Прошле године, на Сретење, ово место је председничким указом одликовано Орденом другог степена за нарочите заслуге, због исказане племенитости и хуманости његових житеља према Србима у Првом светском рату.
Српска веза са далеким Алпима, у региону Провансе изнад Азурне обале, сеже у сам крај 1915. године, када је овде, лађом француском, пристигла прва група од тридесетак српских младића. Поткрај следеће године, у Жозијеу их је већ било три стотине, узраста од 15 до 18 година. Ту су се опорављали после повлачења преко Албаније, школовали и, с неколико српских и француских официра, спремали за одлучујуће борбе. Сви до једног вратили су се и ставили на располагање српској команди у јуришу за коначни тријумф. Орден данас стоји на почасном месту у општини, а обележавање стогодишњице је било посебан догађај у овом градићу.
- Церемонију одавања почасти смо одржали испред наше општине, на којој стоји и плакета која подсећа на српски батаљон. Истовремено са француским жртвама, одали смо тако почаст и нашим српским пријатељима - каже Лисијен Жили, председник општине.
Спомен-плоча у сећање на Српски универзитетски батаљон у Жозијеу постављена је 1968. године на згради касарне која је пре седам година срушена, али је плакета сачувана и пренета на зграду општине, где се и данас налази. Председник Лисијен Жили истиче да се људи често интересују за причу о Србима.
- Бар двадесетак их се у последње време занимало да сазнају откуд спомен-плоча на зиду наше општине. Свима, с пажњом, причамо о заједничкој херојској прошлости - каже Жили.
Велика свечаност поводом века примирја одржана је најпре у Жозијеу, а затим и у Барселонету, централном месту у региону, где су се испред споменика погинулима окупили председници општина из целог краја. Три звона са цркве у Жозијеу звонила су тачно 11 минута у 11 сати, а њихов звук чуо се кроз целу долину, у којој су млади Срби у оно тешко време оставили неизбрисив траг. Светковина је трајала читавог дана.
- Било је веома дирљиво - каже Лисијенова супруга Аник, иначе чланица хора који је изводио песме војника у Великој војни.
Режин Манфреди, која већ 38 година ради у општини и сећа се свих великих тренутака овог малог места, као што је и значајни догађај преношења почасне плакете на зграду општине, истиче да је било веома свечано током обележавања стогодишњице.
- У церемонији су учествовали жандармерија и војска, ђаци, становници нашег места. Било је много више окупљених него што је уобичајено у оваквим приликама - истиче Режин.
Жозеф Борели, председник Удружења старих бораца из Жозијеа, има посебан значај за наставак сећања на српске солунце.
- Комеморација је била достојна догађаја. То је важан тренутак за све нас - каже Борели, који је лично преузео таблу са касарне и пренео је на улаз у општину.
У Жозијеу су остале успомене, али председник општине истиче колико је важно сада чувати мир. Овде се сећају прошлости, али живе у садашњости, верујући у бољу будућност.
- Француска је веома забринута због пораста национализма у Европи и свету, којим се шире мржња, реваншизам, егоизам и угрожавају заједничке вредности. Прибојавамо се да то, можда, не буде увод у неки нови рат - врти главом Лисијен Жили.
На прослави стогодишњице у Жозијеу није било Срба, јер потомака оних с којима су Французи раме уз раме војевали у Великом рату у овом градићу одавно више нема. Општинске власти су приликом примања медаље изразиле жељу да се зближе с неким местом у Србији и тако наставе да негују лепу традицију започету боравком српског батаљона у питорескном крајолику у подножју Алпа, одакле су јунаци кренули у пробој Солунског фронта.
Срби, да ли сте чули за генерала Луиса Макензија који је српске цивиле спасао сигурне смрти. Погледајте ОВДЕ причу о њему.
Извор: Вечерње новости
