције.

- Много драгоценији од те "титуле" су ми свакодневни сусрети с људима који показују велико поштовање за "петорку". Кубанци цене туђе жртве, и као што не заборављамо шта су наши преци урадили за нас, тако данашњи Кубанци поштују рад наше групе. Али да се разумемо, ми нисмо никакви надљуди, већ петорица обичних Кубанаца која су добила прилику да нешто ураде за своју земљу. Много људи се пре нас исто тако, ако не и више жртвовало, али се о њиховим делима не прича у свету.

Херардо Ернандес се са великом искреношћу присећа како је све почело...

- Почетком деведесетих на Куби је владала велика економска криза. Непријатељи револуције су, вероватно, мислили да је довољан један мали ударац да се све сруши. А како се у то време Куба отварала према туристима и туризам постајао важна индистријска грана, почели су да планирају како да науде туризму, постављајући бомбе на улици, у локале, авионе - објашњава.

Куба је пријављивала нападе Кастрових противника, стационираних углавном на Флориди, али Американци никада нису урадили ништа тим поводом. Кубанске власти су схватиле да је неопходно да пошаљу своје људе који ће се инфилтрирати у те групе.

- Нисам војник по професији, већ школовани дипломата. Али када су ми обавештајци понудили да учествујем у мисији која ће спречити теористички напад на Кубу, прихватио сам. Могао сам да кажем нећу, али могућност да одбраниш своју земљу је велика част за сваког Кубанца. Тада је почела припрема за мисију, тренинзи и обуке различитих врста. Део процеса је било и усвајање новог идентитета - као Порториканац, Мануел Вирамонтес, 1992. сам ушао у Америку.

Један од чланова "петорке", Рене Гонсалес, "украо" је авион са Кубе и одлетео у Мајами где су га дочекали као хероја. Нису знали да је он у ствари кубански агент на задатку.

- Током 1998. наша група сазнала је да "та и та особа" планира да постави бомбу у авион пун туриста који лети из Средње Америке на Кубу. Била је то озбиљна и проверена информација, и тицала се САД јер је већина туриста имала амерички пасош. Организован је тајни састанак са ФБИ, један њихов агент је, опет тајно, отишао на Кубу, где су му предали досије целог случаја. Али појединим вођама унутар ФБИ, који су били блиски са покретима и организацијама против Кастра, није се допало то "приближавање" наших обавештајаца, па су решили да ураде нешто како би прекинули те односе. Ухапсили су групу у којој сам и ја био. Знали су да нисмо учинили ништа од оног за шта нас терете, али су добили то што су хтели - велики скандал. Када нисмо хтели да проговоримо, да издамо земљу и Кастра, сместили су нас у затвор, у самице, на 17 месеци.

Херардо се присећа да у соби није имао прозор, нити је знао када је дан, када ноћ, без књига, писама, комуникације…

- Када су пуштали воду у ћелији изнад моје прљавштина се сливала низ зидове. Било је тешко сачувати здрав разум, многи око нас су посустали, неки затвореници су извршили самоубиство. Оно што нас је, можда, сачувало, била је огромна подршка. Први месеци су били најтежи. Због одбране лажних идентитета нисмо имали могућност да комуницирамо са породицама. А онда смо сазнали да је Фидел Кастро у једном интервјуу рекао: "Ако су они радили за Кубу, Куба их се никад неће одрећи!". То смо знали и раније, али било је драгоцено чути то из његових уста. Три године касније, 2001. уследила је Кастрова чувена и прва изјава о нама: "Борба неће бити лака и биће дуга. Али вам тврдим једну ствар - вратиће се!"

Један од његових затворских цимера био је Мексиканац који је због дроге осуђен на две доживотне робије.

- Казао ми је: "Кубанац, ти и ја делимо исту казну, али ја сам овде због дроге, а ти због идеала. Тебе подржава цео народ, а мене нико". Када неко ко долази из нижих слојева друштва препозна и цени твоје циљеве, то мора да ти импонује. Помислио сам: "Иако никада не изађем одавде, бар ћу знати да сам ту због вишег циља".

Али Мексиканац није био једини. Херардо је уживао поштовање већине "колега" из затвора, али и чувара. Међу Афроамериканцима, вођама најгорих банди унутар зидина, брзо се прочуло да се Ернандес својевремено борио против апартхејда у Анголи и за своју храброст био награђен медаљом части. Ипак, изнад свега се ценила његова оданост домовини и то што робија јер је одбио да буде цинкарош.

- Довољно је било да позовем "више инстанце" и проговорим оно што знам о Кастру и Куби и исте секунде био бих слободан човек. Али био бих издајник. А с тим не бих могао да живим!

А онда, после година изолације, ограниченог кретања и комуникације, Херардо и његови саборци су ослобођени. Преко ноћи су постали звезде медија, у центру пажње јавности, национални хероји које су сви желели да загрле, потапшу по рамену, да се фотографишу.

- Између та два света било је само неколико сати размака. После 16 година живота у затвору са максималним обезбеђењем, у коме владају нека друга, строга правила, у коме сваки, па и случајан додир, може завршити нечијом смрћу, долазите у своју земљу, и одједном вас сви грле, пљуште пољупци, сузе, питања... Преко ноћи сам од завореника постао слободан човек, примљен са највећим почастима у својој земљи и међу својим народом, а само 20 дана по доласку постао сам отац, држао сам моју принцезу Хему у наручју - присећа се.

Најрадоснија на аеродрому тог 17. децембра 2014. била је Херардова супруга Адријана, која га је, на изненађење свих, дочекала у поодмаклој трудноћи. Као да његова прича није довољно филмска и долазак малене Хеме на свет био је право чудо.

- Када су ме питали како је остала трудна, нашалио сам се и рекао: На даљинско управљање. Али истина је да је први пут у америчкој историји тамошњи суд дозволио једном затворенику да донира своју сперму како би његова супруга, хиљадама километара удаљена, остала у другом стању. Мислим да је то био почетак отопљавања дипломатских односа наших двеју земаља. Конгресмен који је учествовао у тој "тајној мисији", запитао се: "Ако можемо заједно да помогнемо да се роди једна беба, онда можемо да се договарамо и око других ствари". Тако да је све почело са малом Хемом.

Херардо Ернандес је у међувремену постао и отац близанаца, дечака и девојчице, који су на свет стигли, како рече у шали, "без помоћи Америке". А на питање да ли би се, после свега, вратио у САД, без трунке сумње каже: "Волео бих", а онда стидљиво додаје, "али, један од услова за моје ослобађање био је да се никада више не вратим".

Данас на њему нема ни трага горчине, љутње. Напротив! Могло би се рећи да је осмех његов заштитни знак. Његове речи и став одају срећу и оптимизам.

- Говорио сам себи, ако из затвора изађем као огорчена особа, пуна љутње и мржње, они су победили. Да је било по њиховом, ја бих још трунуо у затвору, а ја сам данас слободан човек. Рекао бих да сам ја победио. Имам своју породицу, своју децу, веома сам срећан. Своју децу ћу учити да буду патриоте, да воле своју земљу. Када порасту, испричаћу им не само оно што је урадио њихов отац, већ ћу им објаснити и зашто је то урадио. Верујем у младе људе, и верујем да је њихов патриотизам неупитан, да воле своју земљу и да ће, ако затреба, бити и храбрији од нас - завршава своју исповест Херардо Енандес. 

Рођенданска честитка Фиделу из затвора

Убрзо по ослобађању и доласку у домовину, "кубанску петорку" је примио Фидел Кастро. Херардо каже да је сусрет био незабораван:

- Провели смо готово пет сати са њим, у његовој кући. Било је као породични сусрет, упознали смо његову супругу, децу, унуке, али и праунука. Фидел је изразио поштовање и захвалност за оно што смо урадили, а ми смо му захвалили на великој подршци коју је пружио нашим породицама током тог тешког времена, али и њему лично за све што је радио на нашем ослобађању. За нас је то био незабораван сусрет. Већ ми је била неизмерна част што сам с њим кратко разговарао телефоном док сам био у затвору. Био је то случајан разговор, за који су чувари тек накнадно сазнали. И није им било право - смеје се Херардо.

- Разговарао сам са супругом и преко ње честитао рођендан мом пријатељу Ренеу, који је рођен истог дана када и Кастро. Онда ме је упитала: "Да ли би волео да честиташ и Фиделу?" Мислио сам да је шала, али онда се он јавио на телефон. Тај разговор нећу заборавити док сам жив.

Гарсија Маркес у мисији помирења

У књизи Стивена Кимбера "Шта почива са друге стране мора" сазнаје се мноштво занимљивости о догађајима који су претходили хапшењу "кубанске петорке". Аутор пише да је Кастро 1998. замолио свог пријатеља нобеловца Габријела Гарсију Маркеса да, током сусрета са Билом Клинтоном, иначе великим поштоваоцем колумбијског писца, америчком председнику пренесе упозорење о "опасним плановима кубанских терориста у изгнанству". Кастро је, потом, у свом говору признао да је Маркесова посета Белој кући отворила "незванични канал комуникације" који је на крају довео до састанка без преседана између Државне безбедности Кубе и ФБИ, у Хавани, у јуну 1998. Само два месеца касније, уместо одговора америчких власти, ухапшена је "кубанска петорка".

Сиријски народ устао на Голанској висоравни. Погледајте ОВДЕ какви су захтеви Сиријаца са друге стране жице.

Извор: Вечерње новости

Бонус видео

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

Бонус видео

Чувена “Кубанска петорка”

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Колумне

Најновије вести - Ратни извештаји

VREMENSKA prognoza

Најновије вести - ПРАВДА